- Што пре изменити, тј. проширити Захтеве због којих се протести одржавају. Задржати првобитне, ради правде за жртве масовног убиства у Новом Саду, али захтевати безусловну оставку Александра Вучића, суштинског и врховног узрочника новосадске трагедије и главног кривца за неиспуњавање изворних захтева директним паралисањем свих државних институција како не би обављале своје функције, и преусмеравањем њиховог рада ради застрашивања, малтретирања, понижавања и кршења основних људских и грађанских права држављана Републике Србије који законито и легитимно изражавају своју вољу, коју не могу да изразе преко оних заступника које Вучић наводи на криминално кршење Устава и закона републике.
- Што пре формирати слободан и независан законити и легитимни политички инструмент (странку или покрет или групу грађана, или, најуставније и најчистије, Иницијативни одбор Грађанске иницијативе!) којим ће се јавно и јасно изразити политичка сврха и циљ грађана који демонстрирају, а нарочито због тога што сви постојећи политички инструменти (партије, покрети и групе грађана) или сами себи добровољно одричу то право и обавезу или их Вучић криминално злоупотребљава против демонстраната.
- Устав Републике Србије (РС) и Закон о референдуму и грађанској иницијативи омогућује пуноправним држављанима РС да покрену и спроведу Грађанску иницијативу када се њихова политичка воља, и из ње проистекли захтеви не могу испољити и испунити кроз већ постојеће институције и на већ прописане начине али и само зато што то тако удружени и организовани држављани РС хоће. Оснивањем законитог и легитимног Иницијативног одбора (уместо правно неутемељених Пленума), за који је прописано да има најмање три члана са бирачким правом (али нема ограничења у броју његових чланова) држављани, грађани и становници Републике Србије добијају политичку личност и политички инструмент за политичку борбу у систему који је с предумишљајем негира свима који нису удружени у злочиначки подухват поробљавања и израбљивања грађана и уништења државе.
- Иницијативни одбор има уставно овлашћење да предложи измене и допуне па и укидање Устава и закона уколико они више не служе држављанима Србије (или чак и зато што једноставно желе нешто да промене, допуне или укину) – а самим тиме проистиче и право да се смене и народне слуге које не извршавају своје обавезе и не покоравају се вољи својих господара, тј. држављана носилаца суверенитета.
- Једини данашњи начин да се по Уставу и законима, без насиља и у миру, оконча друштвено-политичка криза у Србији је да се масовним учлањењем у Иницијативни одбор Народне иницијативе докаже и државама у међународном систему суверених државе и домаћим политичким факторима (а највише самима себи, као власницима државе и носиоцима суверенитета) да држављани Републике Србије могу и хоће да изврше своје право и обавезу да управљају Републиком Србијом као власници, носиоци и извршиоци суверенитета државе Србије.
- Масовни Иницијативни одбор Народне иницијативе има уставно право да смени главног узурпатора суверенитета и најкриминалнијег кршитеља Устава и закона Републике Србије, и организатора удруженог злочиначког подухвата узурпације свих државних функција, као и да распусти Скупштину Србије, а самим тим и владу!), као и да поништи мандате свим носиоцима функција у законодавној грани власти због неизвршавања дужности и/или злоупотребе државне функције.
- Одлуком Иницијативног одбора Народне иницијативе се, по уставном и законском праву на то, допуњује постојећи Устав увођењем новог органа здружене власти све три гране, због опасности по опстанак државе, којим ће се изабрати извршни одбор привремене прелазне и деловодне владе како би се извршавале основне функције државе али и истовремено замрзли сви међународни и унутрашњи процеси и уговори ради ревизије законитости и корисности, тј. извршило испитивање ништавости, променили закони о медијима и изборима, написао нови Устав и расписали избори за Уставотворну Скупштину, која ће да, укидањем досадашњег превазиђеног и тоталитарним наслеђем оптерећеног Устава, успостави српском духу и наслеђу прилагођен али и савременим друштвено-политичким достигнућима обогаћен Устав, и уведе нови друштвено-политички, финансијско-економски и културолошко-образовни систем државе Србије.
