У ИМЕ СТУДЕНТСКЕ БАКЉЕ, ЕВО ШТА НЕ ПРИЗНАЈЕМ
Иако ми је сасвим јасно да има разних мешетара, страних и домаћих ( домаћих у служби страних ), који би да чистоту омладинске побуне против Ненадлежног Кловна и његове ћацикратије поново претворе у постпетооктобарску лаж, не пристајем на причу о томе како су ови млади само „хипнотисана гомила“, која спроводи „обојену револуцију“. Не пристајем јер се не мирим са оном верзијом српске историје по којој смо ми идиоти што их сваки туђин, за своје интересе, користи како му се ћефне, при чему ми увек испаднемо из воза.
По тој визији, Карађорђева буна је била штетна и непотребна. Боље је да смо трпели и чекали.
Ми смо имали два устанка пре но што су се Грци дигли 1821, и ја сам, као Србин, на то поносан, иако ми је, својевремено, један паметњаковић у мантији рекао:“Што ли смо се бунили против Турака кад би се њихово царство само распало? Бугари су чекали и дочекали без толиких жртава које смо ми имали!“
Из те, жабље и бабље перспективе, Карађорђе је 1817. био „навучен“ да дође у Србију, и био је „манипулисан“ од стране грчких хетериста, због чега је и „уцмекан“ у Радовањском Лугу. А ја верујем да Карађорђе није могао срцу одолети да не настави борбу против турских окупатора, и да се због тога вратио.
ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ БАКЉЕ: СЕНИЛНОСТ НИЈЕ МУДРОСТ
Ако се наша историја посматра пензионерски, са једном ногом у гробу, и Први балкански рат је глупост, јер би се после Првог светског ионако све рашчистило на Балкану. Гаврило Принцип је, ако тако гледамо, млади будалаш који је послужио разним интересима – од клике на бечком двору која није волела Фрању Фердинанда до европске и светске масонерије, којој је светски рат био потребан да би прекројила карту Европе. ( А ја, са Гавром из Грахова, знам да је наш народ у Босни и Херцеговини живео као стока у бечком ропству, и да се, баш на Видовдан 1914, кад је надвојвода дошао да нас коначно понизи у Сарајеву, није могло издржати: „Ево теби српска граматика,/ из мојега авутоматика“, што рече песма о нашем Принципу ).
Онда је, ако се све сенилно гледа, и повлачење преко Албаније, после кога смо васкрсли, подухват бесловесника, који је требало да капитулирају, и чекају да их други ослободи.
Нарочито ме погађа прича да су енглески обавештајни ниткови платили 27.март 1941 – да, они јесу имали своје плаћенике у војсци и међу српским политичарима, али 27.март је дошао јер Срби нису хтели, ни могли, да буду Хитлерови савезници.
А тек пуковник Драгољуб Михаиловић – зашто ли је он рекао да у српском језику не постоји реч капитулација? Да није био тако „романтичан“, могао је, скупа са Симовићем, Бором Мирковићем и другарима, да „стругне“ у Лондон, а не да га Немци лове по Струганику.
ПРИЧАЈТЕ МИ О БАКЉОНОШАМА
Зато ми немојте причати о студентима којима се манипулише.
Причајте ми о студентима који су, уместо свих нас, имали храбрости да се дигну, да трпе ружења и батине, и да губе годину студирања да би својој отаџбини подарили године и деценије живота. Причајте ми о студентима који нису жалили ни себе ни своју будућност, да би је било за све нас. Причајте ми о деци која су подигла српске заставе, и, до сада, спречила сваку злоупотребу своје искрене наде у победу над злом које је довело до „Рибникара“, Дубоне и Малог Орашја, до пада надстрешнице у Новом Саду. Причајте ми о деци достојној својих предака, чак и ако међу том децом има „шесетосмашких“ левичара или чак и ( можда лукративних? ) наиваца који, и даље, верују у ЕУ.
И кад ми причате о њима, за које смо, до јуче, веровали да живе са оне стране екрана својих паметних телефона, и да се, плитке памети, служе вештачком интелигенцијом, сетите се: они су, а не ми, алтернатива Ненадлежном Кловну који је, са својим ћацикратским слугама, од 2012. вршио велику и малу нужду по свима нама, тврдећи да нас храни бифтецима и поји водом са извора. Наравно да сам намерно вулгаран јер сам устао против оне СНС вулгарности која каже:”Vulgus vult decipi! Ergo decipiatur!“
БАКЉОНОСЦИ СУ УСТАЛИ: МИ ИХ ПОДРЖАВАМО
Они, а не ми, устали су у име Слободе и Истине. И они, а не ми, имају велико право да певају српску химну Богу Правде.
