Пре кратког времена напустио нас је и прешао у бољи свет велики савремени српски писац, Милован Данојлић. Данојлић је био у потпуности национално оријентисан и велики српски родољуб. Живео је и преминуо у самонаметнутом изгнанству у Француској. Песник Матија Бећковић је Данојлића назвао „метеоритом који је 3. јула 1937. године пао на једну њиву у Ивановцима и добио име Милован Данојлић.“ Лепо речено. У продужетку доносимо омаж великом писцу из пера г. Михаила Хаџи-Ценића.
ꒌ ДАНАС ЈЕ ОТИШАО НАЈВЕЋИ: Милован Мића Данојлић [3. VII 1937 – 23. XI 2022], најбољи литерарни изданак српске земље и свога рода икад. Био сам у преписци са њим коју је прекинуо мој узастопни породични бродолом. После тога више нисам смогао снаге да се довољно саберем и са достојним надахнућем обраћам најбољем. Познавали смо се и приватно од пре. У првом браку био је са једном мојом даљом рођаком. Нема ни мог оца више, који је знао толико прича о људима, па и о њему; нема од данас ни њега, остала је из мог круга само његова прва жена са којом на жалост немам контакт.
Свака реченица коју напишем, у некој је даљој или ближој вези са њим, његовим штивом, његовим стилом, који су за мене били литерарно „свето писмо“ и буквално животна утеха последње две деценије прошлог века.
Видевши вест на телевизији у забаченој кући Ћакића у Зечеву, у бескрајном кршу Буковице иза Кистања, као гром да ме погодио. Имао сам још неке потајне планове да одем до Поатјеа, нађем негде смештај и попричам с њим о важним стварима из прошлости. Или то исто, само на трему његове обновљене куће у Ивановцима. Осетио сам се као да ми се земља измакла под ногама. Од великих више нема ниједног. Можда он више није ни могао да живи у овој епоси. У оваквом времену опстају само најјачи, они наоружани Христом и православљем, непоколебиви сведоци Крсне Истине и залога будућег живота, спремни да се суоче са сваком сушом и беспутицом. Данојлић се као и сви великани литературе и културе жртвовао пролазноме, да би достигао непролазно: био је скроз предан нашем колективном бићу. Скоро у целини потопљен у своје време, као у живо језеро, у доба у којем је рођен и из којег је поникао и црпао све животне сокове. Он мора да је последњих година духовно преживљавао буквално као риба на сувом. Остати сам (без вршњака, сличних „громада“, истомишљеника по перу и духу, носећих искри духа на другим крајевима света) (иако је имао породицу, жену и два велика сина), па још у таквом времену какво је ово, све то претешко је за корифеја времена које је већ истекло и оставило суву сасушену земљу такорећи без живота, а сам живот као спржено бусење траве које једва да и подсећа на свежу, бујну раскош од пре. И ми, иако двадесет година млађи од Милована, већ се осећамо као гости у овом новом добу које за нас нема кров над главом и са себе отреса сваки дух и индивидуалност, а о колективном да не говоримо.
Мараната!
Вјечнаја памјат Миловану!