- Привремена прелазна деловодна влада (ППД) суспендује гласачко-бирачка грађанска права свим досадашњим носиоцима државних и медијских функција од 1990, као и управљање имовином, до ревизије законитости извршења исте, тј. стицања исте, како би се из политичког живота привремено уклонили сви постојећи фактори који су Србију довели у ову свеобухватну кризу.
- ППД би окончала своје постојање после завршетка првих избора у новом уставном оквиру и формирањем нове владе државе Србије.
- За прве кораке препоручује се промена друштвено-политичког уређења из парламентарне републике у председнички систем; преображај Скупштине из једнодомне у вишедомну; гласачког процеса који би окончао гласање за партијске листе и обезбедио гласање за личност народног или територијалног представника; равноправно размештање државних институција широм територије Србије, а нарочито премештање врховних институција из досадашњег главног града, као и стварање правних и политичких основа за будуће интеграције државе Србије.
Ово су само најосновнији савети и предлози, да буду подстицај за озбиљан и свеобухватан подухват враћања Србије у уставне и законске оквире, на пут поштовања и јачања права грађана, слободе рада и могућности развоја, и међународних савеза ради обезбеђивања гаранција заштите опстанка и суверенитета.
Све ово је неопходно узети у разматрање због овога што следи, а што је, опет, само најосновнија анализа узрока данашњег стања у Србији и свету.
Аксиоми и постулати Српске данашњице
Револуција као светски процес
Револуција – у смислу свеобухватног преокрета, мењања затеченог болесног и неодрживог стања у ново стање које води оздрављењу и напретку – је у току, како у глобалним геополитичким односима тако и у унутрашњим процесима већине држава, чланица данашњег легалног (и јединог постојећег!) међународног поретка суверених националних држава. На српском та реч се преводи као Преокрет – што је очигледно и без икакве разумне сумње неопходно и Србији како би се спасила коруптивног система који јој је силом наметнут од краја Другог светског рата, а још је важније да тај процес изврши суверено без обзира на притиске великих сила да задржи постојећи систем ради њихових интереса.
”Запад” је очигледно и без икакве разумне сумње скуп држава чији функционери врше све врсте међународних злочина, од злочина против мира и геноцида па до пљачке финансија и ресурса и отимања туђих суверених територија. Спољна политика Републике Србије већ деценијама формално-правно претвара Србију и Србе у саучеснике злочина иако је очигледно да су Срби, као народ, и Србија, као држава међу највећим и најсвеобухватнијим жртвама тог ”Запада”. Међународна политика и делатност коју је Република Србија водила и спроводила од 2000. године мора да буде најхитније обустављена а нова, Србији и Србима корисна, мора бити осмишљена и спроведена у дело.
Сувереност Србије
Упркос сулудим и дефетистичким тврдњама, Србија је правно пуноправна суверена држава, чланица међународног система суверених националних држава и мора јасно да стави до знања да само држављани Србије одлучују о унутрашњим питањима Србије и да одбацују свако страно мешање, нарочито када је засновано или на неразумевању стања у Србији или на непријатељству према њој и српском народу.
Политички блок који понижава и наводи Србију на својевољни губитак суверености и у стање дужничког ропства је већ пропао.
Јасни и убедљиви докази без икакве разумне сумње су пред нама – у виду правно-легитимистичке фикције, друштвено-политичке немоћи, економско-финансијског пада, и војно-техничке исцрпљености – како саме Србије тако и оних држава, које су је у последњих осам деценија, а нарочито у последње две и по, пре свега бруталном и убитачном силом, политичко-финансијским уценама, корупцијом велеиздајничког управног апарата и војно-полицијском претњом, присилиле на саучесништво у самоубилачким процесима и одлукама у државној политици.
Функционери на положајима све три гране власти су нелегални и нелегитимни од средине 1940-их, а најочигледније од 2020.
Успостављањем неке ”прелазне/техничке владе” или ”владе стручњака/националног спаса”, било да је она састављена само од ”стручњака” или од особа које су припадници парламентарних странака (или мешано) бу била не само политичка већ и национално-суверена катастрофа Србије.
Очигледно је без икакве разумне сумње да су и национално-родољубива и про-западна/натовска елита потпуно друштвено и политички нефункционалне и у потпуном раскораку са већинским ставовима и потребама народа, а нарочито је у свом неделотворном и јаловом постојању у томе истакнута престоничка каста високих интелектуалаца који у потпуности зависе или од тренутних власти или од страних донатора.
