Професор уставног права из Бањалуке, Милан Благојевић, упозорава на могућност да ће окупаторске колонијалне структуре у Босни и Херцеговини издати налог за хапшење Милорада Додика за непризнавање наметнутог Високог представника Кристијана Шмита и одбацивање Шмитових илегалних упада у законодавни систем БиХ и Републике Српске.
У тексту објављеном 13.августа на интернет страници бањалучке АТВ телевизије, проф. Благојевић изнова аргументује разлоге за нелегитимност Шмита и наводи зашто су Шмитове одлуке које излазе из оквира прописаних Дејтонским споразумом без правног дејства, и да би то биле чак и да је он прописно постављен.
Правна анализа проф. Благојевића је беспрекорна и необорива. Постављење Кристијана Шмита није одобрио Савет безбедности УН, како је Дејтонским споразумом предвиђено. Њега је изабрала и поставила приватна и самоорганизована скупина од неколико држава (САД, Велика Британија, Француска, Немачка, итд.) које ни по једном извору међународног или домаћег права нису овлашћене да се баве постављањем Високог представника у Босни и Херцеговини. Самим тим њихов изабраник, у овом случају Кристијан Шмит, не може имати већу легитимност од њих самих. Такозвана „Бонска овлашћења,“ правна фикција на коју се позива ова самозвана скупина која себе зове „Савет за примену мира,“ без икаквог су правног утемељења, па се следствено томе ни на другога не могу преносити. Најзад, успостављање у сувереној држави која је чланица УН система самовољног комесарског управљања целокупним политичким животом земље, укључујући и њено законодавство, флагрантно нарушава начело суверене једнакости које је уграђено у Повељу Уједињених нација. Са становишта међународног права, и по том основу пракса оличена у систему Високог представника је неприхватљива, правно је ништавна и зато не производи обавезујуће последице.
Оптужница подигнута у Суду БиХ против Милорада Додика на Шмитову иницијативу још није формално потврђена, али тај детаљ ће ових дана сигурно бити одрађен да би глави претрес што пре могао отпочети. Процена проф. Благојевића, да ће одмах по потврђивању оптужнице а пре заказивања претреса бити издат налог за хапшење Додика потпуно је реална. Формални основ за такав налог била би „итерацијска опасност,“ што значи вероватноћа да би оптужени могао поновити кривично дело које му се ставља на терет. Додикове изјаве да је спреман да по потреби поново покрене поступак за поништење од стране Народне скупштине Републике Српске илегалних одлука које би Шмит у будуће објавио пружају довољно формално покриће за изрицање мере притвора по наведеном основу.
Органи Републике Српске операцију хапшења њиховог председника Милорада Додика, на шта указује анализа проф. Благојевића, морају узети не као теоретску могућност већ као готову стварност. Страни окупатор је одлучан у намери да политички терен у Републици Српској очисти у своју корист и очигледно сматра да је ово прави тренутак да то учини и истовремено осигура стратешку позадину за случај ратног сукоба са Русијом.
Питање које се пред власти Републике Српске поставља је како без војске која је била укинута 2006. године обезбедити физичку сигурност Милорада Додика у својству председника Републике. Република Српска располаже минималним полицијским снагама које не би биле у стању да пруже озбиљан отпор формацијама НАТО пакта и западних специјалних служби које би биле ангажоване у операцији хапшења. Декларативна подршка политичких лидера из Хрватске и Мађарске, без обзира колико добродошла, недовољна је да колективни Запад одврати од намере да питање неуклопивости Републике Српске најзад радикално реши. За њих ово је једна од задњих прилика да остваре дуго планирани Endlösung питања Републике Српске.
По директиви главних Западних амбасада, Суд БиХ у Сарајеву вероватно ће убрзо проширити обим кривичног поступка за „непоштовање Високог представника“ да обухвати и друге установе и личности Републике Српске, у првом реду Народну скупштину, па ће по већ најављеној логици инкриминисати и све посланике који су гласали за закон да се Шмитове одлуке не објављују у Службеном гласнику. У складу са потребама и перверзном правном маштом окупатора, исфабриковаће се небулозне оптужнице и против других „стубова режима“ (да се изразимо терминологијом Џина Шарпа) не би ли се убрзали бег и престројавање престрашених опортуниста из јавних установа и постигло њихово слабљење пред задавање коначног ударца.
Република Српска ће се ускоро наћи у сличном положају као руководство Нигера, и из разлога који су суштински аналогни. Битна разлика је у томе што би логистички казнена експедиција против Републике Српске за колективни Запад била неупоредиво изводљивија од сличне операције у Африци.
Руководство Републике Српске зато мора пажљиво да промисли опције које се пред њиме налазе. У питању није само физички интегритет председника, што би било довољан разлог за предузимање мера, него нешто више од тога, опстанак Републике. Милораду Додику прети затвор, али Републици Српској прете оружани напад и уништење.
Институт Арчибалд Рајс сматра да је за Републику Српску најбоље и најбезбедније решење да на своју територију позове јединице руске војне формације „Вагнер“ и да их овласти да предузму све неопходне безбедносне мере и радње за одбрану државе и обезбеђење јавних лица нациљаних за прогон. То што управо у овом тренутку чине бројне афричке земље, да би себе одбраниле и протерале неоколонијалне угњетаче, без оклевања и одлучно мора предузети и Република Српска.
Запад неће одустати од пројекта уништења Републике Српске осим ако би цена коју би за то морао да плати била већа од очекиване користи. Појавом јединица „Вагнер“ однос војних, политичких и моралних снага у Републици Српској и на ширем простору Балкана драстично би се променио на штету Запада и његове мреже локалних сарадника. У периоду опадања њихове моћи, Западне стратеге не одликује рационалност, али вероватноћа је висока да би увођење озбиљног одвраћајућег фактора пореметило њихове планове и да би их нагнало да устукну.
Нечињење и препуштање иницијативе непријатељу сигурно води у стратешки пораз и нестанак.
Република Српска себи не може да дозволи тај „луксуз“ да се поиграва са својим опстанком. Претња је непосредна и захтева одлучност и одбацивање опортунистичких дилема. Менталитет противника је познат, његов крајњи циљ је јасан, а такође су предвидива и средства која ће сигурно употребити да би свој циљ постигао.
Ако овога пута руководство Републике Српске не одустане од своје традиционалне реактивне политике, неће им бити спаса. Зато, без одлагања, они се морају определити за делотворну и радикалну противмеру пре него што противник организује и употреби своје оперативне снаге да Републици Српској зада коначни, смртоносни ударац.
