Српска глумица мађарског порекла Ева Рас одавно је запазила једну велику истину која је поново потврђена баш ових дана, да „о српском народу нико не брине.“ Несрби, како они који Србе симпатишу тако и они који не, важне ствари често виде боље и објективније од Срба.
После мучних дешавања током децембра 2021. у згради понижене Скупштине Србије, у вези са достојним обележавањем страдања жртава геноцида народа о коме нико не брине, сада можемо да сведемо рачун и да смирено размотримо шта се управо догодило.
Укратко, догодило се то да је српска Скупштина, или особе које се представљају за српске посланике и званично обављају послове везане за ту функцију (са каквим легитимитетом, то питање тренутно остављамо по страни) одбила два предлога од врхунског националног значаја. Прво, да се подигне меморијални центар у спомен неколико стотина хиљада Срба побијених у НДХ, па затим, десетак дана касније, и други предлог, да изгласа резолуцију којом би се тај злочин осудио.
Овде је на самом почетку битно да се истакне неколико ствари. Нагађа се, и то не без разлога, да је овакав поступак „посланика“ био мотивисан комбинацијом политичких фактора у играма које воде њихови режимски господари. Један од тих фактора је договор између српског режима и хрватског руководства да ако српска страна не буде у критичком тону спомињала Јасеновац, за узврат хрватска страна неће потенцирати Сребреницу. Други је уцена хрватске стране да ће Србији правити сметње на „европском путу“ уколико услови договора везано за непомињање Јасеновца не буду испоштовани.
Као што би се од ненародног режима могло очекивати, зарад политичке користи владајуће клике битно је жртвовано ради небитног и по народ штетног.
Упоредо са овим стоји непобитна чињеница, јасна свакоме ко политичке односе у Србији не посматра кроз ружичасте наочаре да, независно од питања легитимитета, особе које се налазе у саставу Народне скупштине Србије, сакупљени не са дна каце него са дна септичке јаме, ни у најбезначајнијим ситницама не делују независно, по својој савести, а најмање по личном расуђивању и убеђењу. Са могућим изузетком неколико појединаца, они су послушна оруђа режима који је наместио изборе када су они „бирани“ па они сада извршавају безпоговорно све његове директиве. Ако је тачна наведена мотивација режима, да се зарад „виших циљева“ страдање српског народа у усташкој Хрватског гура под тепих, онда је ствар елементарне политичке логике да су „посланици“ у овоме поступили по наређењу својих партијских шефова, који се уједно налазе и на командним положајима у врху режима, да не кажемо „државе,“ јер то би већ било претерано.
Да би се ствар сагледала у правилном контексту, нужно је подвући једну изузетно важну околност. Није се догодило да је тесна, нити чак комотна већина „посланика“ одбила да усвоји предложене мере, које би у свакој другој земљи под сличним условима биле подразумевајуће, потпуно неконтроверзне и у односу на које би било незамисливо да се један једини посланик дрзне да им се успротиви. Не, одбацивање ових разумних и одавно закаснелих мера подржало је око девет десетина „посланика.“ Дакле – са неколико усамљених изузетака – то је био монолитни став целокупне парламентарно-партијске машинерије под контролом владајућег режима.
Паралелно са одбацивањем мера које би грађани плебисцитарно поздравили и подржали, да су били обавештени да се налазе пред „Скупштином“ и да их она разматра, одвијала се незапамћена медијска блокада тако да о скупштинском гласању и о предмету тог гласања у средствима јавног обавештавања нигде није било ни речи. Режим који суштински контролише медије наметнуо је по овом питању гвоздену цензуру, са очигледним циљем да срамне поступке својих скупштинских марионета сакрије од погледа јавности и да би себе поштедео критике и презира који би неминовно уследили.
Ни једно јавно гласило у Србији ни у алузијама није споменуло предлоге који су се налазили пред Скупштином, нити је известило о резултатима гласања. Међутим, тај дириговани мук није био ограничен само на познате медијске инструменте режима, који покривају скоро целокупан информативни простор у Србији. Завери ћутања придружили су се и „алтернативни медији,“ разни портали, блогови и интернет-тв причаонице који годинама изграђују репутацију „независности“ па чак и критичности према режиму и његовом бешчашћу у свим могућим облицима, али који су (са малобројним изузецима) по овом кључном питању такође, као по команди – ћутали.