И они, а не ми, имају право да кажу, скупа са Мигуелом де Унамуном, који је у лице франкистима упутио изазов:“Можете нас победити, али не и убедити“.
Ми их подржавамо, ми ( ако смо родитељи и старатељи ) финансирамо њихово губљење студентске године, ми смо поносни на њих. Али они воде коло ослобођења. И једино што не смеју да дозволе јесте да њихову чистоту и светлост неко упропасти. Не смеју дозволити да после оволике њихове борбе, на власт дођу ништарије какве су, после 5. октобра 2000, били разни динкићи, ђелићи и слична тевабија, који су Србију увели у безнађе, и својим карикирањем демократије и правне државе створили предуслове за тријумф кловнократије и ћацизма. Кад неко каже:“Ви сумњате у нашег експерта?“, ви му, са Честертоновим оцем Брауном, реците:“Не, напротив. Не сумњам да је он експерт, а још мање сумњам да је ваш“.
СТУДЕНТСКА БАКЉА СВЕ ЈЕ ОБАСЈАЛА
Ако смо, кад су студенти у питању, нашли заједнички језик ( а он не сме бити змијски, онај којим говори Врховни Ненадлежни и вођи ћацистичке окупације Србије ), онда је јасно: студенти су победили. Убилачка власт је, после злочина у Новом Саду, када је, због ћацикратске неодговорности која сажиже Србију, по први пут схватила да не постоји, него само тако изгледа, као да заиста егзистира. Када су ћацисти покушали да изазову грађански рат 15. марта 2025, и када су студенти изашли из њихове удбашке игрице, опалили су Звучним Топом, и упуцали се начисто.
Сав поредак њихове паразитске имагинације, која је опонашала моћну и делатну студентску самосвојност ( митинизи подршке Ненадлежном Кловну, пешачење аутобусима, ћацилендско шатор – насеље/ насиље у центру Београда, штрајкови постпаризерском глађу у најави, и тако даље, и томе слично ), срушио се у трену. И сви су се показали у свом светлу – од оних у мантији који су Ненадлежном 2019. дали орден Светог Саве за борбу за Косово ( које је предао и продао као прави напредњачки Јуда ) до домаћих полуинтелектуалаца који размишљају простачки упрошћено ( „Иако знамо да Кловн лаже, и да није никакав патриота, ми у његово време можемо барем да млатимо на „Информеру“, „Пинку“, „Хепију“, и сличним медијима; ако он оде, а дођу другосрбијанци, нећемо моћи више ни то“ – такве су им подсвесне слутње ).
ПРОСВЕТАРИ БАКЉОНОШЕ
Да и не говоримо у каквом се светлу показала врхушка ЕУ, која је, зарад ископавања литијума, спремна да подржи човека који на Балкану игра њихову игру, попут Едија Раме у Албанији или донедавно Мила Ђукановића у Црној Гори. Брисел поручује: криминалци и џелати са Балкана су добродошли ако вредно раде за нас. ( А раде, баш раде! )
Као слабићи су се показали многи “рендом“ антивучићевци, који су, уместо да генералним штрајком паралишу окупирану Србију, тапшали по рамену учеснике борбе, па одмах после тога ишли на посао и у кафиће, да мислено „пумпају и динстају“.
Испоставља се да је ово, у суштини, устанак просветара, од основне школе до факултета, ђака ( матураната ) и студената. Али, барем се и то зна!
Просветом је почело, од Светих Кирила и Методија и Светог Саве, преко Доситеја ( са свим његовим племенитим заблудама и инфантилним наивностима ), до витезова побуне какав је био Михаило Ђурић. И просветом нека се оконча.
Просвета или смрт! ( Србије, наравно: убију ли просвету, убили су Србију ).
