Тема овог текста указује на то шта чека српске православне светиње на Косову и Метохији. Образац отимања туђе културне баштине који се у овом тренутку примењује у Нагорно Карабаху у припреми је да буде примењен и на Косову и Метохији. Дубоки узроци оваквог стања у оба случаја су исти: вишедеценијска антинационална комунистичка политика а затим издаја поданичке посткомунистичке елите, незаинтересоване за одбрану свога народа, његових светиња и културе, која је ради сопствене користи направила пакт са глобалистичким Западом на уштрб своје земље и свога народа.
Разматрања Кристине Маранци, професорке Јерменских студија на Харвардском универзитету, су опис пута којим ће ићи духовна и културолошка пљачка Косова и Метохије. Тај процес је у Нагорно Карабаху практично завршен, а на Косову и Метохији он улази у завршну фазу. Чињеница да су јерменски Манастири из 13. века, Дадиванк и Гандзасар, величанствени примери средњовековне јерменске архитектуре, одмах после азербајџанске окупације Нагорно Карабаха преименовани у „древне кавкаске албанске храмове” није ни мало случајна и потврђује дубинску свест о стварном пореклу балканских уљеза. То уједно оповргава измишљену аустро-угарску историју о Албанцима као древним Илирима и староседеоцима на Балканском полуострву индиректно потврђујући научно установљену чињеницу о њиховом кавкаском пореклу.
Јерменски народ је још једанпут цинично издан од стране Западних центара моћи, којима су се приклониле његове похлепне и корумпиране вође које из необјашњивих разлога још увек трпи и које га воде у пропаст. То исто важи и за обезглављени српски народ. Једина добра вест је то да је светски поредак који омогућава и једну и другу бестидну културну отимачину — на издисају. Отето јесте као и увек проклето, али овог пута отимачи ће у врло кратком року морати да за своје злочине одговарају и врате опљачкани плен.
У септембру 2023. године дошло је до бурног и трауматичног одласка преко 100.000 Јермена из Нагорно-Карабаха. Овај масовни егзодус домородачког народа из њихове домовине уследио је након девет месеци блокаде од глади, која је кулминирала убилачким војним нападом 19. септембра. Ови мушкарци, жене и деца, уплашени за своје животе, оставили су за собом читаве светове: своје школе и радње; поља, стада и винограде; гробља својих предака. За собом су оставили и цркве, велике и мале, древне и модерније, велелепне и скромне, у којима су се вековима окупљали и молили. Такође су за собом оставили мостове, утврђења, ране модерне виле и споменике из совјетског доба, као што су омиљене статуе „Ми смо наше планине”. Шта ће сада бити са тим местима? Нема сумње, заправо.
Знамо добро шта се догодило у Џулфи, у Нахичевану: спектакуларни пејзаж јерменских надгробних споменика из 16. века је Азербејџан избрисао са лица земље током деценија. Знамо шта се десило са црквом Богородице у Џебрајилу и јерменским гробљем у селу Метс Тагеру и Бојук Таглару – оба су потпуно очишћена од пејзажа помоћу опреме за земљане радове попут булдожера. А знамо шта се десило и са катедралом Газанчецоца у Шушију, која је, заузврат, гранатирана, вандализована графитима, „обновљена” без јерменске куполе, а сада преименована у „хришћански” храм. Дрскост ових поступака, као што је новинар Џошуа Кучера написао у мају 2021, „сугерише растуће убеђење да [Баку] може да преправи своје новозаузете територије у какву год слику желе
Уништење миленијума јерменског живота у Арцаху омогућено је нечињењем и привидном равнодушношћу оних који су то могли спречити. САД и ЕУ узвишено говоре о универзалним људским правима, али нису ништа урадили девет месеци док су становницима Арцаха били ускраћивани храна, лекови, гориво и друге виталне залихе. Нису урадили ништа да спроведу налог Међународног суда правде, који је још у фебруару 2023. захтевао да Азербејџан прекине блокаду.
Та неактивност је јасно охрабрила Азербејџан да нападне — баш као што ће охрабрити и друге да учине исто негде другде. Важно је разумети улог ове врсте културног брисања: ови споменици и камење сведоче о генерацијама Јермена који су их обожавали и бринули о њима. Уништити их, значи избрисати не само културу – већ и народ. Као што је историчар уметности Бери Флуд приметио 2016. о уништавању културног наслеђа од стране тзв. Исламске државе од 2014, „физичко уништавање заједничког везивног ткива – архива, артефаката и споменика у којима су инстанциране сложене микроисторије – значи да сада постоје ствари о прошлости које се не могу и никада се неће знати.” Гробље Џулфа (на слици изнад) је трагичан пример таквог губитка.
Ако је историја било какав показатељ, етничко чишћење обично прате све врсте културног разарања, од вандализма до потпуног брисања пејзажа. Ова друга тактика ће се користити на мањим, односно мање познатим црквама. Биће то злокобни начин да се уклоне мање познати јерменски споменици – који ће послужити наративу да тамо у раном модерном периоду није ни било Јермена .
Доћи ће и до фалсификовања, у коме се јерменским споменицима дају новостворене историје и контексти. Манастири из 13. века Дадиванк (у округу Калбајар) и Гандзасар (у провинцији Мартакерт) – величанствени и карактеристични примери средњовековне јерменске архитектуре – већ су преименовани у „древне кавкаске албанске храмове”. Очекујте да ће ове и друге локације постати места за конференције и радионице на којима ће се истаћи „древна кавкаска албанска култура”.
Што се тиче небројених јерменских натписа на овим зградама, хачкарима и надгробним споменицима: ово је – како је председник Азербејџана, Илхан Алијев, најавио у фебруару 2021. године – јерменски фалсификат и биће „враћен” у свој „оригинални изглед” (вероватно дубљењем, пескарењем , односно уклањањем јерменског камена, као што је урађено 1980-их).
Коначно, биће прослава „мултикултуралности” Азербејџана. „Дођите у Карабах, дом древних хришћана”, рећи ће људи. „Молим вас да занемарите издубљена слова на том каменом зиду, јер то није јерменски натпис. Овде никада није било Јермена!” Осим војника и освајача, попут оних који су приказани у музеју у Бакуу, на којима се налазе воштане фигуре мртвих јерменских војника — призор који је толико дехуманизујући да су међународне организације за људска права, укључујући азербејџанске активисте, тражиле његово затварање.
Овако се одиграва културни геноцид. Пре нешто више од 100 година, био је геноцид над Јерменима који је спровело Османско царство, праћен пљачком великих размера, вандализацијом и уништавањем јерменских локација широм данашње Турске. Сада је изгледан други културни геноцид. Само што ће овог пута Јермени на интернету гледати како се одвија овај спектакл, трпећи трауму, место по место, споменик по споменик.
У 2020. години, јерменски активисти позвали су на међународну заштиту угрожених локација у Нагорно-Карабаху од стране УНЕСКО-а и других организација за очување културне баштине. Ништа се није десило. Време је да свет заштити оно што је од остало од јерменске културе у Нагорно-Карабаху.
Ако то не учинимо, која ће култура бити следећа?
Превод: А.Ж./Журнал.ме
Извор: Нови Стандард