Дистопијска Агенда УН 2030, односно давосовски „Велики ресет“, јесте једна од најопаснијих и истовремено најмање схваћених промена у протеклих барем стотину година светске историје
Реорганизација светске економије од главе до пете – режирана од стране котерије технократских корпоративиста, а са екипом са Светског економског форума у Давосу у првом плану – позната као „Велики ресет“ или Агенда УН 2030, не представља некакав предлог за будућност. Она је добрано у фази реализације док свет остаје у сулудом карантину због вируса. Најпопуларнија инвестициона зона од почетка глобалних карантина изазваних коронавирусом јесте нешто што се зове ESG инвестирање. Ова веома лична и снажно контролисана игра драматично помера светске токове капитала ка одабраној групи „одобрених“ корпоративних акција и обвезница. Пре свега, она гура напред дистопијску Агенду УН 2030, односно давосовски „Велики ресет“. Овај развој догађаја је једна од најопаснијих и истовремено најмање схваћених промена у протеклих барем сто година.
Агенда Уједињених нација о „одрживој економији“ тихо бива реализована од стране истих оних светских банака које су створиле финансијску кризу 2008. године. Овај пут припремају давосовски „Велики ресет“ Клауса Шваба усмеравањем стотина милијарди – а ускоро и билиона – инвестиција ка њиховим одабраним „освешћеним“ (woke) компанијама, а подаље од оних које нису „освешћене“, попут компанија које послују нафтом, гасом или угљем.
Оно што су банкари и гигантски инвестициони фондови попут Блек Рока учинили јесте да су створили нову инвестициону инфраструктуру која одабир „победника“ и „губитника“ при инвестицијама врши на основу тога колико је конкретна компанија озбиљно посвећена ESG стандардима, односно екологији, друштвеним вредностима и управљању (енгл: Environment, Social values and Governance – ESG). На пример, компаније ће добијати позитивне рејтинге уколико имају родно разноврсне раднике и управљачке одборе или уколико предузимају мере за елиминацију свог угљеничног „отиска“ преласком на – како би то УН рекао – зелене и одрживе изворе енергије. Како корпорације доприносе глобално одрживом управљању је најнејаснији део приче о ESG стандардима, а могло би да подразумева било шта, од корпоративних донација покрету „Црни животи су важни“ до подршке агенцијама Уједињених нација, попут Светске здравствене организације.
Онај круцијални, централни циљ стратега ESG је изазивање преласка на неефикасну и скупу алтернативну енергију, ради обећане утопије зване „нула угљеника“. Све то намећу водеће светске финансијске институције и централне банке. Створиле су заслепљујућу лепезу организација како би наметнуле своју агенду зелених инвестиција.
Године 2013, много пре коронавируса, главна банка са Волстрита – Морган Стенли – створила је свој Институт за одрживо инвестирање. Он је убрзо проширен 2015. године када се Морган Стенли придружила управљачком комитету Партнерства за угљеничко финансијско рачуноводство (енгл. „Partnership for Carbon Accounting Financials“ – PCAF). На свом веб-сајту наводе следеће:
„PCAF је засновано на ставовима Париског климатског споразума о томе да би светска заједница требало да тежи ограничењу глобалног загревања на 1.5 степени Целзијуса изнад прединдустријских нивоа, а да би друштво требало да се декарбонизује и достигне тачку нулте емисија до 2050. године“.
До 2020. године, PCAF је укључивао преко 100 банака и финансијских институција, укључујући ABN AMRO, Nat West, Lloyds банку, Barclays, Банку Америке, Citi Group, CIBC, Danske Bank и друге. Неколико PCAF банака-чланица било је умешано у случајеве прања новца. Сада наговештавају нову улогу моралних узора за промену светске економије. Важно је истаћи да је бивши гувернер Банке Енглеске – Марк Карни – „посматрач“ и консултант у PCAF.
Августа 2020. године PCAF је објавио нацрт стандарда за светско угљеничко рачуноводство. То значи да банкари праве сопствена рачуноводствена правила за рејтинг вредности угљеничког отиска компанија, односно њихов „зелени профил“.
