- Зли дуси су испунили задатак и остварили паклени план. Стрпљивим унутрашњим подривањем царске власти довели су до слома последње хришћанске државе поравнавајући путеве за навалу варварских хорди.
- Уследио је стампедо најгорег људског отпада – бољшевичких сатаниста.
- Овом преврату и слому Руске Државе и Цркве комунистички квази–историчари су дали леп назив – Октобарска револуција. Било је потребно више од седамдесет година да се Свјатаја Рус ослободи овог великог зла и васкрсне благочестиву светлост Православља.
Дворови су од почетка били главна мета свих белосветских измећара кабалистичког злодуха. Године 1901. кћери црногорског краља Николе Првог Петровића Његоша (Његуши, 1841 – Антиб, 1921), кнегиње и некроманткиње Милица и Анастасија, које су већ одавно биле уронуле у мрачне тајне окултних вештина, среле су се са руским царским паром при њиховој посети Француској. Упознале су тада цара Николаја Другог Романова (Николай II Александрович, Царско Село, 1868 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) и царицу Александру Фјодоровну са мештром Филипом (пуно име: Филип Низије Антелм Вацход, рођен у Савоји, 1850–1905). Филип је завршио три године медицине на Лионском универзитету, после чега је почео да се бави „исцељивањем“, пре свега богатих дама. Масонско–кабалистички историчари га описују као узорног месмеристу (1), лекара који је поседовао чудесну и задивљујућу интуицију и био у стању да путем сугестије постигне спектакуларна излечења.
Пјотр Рачковски (рус. Пётр Иванович Рачковский, 1853–1910), начелник руске агентуре Охрана у Паризу, прикупио је досије о Антелму из кога се могло закључити да је у питању обичан шарлатан, али је Рачковски убрзо удаљен из службе, а „маестро Филип“ је примљен на двору, где је водио разговоре са царицом. „То је онизак педесетогодишњак тамне косе и црних бркова, обичног изгледа, са лошим јужнофранцуским нагласком“ – тако га је описао велики кнез Константин Константинович. Цар Николај и царица Александра су насели на подвалу слаткоречивог, мистичног „чудотворца“ који се представио као најбољи познавалац тзв. Месмеровог животињског магнетизма. Мештар Филип је, штавише, успео да на двору оснује мартинистичку ложу(2), а као царев саветник могао је да утиче на све одлуке Николаја Другог. Знао је да је цар дубоко религиозан православни хришћанин, па се лукави мештар стално позивао на прве хришћане.
Пре рођења царевића Алексеја (1904-1918), наследника престола, цар Николај и царица Александра су били оптерећени тим питањем, јер су добили четири ћерке заредом.
„Он (мештар Филип) је тврдио да поседује моћ сугестије која може да утиче на пол детета у мајчиној утроби. Није прописивао никакве лекове које би дворски лекари могли проверити. Тајна његове вештине подразумевала је серију сеанси хипнозе. После два месеца лечења он је објавио да императорка очекује дете“, забележио је велики кнез Александар Михајлович.
Пета царичина трудноћа почела је у новембру 1901. године. У пролеће је примећено да се Александра Фјодоровна мало поправила и да више не носи корсете, али није користила услуге лекара, јер јој је, наводно, то посаветовао мештар Филип, са којим је царица разговарала скоро сваки дан. Када ју је у августу 1902. године најзад прегледао дворски акушер От, испоставило се да она уопште није у другом стању. Цела царска породица је била у шоку, али се царичин однос према Филипу није променио. Последња његова препорука пред повратак у Француску била је да се царица молитвом обрати за помоћ преподобном старцу–духовнику Серафиму Саровском, тада већ широм Русије познатом руском православном подвижнику.
Руска православна црква је наредне године канонизовала светог Серафима Саровског, а кругови којима православна вера није блиска мисле да је канонизација извршена „по личној наредби“ цара Николаја Другог. Цар и царица су 1903. године отишли на поклоничко путовање у Саровски манастир, а наследник је рођен 12. августа 1904. године. Подразумева се да су и цар Николај и царица Александра, који су касније и сами канонизовани, били уверени да их је Господ услишио захваљујући молитвама светог Серафима. А пошто им је то посаветовао маестро Филип, и према њему су осећали захвалност. Дворска дама Ана Вирубова је забележила да су „Њихова Величанства у спаваћој соби држала картонски рам са осушеним цветовима добијен од M. Philippe, које је по његовим речима Спаситељ лично дотакао“.
Већ у јесен те 1904. године лекари су код царевића открили тешку, урођену хемофилију, болест коју је наследио по женској линији од мајке Александре и чукунбабе, британске краљице Викторије.
Да ситуација буде још гора, у исто то време је у царском двору боравио још један маг, тачније, тибетански врач по имену Пјотр Александрович Бадмајев (рус. Пётр Алекса́ндрович Бадма́ев, рођен као Жамсаран, 1851–1920), по народности Бурјат.
