ГЛОБАЛНИ РАТ ПРОТИВ СИРОТИЊЕ

Године 2003. умро је Александар Панарин, социолог и философ, иза кога су остала дела непроцењиве вредности, баш кад је у питању судбина човечанства. Рођен је 1940, у Горловки, на Донбасу ( мученичком граду који је, у ратовима 2014-2022. највише страдао од укронацизма ) и прошао је пут од совјетског дисидента до аутентичног мислиоца руске алтернативе и носиоца награде „Александар Солжењицин“. Човек широке културе и хришћанског погледа на свет, Панарин је глобализацију дефинисао као општи рат богаташа против сиротиње (коју Панарин зове Четврти свет), чији је коначни циљ да се сиротиња физички уклони и да на планети остане само такозвана „златна милијарда“. Ако 358 милијардера у рукама држи онолико богатства колико и 2,5 милијарди најсиромашнијих на Земљи, и ако, по Панарину, „услуга једном богатом клијенту може донети добит која превазилази добит од продаје робе и услуга стотинама сиромашних клијената“, зар то није осуђивање већине на смрт? Механизам „економског геноцида“ је покренут, и то је оно што сад зову ГЛОБАЛНА ЕКОНОМСКА КРИЗА. Криза је нама, обичнима, које треба побити, јер смо непотребни; банкстерској братији не да није криза – они живе боље него икад.

СВИ СМО МИ ИНДИЈАНЦИ

Панарин је Америку сматрао ударном песницом глобалног грађанског рата, и тврдио је да није нимало чудно да издајничке квазиелите у свим државама на ободу Империје у америчком, разбојничком схватању политике виде узор. Америчка идеологија је протестантска идеологија успеха као знака Божје изабраности и повратка на старозаветне норме рата против оних који не пристају да нестану са „Обећане земље“ (а сад је, за глобалистичку олигархију, углавном састављену од „банкстера“, сва планета „Обећана земља“). Дакле, светску сиротињу чека судбина америчких Индијанаца и аустралијских Абориџина, негда кривих што су били живи. Како каже Панарин: „Индијанци се нису уклапали у концепт „америчког сна“, где се „новом човеку“ свет указује као „празна табла“ на којој он без препрека исписује своје планове. Зато су црвенокошци са својом самобитном културом били уништени, да би простор континента био доведен у склад с идејом „празне табле“. У епохи глобализма та катастрофа може постати глобална“.

Што је рекао онда, то ми гледамо данас.

НЕОПХОДНОСТ АЛТЕРНАТИВЕ

Да би се спречио тај последњи рат, мора му се створити светопогледна и политичка алтернатива. Панарин је јасан: „Оној претпоставци, која је у темељу западног морала – а то је поверење у најјачег, ми морамо да противставимо нашу претпоставку поверења према најслабијем. У томе је наш историјски и метаиторијски мистицизам, који се сасвим уклапа у Христово обећање да ће кротки наследити земљу“. Јер, по Панарину, „истинска стабилизација планете Земље наступиће онда кад арену заузму људи који себе престану да мере критеријумима успеха. Али створити човека тог типа могуће је само у „руској школи“, у духовној традицији која је човеку умела да даје достојанство без икаквих алузија на његов привредни и друштвени успех“.

И додавао је:“Судећи по свему, бивша војно-политичка биполарност света биће замењена новом, у којој ће Америци и Русији опет бити дате улоге супротних полова. Они који већ сматрају нормалним да „природну” економску селекцију треба пустити да доврши свој посао, и да многострадална народна већина нема алибија, збијају своје редове око САД, тог пристаништа новога „економског човека”. Они које велика религиозна традиција саосећајности обавезује да не верују у природну селекцију и у тријумф силних над слабима окупљају се око Русије, и око ње ће се окупљати и убудуће. Не можемо се више скривати од дилеме: или треба да се свикнемо на перспективу у људској историји још невиђеног масовног геноцида читавих континената, или да нађемо путеве и начине нове рехабилитације народне већине избачене из модерне.“

Панарин је очекивао појаву покрета који ће, без икаквих романтичарских заноса прошлошћу, и сасвим у складу са стањем савременог света, повести борбу за моралну и политичку рехабилитацију малог човека и његовог права на достојанствен живот.

Руски философ је инспиративно деловао и на низ савремених српских мислиоца, почев од геополитичара Миломира Степића и Душана Пророковића, преко новинара Милорада Вукашиновића до социлога Слободана Антонића.

