Последњих дана добио сам пар упита и критика везаних за студентске и грађанске протесте, и моје ћутање тим поводом. Први разлог неоглашавања је што одавно немам нарочиту потребу да коментаришем политички живот у Србији. При томе у јавном простору је већ довољно људи чије мишљење има већу тежину од мога. Пратиоци блога ће се можда сетити моје последње колумне у „Политици“ под насловом „Када речи изгубе смисао“ у којој сам објаснио мотиве за повлачење са јавне медијске сцене. Сматрао сам и сматрам да је бесмислено да стално понављам исте тезе и варирам исте ставове само у нешто другачијој форми. Други разлог је и што сам данашње протесте „коментарисао“ годинама уназад и овај текст је само подсећање на неке од теза које сам тада износио.
Данашњи протести нису ништа ново и они све више личе на протесте из 2000. када је дошло до велике, „револуционарне“ смене власти. Чини се и да је технологија протеста слична оној која је већ виђена и у Србији и у другим деловима света. Власт коју је из разних разлога тешко сменити на изборима, смењује се на улицама главних градова. Знајући колико је слаб национални капацитет за истрајно саморганизовање, тешко ми је да поверујем да је овога пута другачије – да је реч о спонтаном самоорганизовању, те да је страни „организациони утицај“ изостао. (Моје веровање, наравно, није и доказ.)
Мотива за протест и побуну не мањка. Актуелна власт је својом безочношћу, корупцијом, примитивизмом и бруталношћу успела да против себе уједини све структуре друштва које нису медијски омађијане, које немају директан економски интерес, и које нису уплашене претњама и притисцима. Ова власт треба да оде и то није спорно. Питање је шта и ко долази после. Да ли ће промена власти значити да ће доћи бољи или да ће ове лоше заменити још гори? Не треба се заносити мишљу да горе од овога не може. Увек може горе али се то препознаје тек у ретроспективи.
Добро је и да се млади људи коначно политички ангажују, да осете своју моћ и да науче да је користе без страха. Али не може се побећи од питања о дану после. У својим старим текстовима сам покушао да на то скренем пажњу. Мало шта бих у њима кориговао у светлу тренутних дешавања.
У тим текстовима сам се више бавио опозицијом и опозиционим интелектуалцима јер сам сматрао да о власти знамо све али о опозицији и њеним намерама готово ништа, осим општих места о борби против корупције, институцијама, владавини права и сл.
У тексту под насловом „Шта долази после брутализма“ из 2021. сам написао:
„Као на крају деведесетих година прошлог века, Србија је и данас непомирљиво подељена на два табора – оне који су за председника и оне који су против њега. Као и тада, опозиционо настројени грађани желе само да „он“ оде. Као и тада, опозициони блок је подељен на велики број малих партија са прецењеном идејом о себи и свом значају. Кључна је разлика, за сада, што нема страног фактора који би ујединио и организовао опозицију и, да употребим еуфемизам, финансијски је озбиљније помогао.
Србија је превратом из октобра 2000. платила високу цену тог бинарног политичког приступа у коме ни политика ни програми нису важни – важно је само да „он“ оде. А после … а после ћемо већ видети. А када је „он“ отишао, дошла је коалиција која је свађе и отимање око власти започела већ првог дана, рано, зором. Она је не само додатно руинирала државу, већ је убила и сваку наду у промену. Све кључне малигне политичке бразде су тада заоране, а данас актуелна власт само дубље и боље оре.“
Нешто слично сам написао и 2020. у тексту под насловом „Политика као плебисцит“:
„Када су грађани (уз издашну инострану помоћ) 2000. године свргавали власт гласајући за шаролико друштво окупљено у ДОС-у, они нису гласали за политичке програме удружених странака нити су могли да наслуте шта ће будућност донети. А будућност је донела коалициона трвења, кризне штабове и додатну деструкцију већ тешко нарушених институција, поделу државе на партијске феуде, привредну деструкцију и још већу корупцију од оне из претходног периода. Удворичку елиту претходног режима заменила је „европскија“ елита, такође удворичка. Онај део елите који се није јасно политички сврстао остао је на маргини.
Трауматично постоктобарско искуство довело је до тога да део грађана чији су животи упропашћени и/или чије су наде изневерене „октобарском револуцијом“, радије гласају за црног ђавола него за политичке снаге које идентификују с тим периодом. Добар део опозиције и њима наклоњених интелектуалаца као да не разуме ту једноставну чињеницу.“
