Скидање Вучића са власти није само политичка борба – то је и егзорцизам. Он није само човек, политичар, већ је и зао дух, који је запосео не само друштво, већ и душе људи. Његова редовна свакодневна ванредна обраћања су психомагијски чинови, којима се он агресивно намеће као божански ауторитет у свести људи. То је и једна врста психичког терора, под чијом сугестивношћу и дуготрајном изложеношћу људи губе јасну свест и моћ да рационално и реално расуђују. Зато ће његов пад са власти бити уједно и духовно прочишћење друштва. Остаће и даље многи наслеђени проблеми, али ће се лакше дисати. Уз Божију помоћ, ђаво ће бити истеран из тела нације. Дакле, он није само политичар и велеиздајник, већ му је его хипертрофирао до нивоа да је постао дух који запоседа. Његова странка и медији су постали квазицрква, која проповеда веру у тог духа. Нажалост, чак су и неки клирици Српске православне цркве заменили веру у Живог и Истинитог Бога вером у тог духа.
Протојереј Мирољуб Ружић
Дијагноза коју поставља протојереј Мирољуб Ружић беспрекорна је и научно необорива. Над Србијом се надвио Злодух. До недавно ућуткани и беспомоћни српски народ он садистички малтретира и кињи. Та кошмарна страховлада сада се примиче крају.
Као рак у терминалној фази, сатанистички режим на челу са Злодухом који њиме диригује на умору је. Разлика је у томе што у случају физичког организма смрт злоћудних ћелија рака узрокује и смрт тела, које су те ћелије напале у разориле. У овој метафори, међутим, Провиђењем Божијим када злоћудне ћелије и Злодух који их анимира буду скапали, нападнути организам тек тада ће оживети.
У земљи и у расејању, свеколико Српство прожима убеђење да се општенародни бунт, настао као реакција на убиство невиних људи на новосадској железничкој станици, суштински разликује од свих претходних излива друштвеног незадовољства против тиранина и његовог злочиначког режима. Пређен је психолошки Рубикон. Ранији бунтови били су израз очаја и безизлаза потлачених људи који су осећали моралну обавезу да се супротставе злу око себе али су то чинили са слабом или никаквом вером да ће постићи успех. Овог пута, стање је из основа друкчије.
Предвођен омладином, својим релативно најмање исквареним делом, коме се масовно придружују други сектори друштва, народ се ослобађа страха, враћа своје самопоуздање, и тиранију гађа у њене неуралгичне тачке. То не чини само да би изразивши негодовање себи дао одушка него да би се тираније отарасио и затро њене трагове заувек.
То је квалитативна измена у стању што овог пута интуитивно сви Срби осећају. Осећа је чак и ментално неуравнотежени тиранин који пред телевизијским камерама губи контролу над собом и сваким даном губи све више способност да рационално управља одбраном свога режима и непосредно угроженог личног положаја.
Има ли икога у његовом полтронском окружењу да га посаветује да одгледа овај приказ неславног краја кубанског колеге Херарда Мачада 1933. године?
Тиранин ће ускоро платити стравичну цену не само за то што је бахато прекршио најузвишеније моралне постулате који обавезују савест сваког власт имајућег, већ и за то што је у својој глупости и потпуној неспособности чак и да разумно делује у сопственом интересу пренебрегао практичне принципе успешне владавине над људима и стварима, чак и оне који су, као и он сам, лишени сваког моралног ограничења и утемељења.
За српски народ, задњих дванаест година биће једна од најзначајнијих лекција у његовој дугој историји. Народ који је дозволио криминалцима да толико дуго и са тако тешким последицама управљају његовом судбином дужан је да најозбиљније преиспита своју политичку зрелост и стасалост за живот у демократском поретку уобичајеног типа.