Централна улога Карнија
Марк Карни се налази у центру реорганизације светских финансија у складу са зеленом агендом УН за 2030. и давоским „Великим ресетом“ у којем је члан управног савета. Такође је и саветник генералног секретара УН, и то као специјални изасланик Уједињених нација за климатску акцију. Описао је план PCAF на следећи начин:
„Како би достигли нулту вредност емисија потребна нам је транзиција читаве економије – свака компанија, свака банка, свака осигуравајућа кућа и инвеститор мораће да прилагоде своје пословне моделе, да развију кредибилне планове за транзицију, и да их имплементирају. За финансијске фирме, то значи више од прегледа емисија које генеришу њихове пословне активности. Морају измерити и пријавити емисије које генеришу компаније у које инвестирају и којим позајмљују новац. Рад PCAF на стандардизацији приступа мерењу финансијализованих емисија је важан корак како би се постигло да свака финансијска одлука узима климу у обзир“.
Као гувернер Банке Енглеске, Карни је имао кључну улогу у придобијању централних банака света за зелену агенду УН 2030. Водеће централне банке света су, кроз своју кровну Банку за међународна поравнања (BIS) из Базела, створиле главни део растуће светске инфраструктуре која управља токовима инвестиција ка „одрживим“ компанијама, а подаље од оних које се баве нафтом и гасом, па стога добијају етикету „неодрживих“. Када је, као тадашњи гувернер Банке Енглеске, Марк Карни био на челу борда за финансијску стабилност BIS-a, успоставио је нешто што је назвао „Оперативна група за финансијске извештаје повезане са климом“ (енгл. „Task Force on Climate-related Financial Disclosure – TCFD“).
Централни банкари из борда за финансијску стабилност номиновали су 31 особу за формирање TCFD. На челу са милијардером Мајклом Блумбергом, поред Блек Рока, укључивала је у своје редове и Џеј-Пи Морган Чејс, Барклијеву банку, HSBC, Свис Ре (друга највећа реосигуравајућа кућа на свету), кинеску ICBC банку, Тата-стил, ENI oil, Дау кемикал, рударског гиганта BHP, те Дејвида Блада из Ал Горовог Џенерејшн Инвестмента.
Ен Финукеjн – потпредседница Банке Америке и чланица PCAF-a и TCFD-а – изјавила је: „Посвећени смо томе да се ризицима и шансама везаним за климу управља на прави начин унутар наших компанија, као и томе да, радећи са владама и тржиштима, убрзамо потребне промене… климатске промене представљају ризик за пословну заједницу, па је важно да компаније артикулишу начин на који се овим ризицима управља“.
Потпредседница Банке Америке описује како они процењују ризике при позајмицама за некретнине тиме што разматрају „анализу акутног физичког ризика на узорку резиденцијалних хипотека Банке Америке широм САД. Сваком поседу даје се скор на основу нивоа ризика утврђеног помоћу 12 потенцијалних претњи: торнада, земљотреса, тропских циклона, олује с градом, пожара, изливања река, бујичних поплава, обалских поплава, громова, цунамија, вулкана и зимских олуја“.
Исто тако се и инвестициони ризик банке у секторима нафте и гаса и другим индустријама такође процењује коришћењем критеријума Карнијевог TCFD. Сви ризици дефинисани су тако да су повезани са угљен-диоксидом, упркос чињеници да нема уверљивог научног доказа да емисије угљен-диоксида које потичу од човека прете да униште планету глобалним загревањем. Заправо, докази везани за соларну активност наговештавају да улазимо у нестабилни период хлађења – тј. „Велики соларни минимум“. То не интересује финансијске магнате који су спремни да покупе билионе у деценији која долази.
