Терор је, рекло би се, основна и неизоставна фаза сваке револуције. Терор се служи
систематским и планираним ширењем страха и ужаса кроз спровођење различитих видова застрашивања, спорог или бржег мучења и иживљавања, и на крају ликвидације, тј. убиства. Циљ терора је да се људске масе трајно претворе у тупе зомбије и покорне робове.
Извршиоци револуционарног терора су, по правилу, прекаљени и сурово неумољиви егзекутори револуционарне правде, спремни да према партијским смерницама за њене фанатичне идеале, ако треба, осуде на смрт и убију и властите родитеље, децу, пријатеље, комшије, познате и непознате сународнике…
У међувремену су сви ти, и живи и мртви револуционари, проглашени за „народне хероје“ и као такви добили своје улице и сокаке, касарне и гарнизоне, вртиће, школе, студентске домове и мензе, домове културе…Кад Италијан, Француз, Немац, Холанђанин, Данац, Хрват… прихвати идеологију пролетерског интернационализма и постане комуниста, он и даље остаје Италијан, Француз, Немац, Холанђанин, Данац, Хрват… Кад Србин прихвати идеологију пролетерског интернационализма и постане комуниста, у његовој глави и у срцу се нешто преломи, долази до радикалне прекретнице и преумљења, и он тренутно престаје да буде Србин и постаје загрижени србождер, спреман да своје сународнике застрашује, мучи и ликвидира како би доказао своју комунистичко–интернационалистичку ревност и правоверну доследност. То је, ваљда, јединствен случај у свету.
Било је потребно више од пола столећа да Срби схвате да није све како пише на тараби, па је повијесна истина о ратним и поратним подвизима народних хероја тек од недавно почела опрезно и бојажљиво да се открива. Чињеница је да су комунисти српског порекла за време Другог светског рата и дуго после њега побили много више Срба, него укупно све наци–фашистичке непријатеље (уколико су им они то стварно и били?).
`Пасја гробља`
О првим крвавим подвизима комунистичких народних хероја у току Другог светског рата писао је др Саво Скоко (1923–2013), угледни српски историчар и пуковник ЈНА. Као првоборац и учесник НОБ-а у свом херцеговачком завичају (рођен је у селу Југовићи код Гацка), др Скоко је из прве руке имао сазнања о тешким ратним злочинима партизанских народних хероја над сопственим српским народом. Истину о црвеном терору објавио је тек после пола века (кад је то било могуће) у две изврсне, научно утемељене студије: „Покољи херцеговачких Срба 1941“ (1991) и „Крваво коло херцеговачко“ (2002).
У пролеће 1941. Иво Лола Рибар (1916–43), секретар ЦК СКОЈ-а, пише извештај Титу у којем стоји Лолин закључак да је „право чудо како су другови из Херцеговине успели да за тако кратко време упропасте онако сјајан народни устанак.“ Др Саво Скоко у поменуте две књиге открива и описује сурове и готово непојмљиве ратне злочине „другова из Херцеговине који су успели да за тако кратко време упропасте онако сјајан народни устанак.“
Ову брзу и енергичну акцију су у селима око Невесиња и Гацка за само непуна два месеца извели народни хероји Саво Ковачевић (рођен 1905. у селу Нудо код Никшића – погинуо у Врбници код Фоче 13. јуна 1943, проглашен за народног хероја 06. јула 1943) и Владо Шегрт (1907–91) са својим партизанима.
Најпре је Ударни батаљон легендарног Саве Ковачевића убио 81 Србина, а затим су стигли у Гацко. У селу Браићевићима су убили 12 лица, на Дражљеву 17. Укупно, у Гацку је убијено 46 Срба (међу њима двоје деце и тридесетшесторо старијих од шездесет година). Ударни батаљон Влада Шегрта наставио је крвави пир у селу Добрељи, где су ликвидирани ненаоружани и немоћни старци, а међу њима и један дванаестогодишњи дечак, којег је млада партизанка присилила да пред стрељање сам себи ископа гроб!
Један од најперверзнијих злочина овог комунистичког несоја изведен је почетком јануара 1942, на Бадњи дан, у Колашину у Црној Гори. Комунисти, усташе и други србождери очигледно намерно и смишљено бирају православне празнике за сатирање Срба, е да би и на тај начин понизили жртве. Комунисти су на овај православни празник – Бадњи дан – Србима у Колашину (тада још није било црногорске нације), најпре живима чупали зубе, један по један. На крају су све поубијали омиљеном усташком методом – дрвеним маљем по глави (усташе су такав маљ назвали „србомлат“). Затим су развукли лешину пса преко мртвих људских тела, тај простор оградили и назвали „ОВО ЈЕ ПАСЈЕ ГРОБЉЕ“. Биланс акције „Пасје гробље“ на Бадњи дан 1942. је, дакле, био следећи – масакрирање и ликвидација србомлатом 373 српска цивила свих узраста! Боље и брже него усташе.
Сатирање Српства
Угледни српски историчар др Животије Ђорђевић је цео радни и животни век посветио истраживању геноцида над српским народом. Резултате својих истраживања објавио је у више књига које је на својеврстан начин објединио у волуминозно тротомно капитално дело: „Сатирање Српства у 19. и 20. веку“ (Драслар Партнер, Београд, 2012).