Овај опсенар је припадао тибетанском езотеријском реду Зеленог змаја (рус. Зелёный дракон), опаког тајног друштва које је одиграло значајну и пресудну улогу у унутрашњем подривању и коначном слому Руске империје – последње хришћанске државе. Овај тибетански врач је цара Николаја Другог лечио од стомачне болести дајући му свакодневно некакве тибетанске траве које су на цара деловале као дрога која је слабила његову вољу. Езотеријски ред Зеленог змаја се неколико година касније повезао са окултним круговима Немачке и идејно утицао на тајно друштво Туле (нем. Gesellschaft Thule, основано у Минхену 1918) и нацистичку Национал– социјалистичку партију.
Као православни хришћани, царски пар је придавао велики значај блаженим и јуродивим подвижницима, што су дворски окултни опсенари и покварени белосветски преваранти и хохштаплери максимално злоупотребљавали.
Један од људи са „ореолом“ јуродивог био је Григориј Распућин (рус. Григо́рий Ефи́мович Распу́тин, Покровско, 10. јануар 1869 – Петроград, 29. децембар 1916). Представљајући се као видовњак и чудотворац, успео је да се наметне као особа од поверења и тако је стекао велики утицај на последње дане владавине Романових, одигравши значајну улогу у животима владарског пара и њиховог сина Алексеја, који је патио од наследне хемофилије. Њему је, наводно, полазило за руком да побољша здравствено стање царевића Алексеја и да му заустави крварење, наводно кроз молитве, али је вероватније да је користио пијавице и хипнозу. После неколико успешних лечења, Распућин је задобио поверење цара, који га је прогласио пријатељем фамилије и светим човеком. Постепено, Распућин задобија све већи и већи утицај на царицу Александру, чак и у политичком погледу.
Распућинов вртоглави успон у моћи, с обзиром на скромно порекло и недостатак образовања, начинио је од њега једну од најпротивречнијих личности 20. века.
Са Руском православном црквом Распућин се разишао због свога уверења да се повезаност са Богом ствара кроз грех, јер по његовом мишљењу, грех је неизоставни елемент људског понашања, и да кроз верниково признање о почињеном греху и прихватању понижења од других задобија милост Бога. Оваква схватања су Распућину омогућила бахат и распуштен љубавни живот не само са дворским дамама, већ и са обичним петроградским проституткама.(3)
Распућин је због свега тога био омражен не само у руској јавности, већ и у царевом непосредном окружењу. Многи су сматрали да је он виновник свих невоља које су снашле Русију.
Зато је одлучено да буде ликвидиран. Кнез Феликс Јусупов, царичин рођак, Дмитриј Павлович, царев брат од стрица, и група завереника, у ноћи 30. децембра 1916. Григорија Распућина су најпре покушали да отрују вином и колачима, али отров није деловао. Затим га је кнез Јусупов упуцао из непосредне близине, па је Распућин пао на под наизглед мртав. Након неколико минута устао је, ударио кнеза Јусупова и покушао да побегне. Остали завереници су га ухватили, истукли, испалили у њега још метака и затим бацили у хладну реку Неву. Када је Распућиново тело пронађено, плућа му нису била испуњена водом, што је показало да је био мртав пре бацања у реку, тј. да се није утопио.(4)
Све је то ипак било прекасно. Зли дуси су испунили задатак и остварили паклени план. Стрпљивим унутрашњим подривањем царске власти довели су до слома последње хришћанске државе поравнавајући путеве за навалу варварских хорди. Уследио је стампедо најгорег људског отпада – бољшевичких сатаниста. Овом преврату и слому Руске Државе и Цркве комунистички квази–историчари су дали леп назив – Октобарска револуција. Било је потребно више од седамдесет година да се Свјатаја Рус ослободи овог великог зла и васкрсне благочестиву светлост Православља.
НАПОМЕНЕ:
- Месмеристи су следбеници Франца Антона Месмера (1734–1815), родоначелника посебног правца масонске мистике која је по њему добила назив – месмеризам. То је заправо мешавина мистике, магије и (псеудо)науке. Месмер је лечио лаковерне људе применом магнета. Опат Бариел (Augustin Barruel, 1741–1820) је у својим књигама убедљиво разоткрио тајне циљеве илуминатских сатаниста, а за Месмера је тврдио да је одиграо веома значајну улогу у великом преврату и завери против хришћанства и престола, названој Француска револуција; Радован Рабреновић, Док сте ви спавали – глобалистички пројекат тајне синархије,Стари Бановци – Београд, 2011, стр. 260-261.
- Мартинистичка ложа и мартинизам су добили назив по португалском Јудејцу Мартинезу де Пасквалију (рођен у Португалу око 1700 – умро у Санто Домингу око 1779), доктору кабале и чувеном теософу, оснивачу струје спиритуалне масонерије која тежи светској влади и универзалној религији. Мартинез де Пасквали је у својој ложи Elus cohens (коен је јеврејски духовник), проповедао „трансцедентално хришћанство“, специфичну мешавину платонизма, кабале и херметичког учења на хришћанским основама. Али његов Христос није Исус из Јеванђеља, већ неки Мартинезов „Велики Обновитељ“ који је испливао из мочваре јеретичких, гностичких учења; Радован Рабреновић, Наведено дело, стр. 260-261.
- Sveti đavo: Raspućin i žene, genije razvrata i intriga, Nedeljni Telegraf. Beograd: ISBN978-86-83749-12-6.
- Joseph T. Fuhrmann, Rasputin: The Untold Story, Wiley, 24-09-2012. ISBN978-1-118-23985-8.