Обезглављеност народа је велика казна Божја, њоме велики пророк Исаија (а заправо Господ кроз њега), прети непокорном народу јеврејском у Старом Завету: Јер гле, Господ, Господ над војскама узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ… јунака и војника, судију и пророка и мудраца и старца, педесетника и угледног човека, и саветника и вештог уметника и човека речитог. И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари (Ис. 3, 1-3). А објашњава пророк и зашто: јер се језик њихов и дела њихова противе Господу (3, 8). Очито смо, ми Срби, њоме кажњени и то из истих разлога. Не зато што је српска омладина пружила отпор злу (кад стари, титоистичко-идеолошки „лоботомирани“, не желе, млади морају нешто предузети, а и савест хришћанска на то обавезује), већ зато што су и стари и млади очито изгубили духовни компас. Додуше, знају шта не желе, ови млади људи, али не знају јасно шта желе? Из једне идеолошке магле посткомунистичке, „демократске“ (а заправо титоистичко-милошевићевско-диктаторске), излаз није и не сме бити упадање у неку другу, исту или сличну идеолошку измаглицу, што ће се, на жалост, десити, ако млади наставе да пребивају у својеврсној идеолошкој, а тачније духовној дезоријентисаности. Не показују ли нама јасно правац којим треба ићи две „казаљке“ на нашем духовно-идентитетском „компасу“, од којих је прва чиста вера православна-светосавље, а друга Косово и Метохија? Што све скупа порађа питање, зашто ови протести нису почели првим потписом издајничког Бриселског споразума и зашто нису трајали без престанка, док тај издајички споразум није повучен? Да ли је једна надстрешница у Новом Саду бруталније урушила Устав наше државе, тиме и саму државу, или издаја Косовске, окрвављене земље? Или су животи пострадалих у Новом Саду скупљи од оних Срба на Косову, који крваре деценијама, али нема никога да ради њих одлучније подигне глас, а камоли покрене протестне акције?
Зато, попут нашег епископа, владике Ксенофонта, отпор злу подржавамо, али не и даље од тога, јер се то „даље“ не назире, барем не довољно јасно. Стога није могуће дати бланко подршку и некоме или нечему што би следило после текућих протеста, јер се не види куда тачно они воде? Посебно што студенти сами, често истичу, да међу њима не постоји ни елементарно идеолошко јединство, дакле, да поновимо: зна се само против чега су, али не тачно и за шта су? Знају свој став до пола, а од пола па надаље није прецизиран. Претпоставка је да ту прву половину свако словесан подржава, а другу није ни могуће подржати, јер је, углавном, непознаница. У осталом, подржати, не подржати? Изајснити се, не изјаснити се? Делују као неизбежна питања наше суморне свакодневице. Заиста, наше ћутање неко може злоупотребити[1], али отворену, „бланко“ подршку „уцело“, далеко више. То су увек питања које намеће невидиљива „диригентска палица“ интернет простора и медија. Хистерија подршке или хистерија противљења протестима, само потврђује ефикасност деловања те „диригентске палице“ из „дубоке“, невидиљиве сфере медија. Ако постоји „дубока држава“, постоји и „дубоко уредништво“ медијског простора, све је данас „дубоко“, само је морал плитак, вера још плића, а памет најплића. Отуда народ, чак и верујући, на жалост, подлеже том и таквом дириговању до запрепашћујуће прецизности – доказ томе – поделе, сукоби, свађе, пркос, све оно у чему нема „духа мирног“, већ духа овог света, духа људског мудровања и паметовања, неомолитвеног, сасвим глувог за „послух“ духовним пастирима, чак има и оних који и тим пастирима држе лекције, ваљда сматрају да су толико меродавни, а њихово мишљење толико битно (нисмо до сада схватили зашто тачно, али очито мисле да је битно).
Закључак свега не може бити доречен, будући да нисмо пророци, јер ситуација није доречена, а мучна је и делује безизлазно, макар политички гледано, што по себи намеће тражење решења у дубљим, духовним сферама наше, српске реалности, дакако православне, или би барем требала таква бити.
Блажене успомене, нашег старца Артемија једна српска „мудра“ глава (било их је, а има и их и данас), једаред је хтела да поучи, те рече: „владико, нама треба један Карађорђе да нас поведе!“. Владика је одговорио: „Не бих се сложио, брате, пре бих рекао да нам треба један Мојсије да нас поведе!“ Дакле, сажето је владика поручио да без духовног руковође и вође ка духовном пробуђењу и отрежњењу и наша старост и наша младост, ма колико искрено пружала отпор злу, неће досегнути добро, барем не оно јевађелско добро, већ ће из једне магле западати у другу, како то махом и бива од Првог српског устанка, до данас. Крварећи часно и јуначки на бојном пољу, слободу смо губили на духовно-идеолошком пољу, прихватајући духовно и идеолошки ропски дух западњачких, антихришћанских идеја и идеологија. На речима, ове идеологије и разни европски хуманизми, говоре свакако у име слободе и људских права, на делу врше поробљавање у име Запада и њихових интереса, некада империјалистичких и колонијалистичких, данас глобалистичких.