Вађење лешева комунистичких жртава из јаме Велета у селу код Даниловграда
(зима 1942/43)
(зима 1942/43)
У својим књигама др Ђорђевић износи прецизне податке: у Другом светском рату укупни демографски губици Срба износили су 1.820.000 људи. Убијено је њих 1.607.000, 57.000 их је протерано, а 156.000 српске деце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ, др Ђорђевић је израчунао да су СРБИ чинили 90 одсто жртава.
У трећем тому свог капиталног историографског дела др Ђорђевић описује злочине комуниста над сопственим народом. Наши интернационалисти су били жестоко фрустрирани чињеницом да је њихову секту српски народ препознао као србождерске зликовце и фанатике и протерао их из Србије већ на почетку рата 1941. Зато су комунисти и неких 80.000 усташа који су се претходне, 1943. године пресвукли у партизанске униформе, једва дочекали да се пред крај рата, по повратку у Србију у јесен 1944. свој тој „великосрпској буржоаској реакцији“ жестоко освете за ово понижавајуће неприхватање, и уједно покажу своју ревност у сатирању „српских хегемониста и кулака“. Од 210. странице надаље др Ђорђевић износи следеће податке:
„За кратко време комунисти и усташе су у Београду, Нишу, Краљеву, Чачку, Крагујевцу,Смедереву,НовомСаду,Панчеву,Вршцу…похапсиливишеод45.000 имућних Срба и интелектуалаца. Већину њих су стрељали без суда, а њихову имовину опљачкали и конфисковали“.
„У подрумима свих већих зграда на најзверскији начин су се иживљавали патолошки типови и убијали најбоље људе, без икаквих суђења и донетих пресуда. Злочини су били толико масовни да нису могли да се прикрију“, пише др Ђорђевић. Попис сатирања Срба по градовима На страницама од 217–220 у трећој књизи „Сатирања Срба“, др Ђорђевић даје попис стратишта у Србији са приближним бројем српских цивилних жртава, јер се прецизан број малтретираних и убијених Срба из више разлога можда никада неће моћи тврдити.
– Чачак, помоћно игралиште „Борца“, број жртава око 3.500; овде су се у убијању Срба истакли Скојевац Пуриша Ђорђевић (1924–2022), који се после рата прославио као чувени филмски режисер, Ратко Дражевић, касније угледни филмски продуцент и Милош Минић, послератни политичар и тужилац на монтираном процесу ђенералу Михаиловићу;
– Крагујевац, Капислана, број жртава више од 2000;
– Ваљево, Крушик, Звекара, зграда Духовне академије (данас Ваљевска банка), број жртава више од 4.000; најгоре је прошао угледни грађанин Петровић кога су у једном ваљевском подруму убице Борота и Мајер претестерисали „јер је дао храну Немцима“;
– Ниш, Бубањ, Крупац, број жртава више од 12.000;
– Лесковац, село Славник, број жртава више од 1.200;
– Горњи Милановац, број жртава више од 800;
– Свилајнац, пут Свилајнац–Црквенац, број жртава више од 800;
– Јагодина, пут за Ракитово, багремар Мике Милановића, број жртава више од 2.500; у овом граду су се као револуционарне убице истакли тадашњи компартијски секретар Танасије Таса Младеновић (1913–2003), после рата познат и признат српски песник и преводилац, и Антоније Исаковић (1923–2002), потоњи чувени српски писац и академик;
– Зајечар, Краљевица, број жртава више од 8.000;
– Крушевац, Горњи поток, Багдала, Пакашничка шума, број жртава више од 6.500;
– Ужице, Скојевски парк на брду Пора, Крчагово, Стари град (данас Теразије), и села Душковац, Мрселе, Волујац, Стапари, Драженик, Добродол, Врутци, Рибашевина, Тарјани, Биоска, Кремна; број жртава 800 (1941) и око 3000 (1944); овде се као главни терминатор истакао Слободан Пенезић Крцун, оснивач послератне политичке полиције ОЗНА („Одељење за заштиту народа“). Као начелник ОЗН-е Крцун је 1946. ухапсио ђенерала Дражу Михаиловића (1893–1946) и довео у Београд на монтирано суђење.
Поред Крцуна ту су били Никола Љубичић који ће постати генерал ЈНА и начелник генерал-штаба, и Петар Стамболић кога је Је Бе Тито од миља назвао Пера Коњ; он је неко време био председник председништва СР Србије;
– Пожаревац, Чачалица, број жртава више од 2.800; као главни егзекутор истакао се Мома Марковић, послератни политичар и поочим Мирјане Марковић, супруге Слободана Милошевића;
– Београд, складиште бензина Бањица, Белимарковићев воћњак, Лисичји поток, Железничка колонија, Калемегдан… број жртава према врло грубој процени се креће око 35.000; (имена бројних егзекутора се могу наћи у књизи Милош Вуковић, „Генерал Драгољуб Дража Михаиловић, 1893–1946“, Минхен 1976);
– Шабац, Савски мост, број жртава око 2000; овде се као убица „великосрпске буржоазије“ истакла Милка Минић, супруга Милоша Минића који је 1946. на суђењу ђенералу Дражи глумио тужиоца;
– Кочевје у Словенији, Кочевски рог, број жртава око 15.000; имена најревноснијих егзекутора су објављена у политичком магазину „Погледи“, (специјално издање бр. 2, Крагујевац, јун 1991)
Истина побеђује
На крају, шта рећи после излагања ове суморне братоубилачке повеснице. Можда оптимистичну и утешну латинску изреку – Veritas vincit („Истина побеђује“). Свети владика Николај Охридски и Жички (1880–1956) се непрестано молио: „Дај Боже да се Срби сложе, обоже и умноже!“