Особе које се представљају као највиши функционери суверене државе Србије, у смислу народних слугу и државних службеника, су правно-политички неспособни, лично невољни и интересно сукобљени ономе што је суштина њиховог привременог и вољом народа одобреног јавног деловања.
Државни опстанак и судбина сваког појединачног држављанина Србије захтевају одговорно и мудро уклањање тренутних личности са највиших функција народних слугу, онемогућавање повратка на те функције онима који су се већ јасно и убедљиво и без икакве разумне сумње доказали као штетни и опасни и за народ и за државу, и, свеобухватном сувереном народном вољом именовањем и постављањем прелазне, привремене и деловодне функционално обједињене власти, која ће обезбедити услове за промену системских темеља, друштвено-политичког и финансијско-економског уређења Србије и њеног међународног савезништва и смера суверених дипломатских односа Републике Србије.
”Компромисно решење” уставно-политичке неспособности деловања државних органа Републике Србије је немогуће. Србија је, као држава, доведена у стање неделотворности деловањем чланова политичких партија које су на власти (не заборавити да су на власти и они који су у Скупштини Србије!). Већина држављана Републике Србије тражи решење дугогодишњег пропадања како државе тако и личног, покушава да промени владајуће личности, и жели нове људе који ће водити државничке и државне послове Републике. Пристајање на ”компромисно решење”, које ће у три гране власти поново укључити исте оне људе којима је лични интерес да се стање кризе одржи, па чак и појача, је једнако капитулацији, само не безусловној већ постепеној, која је стога и много више понижавајућа. Бескомпромисно решење је једина могућност да се са политичке сцене Србије уклоне личности чије вишедеценијско деловање је очигледно и без икакве разумне сумње криминално, анти-државно и противнародно, и не сме бити толерисано због опстанка и напретка и народа и државе.
Међународна политичко-војна неутралност Србије је немогућа. Због стања у које су је довели анти-народно и антидржавно деловање државних функционера, Србија није политичко-дипломатски, економско-финансијски и војно-технички способна за неутралност, а већ неколико деценија функционално је саучесник у сопственој неоколонизацији од стране вашингтонских центара моћи. Ради очувања суверености, унутрашњег мира и заштите од спољашње агресије нова власт Србије мора најхитније да обезбеди војно-дипломатску заштиту Русије и Кине, и да се економско-финансијско повеже са њиховим блоком суверених држава широм света.
Деценијска етички бесрамна анти-демократска и анти-суверенистичка политичка тржница и финансијска корупција су последица уставно-правних темеља Србије.
Бесмислен и бескористан, анахрони, застарели, прескуп и нефункционалан систем у којем безразложно паралелно постоје председник владе и председник републике (као непотребан рецидив феудалног монарха и политичка таутологија) заменити Председничким системом.
Централизовани парламентарни партократски систем једнодомне Скупштине која ”у име народа”, а заправо коруптивним партијским манипулацијама, именује владу Србије, заменити барем дводомним парламентом, ради узајамног надзора и корекције законодавне делатности, у којем ће држављане Републике Србије из сваке скупштинске изборне јединице представљати њихов директно изабран суграђанин а не послушник са партијске листе централистички састављене у Београду.
Системска функционална реформа Скупштине као законодавног органа је неопходна. Потребно је направити еволутивни искорак од данашње једнодомне Скупштине, која има свеобухватне ингеренције без икаквог надзора и корекције, ка Скупштини у којој ће сваки дом задовољавати потребе држављана Србије бавећи се законодавством (као основом деловања извршне власти) у вези са функционалним потребама постојећих категорија грађана: један дом за решавање питања која се тичу грађана као чланова заједнице а не инокосних пустињака – свака изборна јединица директно, ”на име и презиме” а не по партијској листи, бира свог представника који ће са осталима одлучивати о свакодневним проблемима српске републике (чиме ће се обезбедити и боља заступљеност ”мањина”); други дом за решавање питања која се тичу историјских, органских и логичних области, региона или срезова Србије, у смислу равноправног и уравнотеженог развоја и квалитета живота држављана републике, како би се окончала ”београдизација” и ”пражњење” већинске територије Србије; и трећи дом, неопходан због етничко-верских специфичности Србије, и због досадашњег искуства са уцењивањем и блокирањем све три гране власти од стране странака које су тврдиле да представљају мањинске популације – у којем ће се, независно од питања од општег и регионалног значаја, решавати питања која се тичу односа и положаја држављана Републике Србије у вези са припадношћу етничкој мањини или верској заједници, а чије решавање у другим домовима би довело не само до преклапања ингеренција већ и до политичке трговине утицајем, уцена, па и претњи (у вези са чим имамо велики број примера из последњих деценија политичког живота у Србији).