Зато би протести пре требало бити испред Београдске патријаршије, одакле треба да почне духовно, а једино тиме и идеолошко трежњење нашег народа, но, оно одатле не почиње. Зашто? Пре него је државни врх пробио дно у моралном, психопатолошком и сваком другом смислу, то је учинио Црквени врх, за шаку јудинских тридесет сребреника. Јер, куда иде ум-душа, тамо иде и тело нашег народа, – куда Црква, ту и држава. Противљење лажној, екуменистичкој и модернизованој вери (оличеној у садашњем патријарху), односно глобалистичкој идеологији, која се шири из Београдске патријаршије, те враћање темељним вредностима нас и нашег идентитета (а то су вера православна и светосавски идеали: црквени, државни, народни, цивилизацијски, културни итд.) показаће да младост наше земље зна и куда иде и за шта се бори, а не само против кога и против чега.
Нити је режим у Београду држава (пре ће бити да је то најгори део наше државе), нити је патријарх Црква (а још мање је то сива, односно бачка еминенција, тј. „дубока црква“, која је од СПЦ направила режимски отирач и опирач). Стога, нити је критиковање режима „устајање“ против државе, нити је критиковање патријарха устанак против Цркве, православље за такво еклисиолошко учење не зна. Једина Личност са Којом се Црква апослутно поистовећује је Христос – Богочовек, никако човек, – макар он био и патријарх. Беседе овог човека, из патријарашко-режимске „мишије рупе“ и бескрајне мелодраматичне приче о љубави и то народу (а још више посрнулим државним властима) коме је превасходно потребно покајање услед озбиљних духовних преступа и посрнућа, показује да дотични није свестан времена у коме је, ни свог задатка, нити одговорности коју носи, што показује да ни своје позиције у Цркви није достојан, нити је оправдао дато му поверење. У осталом, где нема здраве вере, нема ни здраве духовности, тј. проповеди вере. Благо Србима, посебно младима, ако схвате да је то проблем свих проблема, – та духовна обезглављеност, која нам не допушта да кренемо даље, ма како били младалачки упорни. Јер није Црква само једном кроз историју повела овај народ, када би он упадао у „живо блато“, идеолошко, политичко, а посебно духовно. Но, тамо где нема здраве, православне вере као темеља, нема одговарајућег духовног, црквеног вођства, без кога су Срби били и биће изгубљени, између жеље да победе зло, и незнања у име кога, чега и како? Јер је без јасног циља тешко и путовати, а камоли војевати.
Уклони се од зла и чини добро (Пс. 34, 14), то је целовит корак напред, уклонити се од зла је само пола тог корака. Управо то „уклањање од зла“ (режимског, али и идеолошког, а још више јеретичког-екуменистичког), подржавамо, али и идење ка добру саветујемо.
Нека Господ пода и старима и младима у Србији да духовно прогледају и схвате да без духовног вође – духовног Мојсија (а он постоји!) нема идења напред, ма како и колико се упирали[2], јер бежећи из једног блата, упадаћемо у неко следеће, и тако редом, без краја и смисла. А прогледаће Срби када и старост и младост наша схвати да одупирање и својеврсни протест против издаје вере (која је суштинска издаја свих издаја у нашој земљи), у Београдској патријаршији, траје већ 15 година и то у Епархији рашко-призренској у егзилу, са јасним циљевима, ставовима и поводима и јасном представом и одговором на суштинско питање у овом моменту, које гласи: „Куда даље?“
+++
[1] Старче, да ли разни покрети и протести хришћана доносе неке резултате? „У ово доба и само присуство хришћана је сведочење за веру. Неко, вероватно, својом молитвом може много допринети, али ће други искористити његово ћутање и рећи: „Тај и тај се уопште није успротивио што значи да је на нашој страни; слаже се са нама.“ Ако се бар неколицина не дигне против зла, то јест не разобличи оне који саблажњавају верне, биће још веће зло. Тако би верујући мало живнули, али би, исто тако, бар мало били заустављени сви они који се дижу против Цркве.
Црква није њихов чамац па да праве излете са њим. Она јесте чамац али Христов. То су обични клеветници којима је важно да имају добру плату, луксузан аутомобил и да јуре са забаве на забаву… И онда хоће законом да уведу „грађански“ брак, да озаконе побачаје… Шта ће учинити Бог, то је друго питање.“ (Старац Пајсије Светогорац)
[2] Народ би рекао: Триста, без попа ништа!