НОВА БАКЉА НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ
Студенткиња Исидора Церић нам је јасно рекла да је студентски покрет нешто ново зато што нема ни лидере, ни илузије, од којих је најопаснија она о томе да је режим могуће променити брзо и лако. Студенти су се наоружали стрпљењем: то није пасивност, него је пут „активног и тактичког одбијања да се игра по правилима које поставља власт“.(1)
Ми, старији, смо се формирали на спектакуларности протеста од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000. Због тога, сматра Исидора Церић, не можемо да појмимо студентску „спорост и неодлучност“, али оно што нам се десило после 5. октобра, када смо добили разне динкиће и ђелиће на грбачи ( а све под маском НВО интелигенције која, сасвим „неутрално“, жели бенигне, тако битне, реформе) показује да смо се спектакуларно преварили.
Зато, сматра Исидора Церић, у складу са теоријом моћи Мишела Фукоа, не треба ударати на центар, него разграђивати целину система заснованог на лажи и самообманама ( ево неких: могуће је бити патриота, а да се не плати цена; могуће је бити за правну државу, али из кафића и са „јутрић кафице“ ). Бити присутан, трајати, упорно се појављивати тамо где те не очекују, мислити делањем и делати мишљењем. Исидора Церић каже:“То што се некима чини да се „ништа не дешава“ можда је и највећи доказ да се нешто фундаментално мења.“(1) Студенти не говоре „у име народа“ – они говоре у име говора, који се, за владе Ненадлежног, заледио у језик јавке и одзива.
КАКО ЈЕ БАКЉАМА ПРОРАДИО СРПСКИ ЈЕЗИК
А сада је српски језик прорадио, и прорадио винаверовски. Колико би Велики Винавер био срећан кад види како језик који је толико волео скида са себе мртвачке покрове телевизијско – новинских мртвачница, у којима нема ни Тодора, ни говора, и који праска као прскалица, распрскава се као ватромет и грува као топ Танаска Рајића. Кад би видео шта је учинила реч „ћаци“ или оно од Оно Брнабић ( „ко се Лача Мати“ ), Винавер би, онако пуначак, скакао од среће као јаре на ливади.
Јер, баш Винавер нам је говорио:“Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”
Студенти су унели зрикавце, жабе и фрулу у наш језик који су заробили таблоиди. Опет моћан, опет јак, и опет жељан да се чује с краја на крај света.
БАКЉЕ, ПОЛИТИКА И ПОЛИЦИЈА
Указујући на Рансијерово разликовање политике и полиције, Исидора Церић вели:“Полиција је ред, расподела места, говор оних који су овлашћени да говоре, док политика не подразумева напросто расподелу моћи, већ прекид у њеном поретку: непредвиђено, немерљиво појављивање оних који нису рачунати у логици расподеле. Студенти данас не пристају на задате позиције, ни као екстремисти, ни као опортунисти, ни као декоративни бунтовници. Они су вишак који се не да уклопити.“(1)
Ова неуклопивост руши поредак ( ако је у питању било какав поредак, а није; јер, у питању је оно што је Срђа Трифковић својевремено назвао „анархотиранијом“). Док власт позива на стрпљење у име свог останка на власти ( можда смо лоши, али „жути су гори“), студенти стрпљењем чисте простор за некакву будућност, у којој неће бити патриотизма Хуље ( јер напредњачки патриотизам је последње уточиште Хуље ), али у којој џенедрократија и лудило политичке коректности нису мера и провера. Уосталом, по Исидори Церић, студенти „не граде опозициони центар моћи, већ брину једни о другима, градећи заједницу која сама постаје критика друштва у којем се политика своди на управљање и доминацију. Етика отпора овде постаје форма живота.“(1)
Зато су студенти непристајање, а не пука политичка алтернатива:“Њихово одбијање да се уклопе, њихово стрпљење које се не може инструментализовати, њихово дуготрајно присуство, све то функционише као раскид у континуитету ауторитета.(…) Јер ако је све подређено ефикасности и протести постају само још један облик менаџмента кризе.“(1)
Стрпљење је субверзивно јер води спасењу које је, овде и сада, упорно присуство.
БАКЉОНОШЕ НА ПУТУ КА КАТАРЗИ
По нашем философу Жарку Видовићу, античка трагедија је ода у славу жртве која је утемељила заједницу. Атина је три дана славила Прометеја, који је људима подарио ватру, и три дана је извођен Есхил ( „Прометеј ватроноша“, „Оковани Прометеј“, „Ослобођени Прометеј“ ). Историчар Паусаније је описивао како су млади Платонови следбеници славили Прометеја:„Прометејев жртвеник је у Академији и свечаност трчања са буктињама почиње одатле. Ту младићи упале буктиње на жртвенику у Академији (у Атини), па онда трче у град са упаљеним буктињама, пазећи при томе да се, док трче, буктиња не угаси. Циљ учесника је у томе: да се буктиња не угаси. Коме се угаси, он не учествује у слављу, а ако се све буктиње угасе, нема славља!”
