- У другој половини прошлог века студенти Философског факултету у Београду су предњачили у свим борбама за правду и истину и били хорифеји правдољубивих побуна.
- Данашњи студенти историје на Философском факултету којима Брука предаје неку њену повијест – ћуте и трпе. Важна је оцена.
- У време студентског поноса и интегритета у прошлом веку, Брука би била трајно удаљена са Философског факултета.
- Данас Брука ужива углед ревизионистички измишљајући повијест и блатећи сопствени народ. Благо нама зомбијима!
- Симптом тупе равнодушности је, ваљда, био циљ окупатора: на све нечувене увреде, лажи и другосрбијанске бљувотине, наша академска и шира јавност – ћути.
Реч је о „историчарки“ Дубравки Стојановић, специјалисткињи за шокирање иначе равнодушне и отупеле српске јавности. Ова југо–комуно–усташко другосрбијанска креатура са тешком грешком и омашком у менталном склопу и психолошком профилу, неуморно бљује несувисле клевете, мржњу и бесмислене оптужбе по сопственом народу.
Познато је да ова брука од жене припада лајавом чопору који, по сопственом признању и определењу, не припада ниједном народу (поготово не свом српском), јер они, како поносно тврде, нису националисти већ – интернационалисти. Знамо шта то значи, јер смо прошли кроз интернационалистичко искуство.
Дрскост ове југо–комуно–усташко–другосрбијанске интернационалисткиње је невероватна; она је најхрабрија особа на свету не зато што се ничега не боји, већ зато што се ничега не стиди (Јован Дучић). Госпођа Брука је изјављивала да је број жртава у Јасеновцу „српски мит“ и да би требало поново увести титоистичке програме који би неговали „братство и јединство“ џелата и жртава!
Врхунац усташке перверзије госпа Брука је показала у више јавних наступа у којима је усташког крволока и највећег зликовца Другог светског рата, Анту Павелића, који је пред крај рата пацовским каналима побегао у Аргентину, назвала „државником“, док је српског јунака и храброг осветника Благоја Јововића (1922–99), који је 1957. у Аргентини пуцао на монструма покушавши да га убије и тако освети стотине хиљада српских новомученика, назвала „четничким злочинцем и терористом“.
Овакав став је изазвао бурне реакције у јавности, посебно међу онима који памте ужасе усташких геноцидних злочина. У интервјуу за хрватске медије, Брука је изнела низ оптужби на рачун српског школског програма, тврдећи да Србија организовано „фалсифицира повијест“ и „шири мржњу према Хрватима и другим народима“ са простора СФРЈ.
А ту је, не заборавимо, и следећа ревизионистичка тврдња и ноторна лаж госпа Бруке о наводном српском наци–фашистичком колаборационизму: „Управо су српске колаборационистичке јединице играле кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији и битно допринеле томе да је Србија већ после само шест месеци нацистичке окупације, а међу првим земљама Европе, била проглашена Juden frei“.
И све то пролази. У другој половини прошлог века студенти Философског факултету у Београду су предњачили у свим борбама за правду и истину и били хорифеји правдољубивих побуна. Данашњи студенти историје на Философском факултету којима Брука предаје неку њену повијест – ћуте и трпе. Важна је оцена.
У време студентског поноса и интегритета у прошлом веку, Брука би била трајно удаљена са Философског факултета. Данас Брука ужива углед ревизионистички измишљајући повијест и блатећи сопствени народ. Благо нама зомбијима! O tempora, o mores! (Цицерон)