ПАНАРИН КАО ГЕОПОЛИТИЧАР

Степић му је значајну пажњу посветио у својој студији о позицији српских земаља у односу на руску неоевроазијску мисао. По Степићу, неоевроазијска мисао је озбиљна алтернатива савременом глобалистичком лудилу:“Неоевроазијство је идеја која има и геополитичку димензију. Обично се везује за Александра Дугина, али ту постоји много више аутора, као и теоријских меандара и рукаваца. Корени се налазе у класичном евроазијству кнеза Трубецкоја, Алексејева, Флоровског, Савицког и других, док је веза са савременим (нео)евроазијством била мисао Лава Гумиљова. Суштина неоевроазијске геополитике јесте Русија-Евроазија као „нешто треће“, „трећи континент“, који је посебна целина на тлу евроазијског мегакопна и разликује се од остала два – Еврпе на западу и Азије на истоку и југу. Русија је предодређена за Пијемонт телурократске интеграције, која ће прекинути неприродну доминацију САД и таласократског евроатлантизма не само у Евроазији већ и на глобалном плану. Стога би постојећи униполарни систем требало да се преобликује у мултиполарни, те да се свет подели на четири меридијански издужене „зоне“ (слично Хаусхоферовим), које би се састојале од више „великих простора“.“

Душан Пророковић је о Панариновим геополитичким визијама рекао:“Александар Панарин се фокусира на геокултурне аспекте евроазијске идеје. Он сматра да је Русија особита цивилизацијска и геокултурна творевина – синтеза руско-православне и туркијско-исламске духовне парадигме, и да као таква може да служи за образац дубљих и ширих интеграционих пројеката у Евроазији. Поред туркијско-исламског фактора, Панарин као саговорника руске цивилизације у процесу евроазијских интеграција види и Индију и њен хиндуистичко-будистички геокултурни простор. Руско-индијски савез, по њему, „поседује колосални антихегемонистички потенцијал“, а уз то, на овај начин се може одвратити „муслиманство од западњачке јереси и њиме надахнутог самоубиственог пиратства, и да га поново генеришу у систем велике континенталне синтезе.“

Која нам је, баш ових дана и година, насушно потребна.

СМРТ МАСОВНЕ ПОТРОШЊЕ КАО СМРТ МАЛОГ ЧОВЕКА

Пишући о Панарину, Милорад Вукашиновић је истакао да је, по руском мислиоцу, после Хладног рата дошло до преврата у коме је идеја „масовне потрошње замењена елитистичком потражњом“:“У суштини реч је о „новој феудализацији економије“ у оквиру које је некадашњи „масовни потрошач“ гурнут на друштвену и економску маргину, принуђен да ради све више, а за све бедније наднице.“ Постмодерни капиталисти су решили да спроведу прави економски геноцид над „непотребнима“ ( то смо ми, наравно ). Глобалисти разарају остатке социјалне државе и ратују против традиционалних вредности ( одатле подршка трансџендеризму и осталим врстама сексуалне субверзије):“Панарин је промену социјалне перцепције на Западу повезивао са „другим таласом секуларизације“ који је из западне културе „избрисао левичарске рецидиве“ и одстранио социјалну саосећајност. На темељима овако измењене парадигме социјалну државу је заменила „милитаристичка држава“, а САД се појављују у улози глобалног заштитника транснационалне „партије богатих“.“

Смрт сиротињи – то је нова парола!

Панарин је, истиче Вукашиновић, Хантингтонову теорију о „судару цивилизација“ сматрао неком врстом идеолошке лажи, за коју је тврдио да је суштински усмерена против интереса Русије, Кине и Индије, као и да је њен циљ да прикрије изворни карактер „светског рата богатих против сиромашних“. Он је, каже Вукашиновић, тврдио да је „нови светски поредак“ са Америком на челу, отворена диктатура мањине који не жели да сиромашнима обезбеди минимална животна права. Зато, када сиромашни протестују, они, с једне стране, штите изворну демократију, а с друге стране, штите планету од новог геноцида.

Планетоцида, боље рећи.

КРАЈ УНИПОЛАРИЗМА

Основни став Панаринов је – униполаризму долази крај. Вукашиновић наглашава:“Александар Панарин је још за живота предосећао крах униполаризма у светској политици, тврдећи да је у бомбардовању Југославије и Ирака, нестала и идеја о 21. веку као америчком веку. Он је истицао да је данас либерализам за већину Руса – погрдна реч, као и да је антиамериканизам постао „идеологија маса у целом свету“. У пракси то значи да идеологија американоцентризма више нема духовну потпору, што је почетак њеног краја. Говорећи о перспективама света, Панарин је заступао став о томе да у савременом „грађанском друштву“ нема социјалне снаге (самим тим и политичке снаге) која је способна да се супротстави „партији богатих“. Као неопходан предуслов за отпор „партији богатих“ сматрао је обнову улоге државе, али не као уско националне заједнице већ у оквиру ширих интеграција које треба да служе социјалној заштити најслабијих. У том погледу сматрао је да „руска идеја која оличава солидарност са слабима, сиромашнима и угњетенима“ представља алтернативни модел за 21. век. „Ја верујем у светску интернационалу сиромашних“ – рекао је једном приликом.“
Русија мора стати на чело те интернационале.