Очигледно је да су и они својим ћутањем чували политичка леђа режиму, који је услед својих тајних спољнополитичких аранжмана био у обавези да по сваку цену онемогући усвајање реметилачких мера о званичном признавању хрватског геноцида над српским народом, али се истовремено није усуђивао да то отворено призна домаћој јавности.
Моралном паду „алтернативних медија“ и откривању њиховог правог лица придружили су се и готово сви истакнути „патриотски“ учесници у „алтернативним“ причаоницама који обично имају спремно мишљење по сваком питању под сунцем, али који по овој ствари, по српски народ изузетно значајној а по режим политички и морално погубној, нису имали ни речи коментара.
Синхронизовано са њима ћутале су и све институције којима је у опису мисије да се огласе по питањима као што је ово, обележавање страдања и одавање почасти српским жртвама геноцида. Довољно је да поменемо само две чије је громогласно ћутање у највишем степену индикативно. Црква, Патријаршија, или патријарх – како год хоћете и које год одељење те установе мислите да је задужено да јавно заузме морални став по питањима од кључног значаја за српски народ – остали су неми. Поглавар те установе, који се у недавном иступању ангажовао да упадљиво умањује и испира хрватску кривицу лицемерном формулацијом да усташки џелати и нису Хрвати јер су се „исписали“ из редова хрватског народа, овог пута за одбијање „Скупштине,“ какве такве, да ода почаст жртвама тих „исписаних“ није имао ни речи осуде. Он чак није имао пристојност ни да своју већ коришћену јевтину реторичку фигуру прошири на несрећне „посланике“ и да барем равноправности ради констатује да су се својим срамним понашањем и те сподобе исписале из редова српског народа. Није се усудио, јер врло добро зна да легитимитет његовог „избора“ на патријаршијски трон није нимало јачи од њиховог посланичког, и зато што се не усуђује да се замери структурама тиранске моћи којима те бедне скупштинске протуве (као ни он) нису више од послушних инструмената.
Ћутао је такође и ирелевантни „Музеј геноцида,“ установа која фингира бављење управо питањима на која се односе одбачене скупштинске мере и која би требало да буде у средишту ове „парламентарне дебате.“ То ћутање наоко делује посебно чудно ако се узме у обзир да би тај мизерни „Музеј“ (нејасно је каквих експоната) био један од најпроминентнијих корисника да су усвојене мере које су 14. децембра биле одбачене, а које су предвиђале уздизање његове делатности на знатно виши и значајнији ниво. Али пошто и „Музеј“ није више од филијале режима, без трага од независности и без икакве воље да се бави својим послом, осим у дозвољеним оквирима умањивања броја српских жртава геноцида, чуђењу нема места.
И тако, да их више таксативно не набрајамо, на моралном испиту су пали сви. Оно што се у месецу децембру 2021. године догодило у згради Народне скупштине Србије (Курцио Малапарте би у овом времену општег слома и расула то поново назвао Kaputt, насловом својих непревазиђених ратних бележака где као очевидац помиње и котарицу људских очију на поглавниковом писаћем столу, „поклон мојих верних усташа“), то што се догодило превазилази све конвенционалне дефиниције шока и скандала. Ти изрази, који се користе да би се указало на појаве за које се сматра да су неописиво ружне и скаредне, у овом случају се показују као потпуно бледи и готово лишени реторичког дејства. Оно што се догодило несравњено је грђе од било чега што би се могло уклопити у оквире тих термина.
То је морална смрт Србије, у којој узимају учешће и чему доприносе сви. Једни активним убијањем историјског сећања и самопоштовања српског народа, а други самоубиственим прећуткивањем моралног преступа оних првих, у страху од покварењака, да им се не замере.
Потпуно атомизовано поколење, коме није стало ни до добробити ближњих и суседа, а камоли до достојне успомене на одавно потамањене и мртве саплеменике, нема сврхе опомињати шта их појединачно чека када се на свакога од њих опет буду обрушили душмански бес и мржња. Тим бескорисним трутовима беспредметно је цитирати племенито упозорење Дитриха Бонхофера, које прецизно описује и њихову вероватну судбину.
„Аве Сербиа,“ беше усхићени поздрав и омаж великог песника некада великом, државотворном и страствено родољубивом народу. Сада га замењује тужни опроштај, „Збогом Србијо.“
Свет је упркос свему ипак био за неколико нијанси бољи док си постојала.
