Тачно као што смо предвидели да ће бити, тако се и збило. Инаџиски против-митинг издајничког режима, одржан у Београду у петак 26. маја завршио је потпуним фијаском. Будући да нисмо метеоролози, омашили смо у само једној појединости. Незапамћени пљусак праћен грмљавином (заборавили су да св. Илију учлане у СНС) буквално је потопио скуп будала довожених из свих крајева Србије, јадника који су, за награду сендвича и мито од 2,000 динара, режимској имбецилној представи послужили као статисти.
Док су ови бедни бескичмењаци кисли у Београду, шиптарски насилници су напали и преузели четири већински српске општине на северу Косова и Метохије, уништивши последње трагове српске управе. Подразумева се да је ово изведено у договору са српским режимом. Као што је такође претходно било утаначено између Шиптара и њихових колега српских квислинга да у исти дан око 10,000 Срба, претежно мушкараца, буде довезено са Косова на митинг у Београд. За ове Србе превоз су обезбедили косовски Албанци својим аутобусима. Довезени статисти са Косова су своје жене, децу и остареле оставили без одбране и препустили им да се сами сналазе када су Шиптари извршили напад.
Када смо рекли да ће 26. мај бити дан бруке и срамоте, то није било драматско преувеличавање. Митинг је без сумње био потпуни политички фијаско за српског тиранина и његов режим, али то се нас посебно не дотиче. Нас боли да догађаји 26. маја, у својој целокупности, представљају инсценирани дебакл за српски народ.
Пре свега, то је био геополитички дебакл. Под покривалицом режимског митинга у Београду, шиптарски насилници су окупирали последња српска упоришта на северу Косова. На тај начин, ионако изразито неповољно стање на терену још више се изменило на српску штету. То је такође било и морални дебакл за сваког Србина који је прихватио – без обзира на опортунистички изговор – да учествује на скупу у Београду када је јасно да у целој Србији нема ништа што би могло оправдати славље, али има превише што изазива тугу и горчину. Да би повреда достојанства људи била још већа, знатан број косовских Срба је пристао, под застрашивањем или митом, или из било којег разлога, на нешто доскора незамисливо. Они су своје породице и домове оставили без заштите док су у возилима налик на вагоне за стоку били превожени за Београд, да тамо, под провалом облака и грмљавином разгоропађеног неба, одају почаст издајнику који је њих и њихове најмилије цинично изневерио.
Сада преостаје да се види како ће режим спиновати овај за њега крајње лош дан, али нема чаробне формуле помоћу које би се пропаст свих његових наума дала претворити у нешто иоле позитивно. Лажни „цар“ се приказао у својој голотињи, што је већ дуго времена добро познато, али исто тако и као шарлатан, а поред тога и бестидни варалица. И то је познато већ дуго времена, али катастрофално лоша процена која је довела до „митинга наде и подршке“ све те познате чињенице наглашава још јаче.
Што се тиче шарлатанства, зашто би неко, ако је уравнотеженог ума, планирао и организовао митинг против неког другог скупа који се наводно одржава „против насиља“? Сумњиву позадину НВО дружине која масе мобилише „против насиља,“ док заобилази кључна системска питања, можемо за тренутак оставити по страни. Питање како би уличне шетње могле да смање насиље можемо такође оставити за другу прилику. Али зар сазивањем митинга ради парирања скупу против насиља режим не шаље сулуду поруку да је он за насиље? Контекст и имплицитна порука режимског скупа доводе у озбиљну сумњу постојање разложности у структурама владајућег апарата. Али зато јасно упућују на расуло.
Жесток притисак на све слојеве становништва да присуствују на против-митингу искључиво ради тога да би се створио утисак да присталица режима има више, био је потпуно суманут, поготово у време када су сви сити њушке која их на телевизијским екранима немилосрдно смара. Зато је та присила била у највећој мери контра продуктивна. Али оставимо по страни грађанство у целини. Из многобројних разлога они већ кључају од беса, и не само због колапса јавног превоза у дан тиранинове апотеозе већ и због бројних других облика малтретирања, који немају друге сврхе или циља осим да потхрањују сујету једне дементне особе. Поред свега наведеног, већ у ћошак сатерани режим сада ће морати да се носи са једном новом категоријом незадовољника, присилно довученим и покислим учесницима на пропалом митингу.
А сатеран јесте. Његове Западне газде непрекидно шаљу поруке да му је рок трајања истекао, да су већ припремили замену, и да се већ написана пресуда не може мењати чак ни изјавом спремности на нове издаје. А најмање бедним и монтираним привидима широке народне подршке који никога не обмањују. Има ли икога у коридорима моћи у Београду ко је довољно интелигентан да примети те сигнале? Српски режим се мора суочити са чињеницом да је по недокучивој процени Западних газда за њих он сада постао неприхватљиви политички терет.
Више није исплативо одржавати га, без обзира на услуге које режим нуди. Утолико пре зато што је заменска екипа већ окупљена и нестрпљиво чека да преузме контролу. Та екипа је спремна да извршава наређења и уради све што би се од ње тражило. Тачно је да у тој трци српски народ свога коња нема, и да је нова банда покварењака подједнако зла и корумпирана као они које ће заменити. Али морална својства су ирелевантна за одлуке овакве врсте. Они су кориснији за продужетак живота колонијалног система, који страним господарима изванредно служи, зато што ће се њиховим постављењем створити илузија новог почетка.
Та фантазма ће бити довољна да опет превари и успава приглупи пук (реч професора Чавошког, а не наша) за још један подужи период времена.