Још један кључни део у финансијским припремама за „Велики ресет“ – тој фундаменталној трансформацији из економије високо-енергетског интензитета ка оној ниској и неефикасној – јесте Борд за стандарде одрживог рачуноводства (енгл. „Sustainability Accounting Standards Board – SASB). SASB каже да „пружа јасан сет стандарда за пријављивање информација о одрживости у широком спектру питања“. Ово звучи умирујуће док не погледамо ко су чланови SASB-a који ће додељивати климатски имприматур (католички темрин који означава званичну лиценцу Римске цркве за штампање одређене књиге или студије, прим. прев). А чланови су, поред највеће агенције за управљање фондовима – Блек Рока (преко седам билиона долара којим управља), Венгард фондови, Фиделити инвестмент, Голдман Сакс, Стејст стрит глобал, Карлајл група, Рокфелер Капитал Менаџмент и бројне велике банке као што је Банка Америке и UBS. Многе од њих одговорне су за светски финансијски колапс из 2008. године. Шта то ради ова група? Према њиховом веб-сајту, „од 2011. године радимо на амбициозном циљу развијања и уређивања стандарда за рачуноводство одрживости за 77 индустрија“.
Оно куда све ово води јесте стварање мреже глобално базираних финансијских ентитета који заједно контролишу богатство за које тврде да вреди око 100 билиона долара, а укључује и фондове осигурања и пензија. Они постављају правила и дефинисаће стандарде компанија, па чак и држава према степену угљеничних емисија које стварају. Уколико сте чисти и зелени, потенцијално ћете добијати инвестиције. Уколико будете означени као угљенични загађивачи – као што су то већ индустрије нафте, гаса и угља – светски токови капитала ће вас заобилазити. Непосредна мета овог финансијског картела је кичма светске економије – сектори нафте, угља и природног гаса.
Господари новца
Аналитичари нафтне индустрије предвиђају да ће у наредних пет или мање година инвестиције у највећи сектор енергетике на свету драматично пасти. „Имајући у виду колико ће енрегетска транзиција бити важна за перспективе раста сваке компаније, тражимо од компанија да представе план како ће њихов пословни модел бити конкурентан у економији нултог нивоа емисија угљеника“, написао је председник Блек Рока Лери Финк у свом овогодишњем писму колегама. Блек Рок је највећа инвестициона група на свету са преко седам билиона долара спремних за инвестирање. Још један званичник Блек Рока је на скорашњој енергетској конференцији рекао: „Где Блек Рок иде, други прате“.
„Како би наставили да привлаче капитал, портфолији ће морати да буду изграђени око кључних ефектива који доносе предности: јефтиних, дуготрајних, ниско-угљеничних извора“, рекао је Ендрју Лејтам, потпредседник Глобал Експлорејшна при групи за енергетски консалтинг – Вуд Меку.
Бајденова администрација већ испуњава обећање о избацивању нафте и гаса тако што забрањује нове закупе федералних поседа за монтирање нафтовода Кистоун Екс-Ел. Нафта, гас и њихови деривати, попут петрохемикалија, налазе се у срцу светске економије. Педесет највећих нафтних и гасних компанија у свету – укључујући како оне државне, тако и оне приватне – забележило је приходе од око 5,4 билиона долара 2015. године.
Како нова Бајденова администрација намеће своје идеолошко противљење тзв. „фосилним горивима“, свет ће се суочити са оштрим падом инвестиција у нафту и гас. Улога глобалиста са Давоса и финансијских играча иза ESG је да се постарају да тако и буде. А губитници ћемо бити ми. Цене енергената ће скочити у небеса, као што је био случај током скорашњих олуја у Тексасу. Цена електричне енергије у индустријским земљама постаће превелика за произвођачку индустрију. Али без бриге. Све је то део текућег „Великог ресета“ и његове нове доктрине ESG инвестиција.
Године 2010, шеф радне групе бр. 3 Међувладиног панела за климатске промене Уједињених нација, др Отмар Еденхофер, рекао је у интервјуу: „Треба отворено истаћи да ми де факто редистрибуирамо светско богатство помоћу климатске политике. Треба се ослободити од илузије да међународна климатска политика представља еколошку политику. Ово скоро да више нема никакве везе са еколошком политиком…“.
Давоски „Велики ресет“ није просто само велика идеја Клауса Шваба изазвана економском девастацијом услед коронавируса. Господари новца су га одавно испланирали.
Нови Стандард (превод Владана Мирковића)
Вилијам Енгдал је консултант за стратешке ризике, предавач и дипломирни политиколог универзитета Принстон и аутор бестселера о нафти и геополитици