НОВЕ ЕЛИТЕ ПРОТИВ НАРОДА

У својој књизи о културном рату у Србији, Слободан Антонић је уочио да, према Панарину, „нови, модерни, глобализовани свет није свет народа, већ свет елита. А елите су данас изашле изван домашаја националне контроле и доносе одлуке иза леђа локалног становништва. Без обзира да ли живе у Мадриду, Београду или Москви, припадници тих елита мисле и делују не као националне, него као глобалне елите. Они су везали своје интересе и своју судбину не са сопственим народом, већ са глобалним системом богатства, моћи и престижа, у који настоје да уђу тако што ће му као послушне работнике привести цео свој народ.“

Прва жртва крвавог елитизма је социјална држава, а друга национална сувереност. Ту је и промена природе капитализма из производног у шпекулативно – зеленашки. Нове елите су сасвим неодговорне према својим народима. У Источној Европи се, каже Антонић, „појавио нови тип елитисте («западњака», «модернизатора», «европејца») који неће да чека резултате модернизације заједно са сопственим народом, већ хоће одмах да живи у «богатом цивилизацијском простору» као кооптирани члан глобалног елитног друштва. Припадници те елите више не осећају никакву одговорност за свој сопствени народ, већ га оптужују да је он – због своје «заосталости», «традиционализма», «национализма» – главни кривац за национално сиромаштво, заправо, што елита не живи још боље него што живи. Та компрадорска елита почиње да се школује и лечи у иностранству, да се забавља у иностранству, да духовно живи у иностранству. Стога она која треба да брине о просвећености и благостању народа више уопште није заинтересована за домаће школе, болнице или позоришта.“

То се види – свуда и свагда.

САМИ СТЕ КРИВИ ЗА СВЕ

Обичан народ улази у „простор одбачених“, у колонијални гето из кога нема излаза. Осим у емиграцији:“Уместо прогреса, као идеала старих националних елита и њихових друштава, у земљама четвртог света друштвени идеал постаје емиграција. Живети лако, живети без напора, живети одмах комотно и лагодно, и не питати за цену таквог живота, то је идеал који захвата и елиту и народ. Последица је – стварање паразитских елита и читавих паразитских друштава.“ Уз то, каже Антонић, „глобалисти се труде не само да дискредитују националну елиту, већ и све друге који не деле њихове вредности – заправо, читав народ.“

Људе треба убедити да су сами криви због стања у коме су се нашли, јер, по Антонићу, „пацијент је крив не само што је болестан, већ и што је ручак загорео. Глобалистичка елита је данас оклеветала ниже слојеве периферних друштава не само да су сами криви што су сиромашни, већ и да су основни кривац за главно економско зло – за инфлацију. Наводно, њихов притисак на државу обезвређује сав труд «продуктивне елите», стварајући још више неприлагођених, тј. оних који не знају да зарађују али хоће да троше. Међутим, објашњава Панарин, галопирајућу инфлацију порађа сама глобалистичка елита, преоријентацијом са продуктивне на шпекулантску економију.“

Али, криви смо ви и ја, а не они.

ИМА ЛИ ИЗЛАЗА?

Излаз постоји. Он је у борби за нови почетак, о коме Антонић пише:“Стога је прва тачка отпора глобалистичкој елити, по Панарину, не само социјална, већ и морална рехабилитација народа, одбрана достојанства и вредности свих оних које је приватизовани прогрес гурнуо у четврти свет. То је објашњење да бити сиромашан не значи бити крив, не значи бити «неприлагођен» и не значи бити предодређен за истребљење. То је разумевање да твоја кривица не долази од тога што не знаш енглески, што пишеш ћирилицом и што славиш Божић 7. јануара, већ што се просто налазиш на погрешном месту. И све што урадиш да постанеш «као они» неће ти помоћи – јер ти ниси «они» и треба да нестанеш зато што си се нашао на путу, зато што нећеш да послужиш као топовско месо или зато да би се природни ресурси твоје земље користили «ефикасније» и «продуктивније».“

Борба је на живот и смрт, каже Антонић:“За огромну већину човечанства више није ствар у томе живети у демократији или не, живети богато или сиромашно. Сада је питање живети уопште, или умрети. И то питање се не поставља неколицини угрожених по Африци и Азији. То питање глобалистичка елита данас поставља читавим народима, једнако у Европи као и у Америци. И само од народа и њихове истинске елите зависи какав ће се одговор дати.“
Русија је, од фебруара 2022, стала на позицију Александра Панарина и почела да даје одговор на питања која су постављена: устала је у заштиту обесправљених и сиротиње, и нашла се, сама против геноцидног Запада, али са Христом, Богом сиромаха и очајника. Од исхода ове борбе зависи будућност човечанства. А борба се води баш на Донбасу, у Панариновом завичају. Има ту надисторијске, логосне логике.