До јуче смо имали утисак да би то могло бити случај, зато што мимо наша два осврта (и овде) на одбијање „Народне скупштине Србије“ не само да изгласа подизање спомен обележја српским жртвама геноцида у НДХ него чак и да усвоји резолуцију којом би се тај злочин осудио, нигде нисмо видели критички коментар на овај морално скандалозни чин. Средства јавног „обавештавања,“ у ствари пропагандне алатке режима за скривање или извртање чињеница, подразумева се да су ћутке прешли преко овог срамног догађаја. Прихватићемо сваку исправку, али нисмо видели ни да су се око тога алтернативни медији нарочито узбудили и заталасали. Што је најшокантније, остали су без јавно израженог става и „опозициони“ политичари, дакле људи који претендују на гласове српских бирача са циљем да владајућу банду замене на најодговорнијим положајима.
Толики степен несолидарности са мученички страдалим деловима сопственог народа и одбијање да им се обезбеди помен, а њиховим џелатима осуда, непојмљив је у једној морално одговорној заједници.
Јавност је такође остала нема, мада би јој се донекле могло прогледати кроз прсте јер услед заглушујуће режимске пропаганде и успешне цензуре стварности већина грађана нема доступ информацијама које су неопходне за доношење суда о било чему битном. Она је углавном лишена могућности да сазна чак и о многим дешавањима у непосредној близини. То није потпуно оправдање за неулагање труда да буду информисани, али им је бар олакшавајућа околност.
Зато смо били пријатно изненађени када смо јуче од проф. Божидара Митровића добили допис под насловом „Подржимо последњи продор логораша у усташкој НДХ,“ са прилозима који додатно осветљују ову изузетно важну тему. Мада је иницијативу за одавање признања јасеновачким жртвама проф. Митровић покренуо још у априлу 2021, у свом коментару од пре неки дан он реално истиче да није ни очекивао да ће бити успешна. Нажалост, његова процена се показала тачном, као што недавни догађаји потврђују.
Реаговање проф. Митровића је за сваку похвалу, али то још ургентније поставља питање где су други фактори да слично иступе? Где су културни радници, Црква, медији (макар онај део који себи присваја придев „слободни“), друштвене организације најразноврснијих профила, политичари и јавне личности, да изразе своје гнушање? Народ који је изгубио способност гнушања, изгубио је и способност моралног расуђивања.
Несумњива чињеница да су Народну скупштину Србије окупирали самозванци који се лажно представљају као посланици, а који не заступају никога осим политичке мафије и њеног аморалног шефа који су их поставили и на намештеним изборима незаконито устоличили, не мења суштину ствари. Ћутањем и неодбацивањем поступака дрских самозванаца друштво шаље опасну поруку о свом духовном стању, што би се могло протумачити и као олако прихватање наметнуте срамоте.
Зато је за народну душу сваки глас гнушања спасоносан, пошто указује не само на то да српски народ још увек није клинички мртав, него и да не намерава да на опште задовољство својих душмана изврши колективно самоубиство.