Ослобођење Србије кренуло је од пешачења студената од града до града, као и од бициклистичких тура: све је то било прометејевска бакља, која је разагнавала мрак у нашој земљи. Ко је ишао, памтиће заувек тренутке радости од сусрета са светом који жели слободу и нормалан живт. Моја кумица пешачила је од Београда ка Нишу, и старци и старице што су их дочекивали најскромнијим милоштама у пустим нашим селима живи су доказ да је овај напаћени народ жељан истинске слободе. И да је жив. Свечане гозбе на дочеку студената биле су празници радости и смисла, исто као што је жалост за погинулима у Новом Саду преображавана у шеснаест минута ћутања које је било све, од занемелости пред злом које је кадро да тако нешто почини до решености да се, како рече Његош, „тирјанству стане ногом за врат“ јер је то „људска дужност најсветија“.
БАКЉАМА ПО ЕВРОПИ
Па и одласци у Брисел и Стразбур нису били наивна путовања по правду, јер тамо правде нема ( тамо су само нихилисти чија моћ сваким даном опада и који траже да наша земља буде рудник литијума и депонија ЕУ ђубрета ): то су путовања која су спајала људе из Србије са онима који су одавде отишли због неправде и несреће коју нису могли да поднесу.
И по Србији и по Европи наша деца су носила прометејевску бакљу наде и жеље за катарзом, која се, како је Аристотел говорио, постиже путем развијања осећања страха и сажаљења – жалећи жртве СНС надстрешнице у Новом Саду и страхујући за будућност отаџбине, они су свима нама отворили пут ка катарзи, од Недељица до Хиландара.
И свега ће бити, ако буде будућности ( ако у свету у коме су Трамп и Маск наводна алтернатива буде будућности – јер будућности са таквима може и да не буде ).
РЕЧИ НАШЕ ДЕЦЕ СУ БАКЉЕ
Постигнуто је, постигнуто много.
Један колега је забележио речи гимназијских маураната са писмених задатака ових дана, и послао ми их је. Не заборавимо, то су деца која су се школовала у доба короне, и која су ушла у блокаде због правде, а не због обести:“Прошла је корона, школе су отворене, али нешто у нама остало је затворено.(…) Овај пут смо на улицама, не због вируса, него због блокаде. Изашли смо јер не желимо да ћутимо. Испред школе, на мостовима, стојимо раме уз раме. Не као ђаци који беже са часова, него као млади људи који хоће да живе у земљи где се њихов глас чује и поштује“.
И још:“Нико нас није питао да ли смо спремни, али нас је живот свеједно ставио на пробу“.
И још:“Корона нас је удаљила једне од других, али су нас блокаде зближиле и поново ујединиле“.
Корона је на тој деци заиста оставила траг. Једна ученица, чије ми је записе послао колега, сећа се:“Прво је то деловало као распуст, па као лош сан, а онда као вечност.(…)Учила се физика из кухиње, математика из кревета, а све време сам имала осећај да ништа заправо не учим.(…) Мени су највише недостајали људи. Њихови гласови уживо, поглед који каже „И ја сам збуњен“, смех на часу који не можеш да искључиш кликом“.
У борби против ћацикратије и ћацистичког разарања Србије овој деци није било нимало лако. Јер, како рече матуранткиња:“Није лако ни учити, ни планирати, ни веровати да све ово има неки смисао.“ Али, ипак, она је ту да запамти:“Да не заборавиш како је учити из хаоса. Да не заборавиш колико снаге треба да задржиш осмех кад ништа не разумеш, ни у књизи ни у животу. И да не заборавиш да, упркос свему, нисмо престали да се надамо. Ми нисмо само генерација која је прошла кроз пандемију и протесте. Ми смо генерација која зна да не одустаје. И једнога дана, када нас буду питали како је било, рећи ћемо: тешко, али смо издржали и борили се за боље сутра.“
Ова деца се боре да реч „лудак“ поново постане заједничка и престане ( крајњи је час ) да буде лична именица из упитне реченице:„Шта је онај Лудак опет урадио?“
И успеће, наравно.
