Масовна протестна окупљања на улицама Србије поново оживљавају наду у ослобођење од домаће и стране тираније. Сви којима је стало до опстанка и будућности Србије сада постављају два основна питања: Хоће ли српски родољуби овог пута успети да измене трагичну стварност? Да ли ће имати средстава и снаге да неиздржљиво стање промене на боље?
Нажалост, једини реалан одговор на оба питања је: Не. То је одговор који ће разочарати многе.
Храбри људи свих профила и узраста, покренути гнушањем и савладавши страх, изишли су на улице да се супротставе злочиначком режиму, било да се ради о копању литијума, о одговорности за смртоносни удес у Новом Саду или о небројеним другим непочинствима. Они заслужују подршку и дубоко поштовање. Њихове импозантне манифестације, које све више узимају маха, режим ће безусловно уздрмати, али ће ипак највероватније остати ограниченог домета. То је зато што ни сада, као ни много пута раније, изливима народне срџбе не руководи политички концепт који би, поред емоција, могао да мобилише и смишљено усмери отпор разулареном злу што исисава крв из вена Србије. Само таква мобилизација могла би да угрози неоколонијални систем и прекине разарање. На путу у ослобођење, ликвидација режима је незаобилазан корак. Али без масовне спознаје да је је најважнија и коначна мета систем, смена режима није довољна. Уколико би се стало на томе, ништа не би било решено. Дошло би до ротације појединаца који за рачун окупатора управљају Србијом, и ништа више.
Ипак, и блажа окупација окупиранима би користила, барем утолико што би успорила процес пропадања и створила услове за окупљање и јачање националних снага. Али то би у најбољем случају било предах, не коначно решење.
Коначно решење има само један вид: картагенско брисање са лица земље свих трагова угњетачког система који разара Србију, протеривање стране агентуре и, у јавном простору Србије, развлашћење и кажњавање издајничке мреже домаћих сарадника.
Ово је подухват колосалних размера и изузетне сложености. Ни поводљиви, политички незрели и неорганизовани грађани старијег узраста, ни добронамерни али неискусни студенти и средњошколци, таквом задатку нису дорасли. Тренутно, у Србији нема ниједне организоване политичке снаге која је таквом задатку дорасла.
Зато у овој фази борбе за ослобођење Србије постизање коначне победе још није реалан циљ.
Највише што је у овом тренутку могуће је успостављање мање или више сношљивог прелазног стања, погодног за организовање родољубивих снага. Политичком акцијом мора се паралисати и беспоштедно рушити уздрмани режим. Задавањем безбројних фаталних резова, режим ће незаустављиво прокрвавити и почети да губи снагу. Страни господари, који режим одржавају на апаратима за вештачко дисање, тада ће се наћи пред дилемом. Масовно отказивање послушности потврдиће им неспособност режима да контролише ситуацију на терену, доводећи у питање његову корисност услед нарушеног капацитета да извршава и спроводи добијене налоге. На дневни ред поставиће се замена новом екипом. Апарати за вештачко дисање нагло ће бити искључени.
Резервна екипа је спремна. Да би јој се видљивост повећала, делимично је већ активирана и чека да у тренутку тираниновог краха буде позвана да га замени. Њу неће позвати нити бирати српски народ, него страни окупатор коме и она служи. Та екипа је из исте септичке јаме одакле је врбован шљам који тренутно управља Србијом. Нова банда неће бити доведена на власт да уреди и ојача Србију, а најмање да удовољи очекивањима народа, него као увек до сада да сачува систем и да настави са обављањем истих задатака као банда коју је заменила.
Срби морају бити начисто да између ове две привидно супротстављене банде суштинске разлике нема; разлике су у нијансама.
Ово није идеална ситуација и с разлогом делује депримирајуће. Али у овом тренутку на више од тога реално не може да се рачуна. То је цена коју српски народ плаћа за упорно и дуготрајно невођење рачуна о својим животним интересима и за неспособност да изнедри организовану националну снагу која би га заступала и бранила. Искусни опсенари и политички манипуланти смислиће начин да опет стишају револт и изведу још једну превару. Међутим, ако процес освешћења заиста напредује као што би се на први поглед рекло, и под таквим нимало охрабрујућим околностима указује се простор за преокрет.
Нова банда мораће да почне опрезно јер ће јој требати времена да се устоличи пре него што покуша да у деструктивности достигне и превазиђе своје претходнике. На почетку то ће створити привид бољитка и довешће до привременог попуштања притиска. Да би се изменио поредак ствари, тај предах мора бити целисходно искоришћен за духовно и политичко отрежњење и сабирање националних снага спремних на жртву и решених да се одупру окупацији и њеним слугама.
Реална слика је много сложенија од узбудљивих утисака са уличних протеста. Дешавања на улици, делимично спонтана а делимично диригована, несумњиво слабе режим, али то још увек није довољно да угрози темеље система који уништава Србију.
До ослобођења, пред српским народом је још увек дуг пут.
