Па хајде да поразговарамо о „ малигном утицају“ на Балкану. Један угледни српски просветни радник и историчар, др. Милош Ковић, бори се за свој професионални опстанак а да мало ко то примећује. Једна дружина под контролом НАТО пакта, ушанчена на Одељењу за историју Философског факултета Београдског универзитета изводи марифетлуке да би проф. Ковића лишила могућности именовања за редовног професора, мада др. Ковић испуњава све услове. Они марљиво раде на томе да га коначно избаце са факултета. Нешто раније, пошло им је за руком да издејствују отпуштање тројице академски обећавајућих Ковићевих колега сличних гледишта.
Са становишта његових непријатеља, „греси“ др. Ковића су многобројни и већ на први поглед у потпуности оправдавају осветничку жестину прогонитеља. Он се јавно изјаснио као противник исфабриковане историје Србије и Балкана коју Хашки трибунал пласира преко својих намештених пресуда. Он такође одважно плива против струје тиме што одбацује обавезу да Сребреницу оквалификује као „геноцид.“ Поред тога, он је разбеснео владајући естаблишмент, као и колеге на платним списковима НАТО и западних „невладиних организација,“ тиме што инсистира да је окупирано Косово неотуђиви део Србије. Прилично дрско, он својим студентима предаје да је Косово срце српске духовности и културе и своје студенте историје често води на Косово где доказе његових тврдњи, у облику безбројних српских споменика којима је прекривено, могу да виде сопственим очима.
Као поборник тако необичних схватања, није чудо да професионалну агонију др. Ковића не примећује „Њујорк тајмс,“ као ни то да његов прогон није предмет срчаних осуда уобичајених душебрижника из организација које не пропуштају да се огласе на најмању повреду „људских права“ или нарушавање принципа „академске слободе“ чак и у најудаљенијим кутовима земаљске кугле.
На против, са становишта секуларног свештенства из цркве „разноликости“ и „отвореног друштва,“ Ковићеве идеје су неопростиви мисаони и вербални деликт који их доводи до беса. У том духу, шеф одељења за историју где Ковић предаје, проф. Никола Самарџић, образовао је комисију са имплицитним задатком да превиди Ковићеве блиставе квалификације и да пронађе изговор да се Ковићево постављење у звање редовног професора блокира.
Узгред, проф. Самарџић своја опредељења сигнализира коме треба тако што српски народ (из чијег државног буџета прима плату) назива „олошем“ који и није заслужио боље од онога што је доживео у логору Јасеновац, у сателитској Хрватској, где је за време Другог светског рата страдало на стотине хиљада људи.
Док је овај прогон разумљиво болан за појединца који му служи за мету, шири контекст ове кампање интелектуалног застрашивања подједнако је значајан. Суштина је у настојању да се у потпуности овлада дискурсом и размишљањем на политички и привредно освојеним територијама, а нарочито у редовима млађих поколења. То је вишеслојни подухват, који почиње тако што се пресецају сви канали преко којих би се могле ширити информације што доводе у питање наратив који је колонизатор одобрио. Млади људи су, сасвим природно, главна мета у том немилосрдном рату за контролисање зомбификованих људских умова, пожељно испражњених од свих трагова знања и свакако лишених способности за критичку анализу. То управо и јесте профил идеалног кмета у поретку који се изграђује. Професорима као што је др. Ковић, који се не држе партијске линије, једноставно не може бити дозвољено да ометају процес заглупљивања.
Према томе, афера Ковић, која представља сраман пример безобзирног гажења од стране западних – и зашто отворено не рећи? – НАТО љубимаца у Србији свих прихваћених начела академске честитости, укључујући и свети канон „разноликости“ који атлантистички фарисеји неуморно проповедају другима, односи се на нешто веће од било којег појединца. Да су тим начелима искрено привржени, уместо што их користе као оружје у арсеналу политичке борбе, незаслужена тортура овог угледног српског просветног радника који је студирао на Оксфорду, и који се супротставља готово голорук образовном смећу којим НАТО преплављује његову земљу, била би ударна вест на свим меридијанима „слободног света.“
Уместо тога, ово је игнорисани сценарио који се ипак понавља у установама вишег образовања у већини још увек поробљених земаља источне Европе.
Као што Ковић с правом примећује, у питању није само његова будућност као просветног радника, већ подједнако и ствар од прворазредног значаја за друштво у целини: ко ће обликовати начин како наша деца схватају своју прошлост? Очигледно, и без потребе да се изричито посеже за Орвелом, ко год уграби моћ да то чини углавном ће одредити и будућност тих младих људских душа.
До сада, импозантан број колега са разних факултета притекао је да изрази подршку др. Ковићу. Многи од њих су морали или ће тек имати да плате цену за свој храбри став у крхкој земљи где преовлађује не тако мек али доказано злоћудан утицај Запада и његових пиона, који Србији не желе добро. Један од знакова који улива највише наде да се у коначници планови НАТО камариле на одељењу историје у Београду можда и неће остварити је митинг подршке прогоњеном проф. Ковићу што је пре неки дан организовало неколико стотина студената који цене његову академску изврсност и безпоговорну честитост.
Вест о тој манифестацији се можда није нашла у извештајима „Њујорк тајмса,“ лондонског „Гардијана“ или ЦНН-а (па чак нажалост ни РТ-а, колико је познато) али ће је сигурно са озлојеђеношћу забележити не само непосредне коловође него такође и њихови инострани луткари.
Они донекле јесу напредовали у својим наумима, али још увек су далеко од тога да би себи могли честитати пун успех. Њима још увек не полази за руком да исперу мозгове и испразне умове српске интелектуалне омладине.