БАКЉАМА НА УСТАВОБРАНИТЕЉСКИ ПУТ
Наравно да не очекујем да ће се моји предлози чути и усвојити, али сам ту да их изложим. Као активни песимиста, немам велика очекивања, али се држим онога што је неко рекао: песимиста и оптимиста се разликују мање но што на први поглед може да се чини. Обојица се боре, али различито мисле о успеху на крају борбе. Од њих се разликује дефетиста, који из борбе бежи.
Дакле…
Ненадлежни Кловн је сасвим уништио политички живот у Србији и парламентарну демократију свео на привид. У неким другим околностима, избори који нас чекају били би избори за Уставотворну скупштину, којом се креће од почетка. Али, с обзиром да наш Устав није за бацање, него га треба применити, студенти покрећу изборни процес који демократију треба да доведе у стање правилног функционисања.
Ово, по мом уверењу, нису обични ПАРТИЈСКИ, него битијно УСТАВОБРАНИТЕЉСКИ избори, па би сви политички чиниоци то требало да имају виду, изузев ћацикратске охлократије која зна да у нормалном политичком пољу нема шанси за успех: њима не вреди ни причати, ни објашњавати ( осим часних, ретких изузетака, које, бар за сада, не видимо на хоризонту ).
Одбијајући да ради по Уставу, Ненадлежни је извршио својеврсни државни удар, и увео земљу у стално ванредно стање, у коме није могуће водити политику као бригу о полису, заједници не само интереса, него и смисла. Зато је УСТАВОБРАНИТЕЉСКИ ДУХ кључ за све предстојеће догађаје.
БАКЉА ЗА ОБНОВУ ПАРЛАМЕНТАРНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Парламентарна демократија ће се обновити када прелазна Влада, настала на основу студентског усанка у име Устава и закона, ванредним мерама врати Србију из пећинско – предполитичког стања у стање политике као борбе за полис. Зато таква Влада не може и не сме да себи поставља друге задатке осим оних који подразумевају ОМОГУЋАВАЊЕ политичког живота.
Као што је у Римској републици диктатор добијао шестомесечна овлашћења да реши регуларно нерешиве проблеме, и онда се враћао свом дому, да оре њиву и ради у винограду, тако и Влада победе над ћацикратијом никако не сме да се претвори у сервис туђих, макар и добронамерних, интереса, доносећи политичка решења за која народ није гласао. Зашто? Зато што ће се о правцима унутрашње и спољње политике гласати тек после ( временски разумно ) ограничене владавине ослободилачке Владе, која ће омогућити да на првим слободним, непокраденим изборима, гласачи реше куда и како даље.
Влада уставобранитеља ће се бавити ФОРМОМ, без које нема демократије: чисти бирачки спискови, забрана куповине гласова, свима доступни медији са националном фреквенцијом, обрачун са партијским запошљавањем, удар на коришћење државних ресурса у партијској кампањи, сурово кажњавање било чијег наслона на криминалне структуре као финансијере кампања политичких организација, слање на робију криминалаца који служе као партијски гардисти и оних који их изнајмљују.
РАЗМИШЉАЊА БАКЉОНОШЕ СЛОБОДАНА ДИВЈАКА
Уосталом, све је то убедљиво уобличио наш философ Слободан Дивјак. Он наглашава да је неопходна извесна надпартијност прелазне Владе ( коју би, баш ту надпартијност, упражњавале и политичке партије, док се парламентаризам не обнови на прави начин и у свом истинском капацитету ):“Идеолошко-политичке концепције повезане су нужно са партијским програмима (pars = део) и тако би у академску заједницу нужно уводиле пристрасности страначког типа и тиме би је расцепљивале на низ међусобно супротстављених групација.”(1)
Дивјак је јасан: пред студентским покретом уставобранитеља не сме да стоји ни било каква теоријска концепција која себе сматра за неприкосновену, јер би то водило у револуционарни тоталитаризам. Из тога, по Дивјаку, проистиче да се „академска заједница може у највећој мери ујединити на принципима који су неутрални како у односу на идеолошко-политичке (страначке) програме, тако и на теоријске погледе на свет.“(2)
Уједињење се дешава око правне државе која је сама срж парламентаризма. А правна држава је форма.