Покрајине су биле исход непријатељског отимања и распарчавања српских земаља и нису имале никакву суштинску функцију у оквиру Југославије а још мање их имају у оквиру суверене Републике Србије. Покрајине морају бити или у потпуности расформиране као територијалне подјединице Србије или морају бити формиране додатне покрајине за оне делове територије Србије чије становништво је постојањем покрајина дискриминисано при доношењу одлука како на нивоу целе Србије тако и у вези проблема тих територија којима није дато једнако право да о тим проблемима аутономно одлучују као што то могу становници покрајина. Уставна гаранција о равноправном третману грађана Србије се крши од тренутка успостављања покрајина унутар Србије, као и од давања посебног статуса Београду у односу на друге општине, тј. административне области Србије.
Проблем захтева за сувереношћу националних мањина у оквиру Србије може се решити америчком формулом примењеном у случајевима више од 400 ”нација унутрашње суверености”, којима је гарантовано свако право као и свима у Србији, уз додатна права да своје националне проблеме решавају у сувереним скупштинама док су житељи регулисаних територија те мањине а када то нису прелазе у оквир Скупштине Србије као и сви неизузети држављани Србије – а као мањине могу обезбедити свој интерес у трећем дому Скупштине, где би се решавала питања мањина и верских заједница. Може се користити и пример највеће економске силе данашњице – Кине – чији економско-финансијски успеси и политичка снага доказују да је могућа формула ”Једна држава са два система”.
Мора се објаснити разлика између републике и демократије као друштвено-политичких уређења и демократије као метода долажења до коначних извршних одлука власти. Србија није демократија већ република и више не сме да се популистичким манипулацијама крши уставно уређење како би се републички систем преобраћао у демократски ради опстанка на власти. ”Необавезујући саветодавни референдум” је једна од манипулација како би се републички систем институционалног владања заменио популистичком демократијом, тј. извикивањем ”владара” којем је само то остало као сламчица дављенику.
Народни Дух се јави у Држави, оправда се у Слободи и Самилости, показује се у стваралаштву и неговању стеченог од стране држављана, исказује се народним уметницима, потврђује се поштовањем и дивљењем од стране других народа и уздиже се и развија у скромној свести о значају и вредности свакодневне личне жртве за сународнике.
Кажите студентима, ако хоће да слушају, да промене реч Непослушност у Непокорност! Непослушна су малолетна деца а слободни и одговорни грађани су Непокорни, и на то имају и право и обавезу када њихове слуге, државни функционери, не обављају свој посао онако како је то и у интересу и по вољи држављанима, носиоцима суверенитета и господарима државе. Ја годинама упозоравам да се civil (civic) disobedience тачно преводи као Непокорност а не као Непослушност, јер Непослушност је The children are unruly, Деца су непослушна – и тада одрасли, тј. они који су одговорни за малолетну децу, која немају ни право на то да доносе одлуке или да се питају о одлукама одраслих и оних који имају свако право да контролишу њихов живот. Слободни грађани имају и право и обавезу да буду Disobedient, Непокорни, јер када функционери не раде како треба и неће да се коригују, онда грађани и држављани имају и право и обавезу да се не покоре већ да се побуне и да исправе и функционере и систем, а нарочито када ти функционери нису ни законити ни легитимни, као што је то случај у све три гране власти у Србији.
др Вишеслав Симић
Ph.D. in Public Policy – México
Master in International Cooperation and Development – España
B.A. in Diplomacy and International Relations – U.S.A.