„Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И
тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити
појавом Свога присуства.“ (Друга посланица Солуњанима св. апостола Павла 2: 7-8)
тада ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити
појавом Свога присуства.“ (Друга посланица Солуњанима св. апостола Павла 2: 7-8)
Први Хришћани, они малобројни Јудејци који су у појави и личности Исуса Христа
препознали Спаситеља и Искупитеља света, сетили су се да је о доласку Месије, али и
Његовог противника, антихриста, писао пет столећа раније свети и видовити пророк
Данило (глава 9, стих 22 и даље): „…Откад изађе наредба да се Јерусалим опет сазида до
Помазаника Војводе биће седам седмица и шездесет две седмице да се опет сазидају улице
и зидови. А после те шездесет две седмице погубљен ће бити Месија и у Њему неће бити
осуде. И Он ће разорити град и светињу са кнезом који долази; и крај ће им бити са
потопом; а до краја рата који се брзо завршава Он ће назначити пустошења. И једна
седмица утврдиће завет са многима: и у половини седмице укинуће се жртва и принос: и
на светом месту биће гнусоба опустошења“. (архиепископ Натанаил Лвов, „О доласку
антихриста и другом доласку Христа“, Теолошки погледи 3–4, Београд, 1988)
У Књизи св. пророка Исаије, кога Хришћани сматрају „Еванђелистом Старог
Завета“, на више места се износе апокалиптичка пророчанства (11, 4; 14, 12–21; 24, 16–23;
27, 1–2; 66, 15–24). Исаијина виђења су, рекло би се, више него она код пророка Данила,
измешана са пророчанствима о Помазанику – Христу Спаситељу. (архиепископ Натанаил
Лвов, исто место).
препознали Спаситеља и Искупитеља света, сетили су се да је о доласку Месије, али и
Његовог противника, антихриста, писао пет столећа раније свети и видовити пророк
Данило (глава 9, стих 22 и даље): „…Откад изађе наредба да се Јерусалим опет сазида до
Помазаника Војводе биће седам седмица и шездесет две седмице да се опет сазидају улице
и зидови. А после те шездесет две седмице погубљен ће бити Месија и у Њему неће бити
осуде. И Он ће разорити град и светињу са кнезом који долази; и крај ће им бити са
потопом; а до краја рата који се брзо завршава Он ће назначити пустошења. И једна
седмица утврдиће завет са многима: и у половини седмице укинуће се жртва и принос: и
на светом месту биће гнусоба опустошења“. (архиепископ Натанаил Лвов, „О доласку
антихриста и другом доласку Христа“, Теолошки погледи 3–4, Београд, 1988)
У Књизи св. пророка Исаије, кога Хришћани сматрају „Еванђелистом Старог
Завета“, на више места се износе апокалиптичка пророчанства (11, 4; 14, 12–21; 24, 16–23;
27, 1–2; 66, 15–24). Исаијина виђења су, рекло би се, више него она код пророка Данила,
измешана са пророчанствима о Помазанику – Христу Спаситељу. (архиепископ Натанаил
Лвов, исто место).
Недоумице и домишљања о томе да ли је антихрист једна или више личности или
зла сила, почела су, дакле, још у књигама пророка, а затим у апостолско време, и трају до
данас више од две хиљаде година. Откривење, опис и тумачење ове тајанствене личности
или силе) започели су међу хришћанским писцима еванђелист св. Јован Богослов, св.