Дивјак је јасан:“У парламентарном систему све може имати своју алтернативу осим самих формално-правних правила игре која важе за све грађане, дакако и за представнике власти јер су и њих изабрали грађани као изворни носиоци суверенитета. На залагању за успостављање назначених надстраначких принципа, тј на одлучном залагању за установљење правне државе као нужног услова за адекватно функционисање парламентаризма, академска заједница се уздигла на ниво једине институције коју постојећи режим није успео да покори.“(2)
Студенти су све ово, што рационално, што интуитивно, схватили, и зато су, по Дивјаку, Кловнов режим довели у безизлаз:“Због тога је Вучић решио да по сваку цену уништи постојећи државни универзитет. Да би томе покушају дао привид легалности и заснованости, у владу је поставио неке личности са академским звањем.“(2)
Наравно, неће му проћи: студенти и професори су свој Узвишени Замак у понедељак, 10. јуна 2025, поставили пред зградом Владе, да спрече урушавање Универзитета. Тако је рођен АНТИ-ЋАЦИЛЕНД, на понос Слободне Србије.
БАКЉОМ У ПОТРАГУ ЗА ПРАВИМ ЉУДИМА
Избори 8. јуна 2025. у Косјерићу и Зајечару, које је Кловноваљ ( она што свима ваља и уваљује своје мизерне кловновске шале као нашу будућност ) добио на, све млитавије, мишиће, студентима казују и ово: они у сваком граду морају имати часне и некомпромитоване грађане, надпартијске свести, који ће подржавати њихову листу на нивоу државе Србије, али ће, свако у својој средини, истицати захтеве који се тичу те средине.
Градски и сеоски угледници треба да се окупе око регионалних иницијатива за подршку студентима ( Западна Србија, Источна Србија, Јужна Србија, Срем, Банат, Бачка ), и да истакну шта бране у својим завичајима – рецимо, да јавно кажу какве руднике Кловноваљ неће моћи да отвори у Западној Србији, ма колико да га подржавају ЕУ, Кина, САД, Русија. Неко ће гракнути да је потписник ових редова русофоб зато што, уз ЕУ, САД и Кину, помиње и Русију. Таква тврдња злонамерника би, после свега што сам рекао и написао, била срамна будалаштина. Уосталом, за мене бити русофил не значи бити русоман, пошто су нам на првом месту Србија и њена будућност, а све остало, па и русофилија, проистиче из оваквог опредељења.
Како доћи до угледника који би, на локалу, подржали студентску листу, али се борили за своје завичаје и регионе? Путеви су многи и различити. Рецимо, може се ступити у везу са просветарима који су били делатни у борби против Ненадлежног. Свако од просветара који се нису обрукали колаборацијом са ћацистичким режимом може да помогне да се у датој средини нађу људи који се ничим нису компромитовали. А такви су нам најпотребнији.
БАКЉА УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
За крај, потписујем речи Михаила Меденице упућене патријарху српском:“Где год да су пошла та дивна деца – стићи ће, тамо су већ, крстоноше и иконосци. Што је за нас тајна сутрашњега дана – за њих је сазнање. Чекају нас тамо где смо ми требали да их поведемо, но лакше нам је било путевима земаљским него Божијим.Ако ова дивна деца нису милост Божија – шта јесте, Ваша светости? Не идеализујем их, нити им се идолоклањам, но гледам и слушам…Одавно нисам ову дивну мученицу Србију чуо распеванијом и видео раздраганијом.(…)
Не чух да призивају кога до Господа и да певају коме до Србији!
Не видех да им је шта друго срце до Косова и Метохија, и не видех да га деле, кантаре колико га је довољно за нас, а без колико можемо?! Знају деца да не можемо ни без шаке светиње, знају боље од нас да нема ни поделе, нити предаје, знају да други камен до дечанског немају.(…)
И што је тежи крст – лакше га носе! Скамениле се руке од бола ал не дају иконе, никоме! “Обојена” деца у три свете боје. Наша деца, Ваша светости, оно најбоље од нас лоших. Ми смо њима били дужни Србију, а они ће је нама оставити.“(3)
Студенти нису запалили жито, него бакљу Слободе и Правде! Немојмо је гасити својим себичним интересима, старачким кукавичлуком и ситном калкулацијом.
Они су већ победили. Придружимо им се у победничком певању химне Ономе Који нас је до сада спасавао, и Кога призивамо да нам и од сада буде Спас!
УПУТНИЦЕ
1.https://pescanik.net/politika-nestrpljenja/
- https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/vucic-dejan-vuk-stankovic-univerzitet/
- https://bezcenzure.rs/c/vasa-svetosti/