апостол Павле и други хорифеји нове хришћанске вере. Св. Јован је у својој првој
посланици (писму) једноставно дефинисао дух Божји: „По овоме распознавајте дух Божји:
сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је“. (1. Јн 4, 2) О
антихристу св. Јован пише: „Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази,
и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час“. (1. Јн 2, 18); „Ко
је лажљивац ако није онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче
Оца и Сина“. (1. Јн 2, 22); „Јер многе варалице изиђоше у свијет, који не признају Исуса
Христа да је дошао у тијелу; такав је варалица и антихрист“: (2. Јн 1, 7)
посланици (писму) једноставно дефинисао дух Божји: „По овоме распознавајте дух Божји:
сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је“. (1. Јн 4, 2) О
антихристу св. Јован пише: „Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази,
и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час“. (1. Јн 2, 18); „Ко
је лажљивац ако није онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче
Оца и Сина“. (1. Јн 2, 22); „Јер многе варалице изиђоше у свијет, који не признају Исуса
Христа да је дошао у тијелу; такав је варалица и антихрист“: (2. Јн 1, 7)
Св. Јован Богослов помиње и сликовито описује антихриста у још једном спису – у
Откривењу (гр. ποκάλυψιςἀ ), последњој књизи Светог Писма. Антихрист је у овом
чувеном пророчком спису добио надимак „Звер из бездана“: „А кад заврше сведочанство
своје, Звер која излази из бездана заратиће против њих, па ће их победити и убити“.
(Откр 11: 7)
Св. апостол Павле помиње и описује антихриста у другој посланици Солуњанима:
„Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада
ће се јавити безаконик којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом
Свога присуства. Онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и
чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу онима који пропадају, зато што
не примише љубав истине да би се спасли“. (2. Сол 2: 7–10)
Св. Јован Златоусти (гр. ωάννης Χρυσόστομος, око 349–407) објашњава да биἸ ὁ
под именом „онога који сад задржава“ у 2. Павловој посланици Солуњанима требало
видети Римског цара. За руског архиепископа Натанаила Лвова (рус. Нафана[ил
Влади[мирович Львов, Москва, 1906 – Минхен, 1986) се слаже, али сматра да појам
Римског цара обухвата не само императоре Првог Рима, већ и ромејске (византијске) и
руске цареве – владаре Константинопоља као Другог и Москве као Трећег Рима. Зато овај
руски архиепископ мисли да је личност која је неодступно задржавала нападе и насртаје
антихриста и сатане, био побожни баћушка и последњи руски цар Николај Други
Романов (рус. Николай II Александрович, Царско Село, 6/18. мај 1868 – Јекатеринбург,
17. јул 1918).
Добри баћушка и сверуски цар је најпре 1915. године спасао Српску краљевску
војску и народ од потпуног уништења које је планирао бечко–берлинско–римски
антихрист са својим вражјим усташким дивизијама.
Западна антихришћанска коалиција је после две године (1917) убацила у Русију
вирус комунизма. Руског императора и праведног владара са целом седмочланом
породицом, комунистичке слуге завере против Бога и Божјег православног народа су у
ноћи између 16. и 17. јула 1918. брутално уклониле. После тога више није било никога ко
ће задржавати зацарење антихриста, па је ускоро наступила „област таме“, „мрзост
опуштенија“ и царство безаконог и безбожног зла и мржње.
Искуство светске повеснице нас учи да су сви преврати, побуне и револуције у
већој или мањој мери проповедале и наметале зло и мржњу према Богу и човеку као
Божјем створењу. Зато апокалиптички став и она схватања која су Наполеона поредила са
антихристом, а која је Толстој исмевао у свом роману „Рат и мир“, нису била без основа.
У 20. веку намножило се више антихриста, па се протекло столеће с правом може
сматрати временом лажи, мржње, патње и смрти.
Данас, у 21. веку, после безмало целог столећа лутања по области таме у царству мржње и зла, Русија се, и са њом добар део православног света, полако духовно уздиже и враћа својој суштини – изворном православном Хришћанству светих апостола, мученика и подвижника, и традиционалним хришћанским обичајима и моралним вредностима. Јер:
Умом Россию не понять, Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать — В Россию можно только верить.
(Русија није појмљива уму, / Аршином нећеш меру јој знати./
Она је нешто посебно – / у њу можеш једино веровати./)
(Фјодор Иванович Тјутчев,1803-1873, руски песник и дипломата)