Српска Црква као Христова Црква има, разуме се, љубав према свим људима и народима. Али над горком судбином српског народа нико није пролио толико суза и поднео толику бригу за његово очување колико она
Живимо у времену кад је реч „национализам“ — бар према писању дневне штампе и политичких говорника — постала проклета и прокажена реч, као на пример, јеретик, или издајник свога народа. Тај појам је изједначен са шовинизмом и са мржњом на све друге народе, и са спремношћу на политичко, биолошко и чак физичко уништење сваког другог народа осим свога.
Није чудо што многи тако говоре и пишу о национализму, јер заиста било је, па и данас има, национализама који не могу себе да замисле без ватрене мржње према другим народима, и без разрађеног плана за њихово свестрано и свеобухватно уништење — уништење чак и њихових историјских и културних споменика, не изузимајући ни гробља. Сви знамо ко је то чинио и ко то чини. Не морамо прстом показивати ни прозивати.
Као лек против сваког национализма, бар мећу нама Србима, препоручује се интернационализам, одустајање од свега онога што нас карактерише као посебну нацију. Ако не баш директно то, а оно бар прећуткивање свог националног имена Србин, заменом једног безличног „МИ“, а придев „српски“ заменицом „НАШ“. Тако се употребљава израз „наш народ“, „наш језик“, „наш човек“, „наша култура“, „наша историја“, „наша земља“ и тако редом, све је наше без означавања ко је тај „МИ“. Змај-Јовину збирку дечјих песама која је првобитно носила наслов: „Чика-Јова српској деци“, неко је после 1918. године прекрстио у „Чика-Јова нашој деци“, не питајући песника да ли на то пристаје.
Понекад се милим оком гледа и на партикуларизам, на локал-патриотизам, са посебним нагласком и истицањем свога ужег завичаја: Сремац, Далматинац, Војвођанин, Шумадинац, Херцеговац, Банаћанин, Ужичанин итд.
Зашто пишемо о томе?
Али, шта Црква има са тим проблемима? Зар нису то проблеми који спадају у област политике, филологије, етнологије и историје? Какве везе с тим може да има Црква и религија? Поготову хришћанска религија која је по својој суштини и науци васељенска, као што се чита у Символу вере!
Ми немамо право да водимо државну политику, а ни жеље ни намере да се у политику мешамо. Али, Црква има не само право, него и дужност, да изнесе свој став и пружи својим члановима поуку за сналажење у тим проблемима. Тим пре што се у дневној штампи често чују оптужбе да „један део клера пропагира национализам“.
Став Цркве по том питању
Став Цркве је заснован на Светом писму и када је у питању национализам разликује се и од оног напред наведеног шовинизма и од интернационализма и од партикуларизма.
Бог је Створитељ свих људи и свих народа. И не само створитељ, него и отац наш небески. Према томе, сви су људи браћа. Да, браћа! Не комшија, или пријатељ или друг, него брат! Наши преци су то тако и схватили, па су децу учили да сваког старијег човека ословљавају са „чико“. Чика-Марко, Чика-Веља, Чика-Стојан и тако редом. А зна се, чика је стриц, очев брат.
Но, пошто је Бог створитељ не само сваког човека као јединке, него и сваког народа, то се онда онај братски однос појединаца односи и на народе. Зато у хришћанству не сме бити шовинизма, не сме бити физичког и биолошког уништавања било које нације. Ако је то неки народ чинио и чини, то не чини по учењу Православне цркве, него баш насупрот њеном учењу које гласи: „Нема ту Јеврејина ни Грка … јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).
Друга истина која се тиче постављеног проблема почива на људској природи која такође потиче од Бога, јер Бог је творац људске природе. Ту истину можемо исказати овом народном пословицом: „Ближа је кошуља него хаљина“. Смисао те речи је свакоме потпуно јасан, без икаквог објашњења: ближи ми је отац него стриц, ближи ми је брат него комшија, ближи ми је човек моје народности него туђе. Ако ја волим свога оца или брата, не значи да самим тим мрзим и морам мрзети стрица или комшију, или пак све људе са којима нисам у сродству.
Али љубав према оцу и брату је друкчије врсте него љубав према осталим људима. Тако исто и љубав према своме народу, која природно лежи у души сваког човека, јесте љубав друкчија него према осталим народима. То осећа свако, а посебно људи који се дуже времена налазе у туђини. Борба против таквог осећања није ништа друго него борба против људске природе. Зато Црква учи своје вернике да је угушивање тога осећања љубави према своме народу, било разним интернационализмима, било разним партикуларизмима, грех против људске природе. А пошто је Бог творац те људске природе, онда је то грех и против Бога осећање мржње према другим народима.
†
Колико је љубав према своме народу усађена у души сваког човека о томе нам Свето писмо даје класично јасан пример. Апостол Павле, који нам је написао малопре цитирану поуку да у хришћанству нема Јеврејина ни Грка, на једном месту у Посланици Римљанима пише: „Ја бих желео да ја будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике своје по телу“ (Рим. 9, 3). Колика љубав према своме народу! И то од стране једног апостола Павла који каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Христове…“ ? Па даље сам одговара: … „Никаква твар неће нас моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35—39).
Ево и једног још јачег библијског примера. Господ Исус Христос је Богочовек. Као Бог он је створитељ свих људи и свих народа. Он свима људима и свим народима припада подједнако, као и они Њему. А као човек појавио се на планети Земљи у јеврејском народу. И гле, Он који има бескрајну љубав за све и свакога, имао је и посебну љубав према народу у којем се као човек родио. Јер кад угледа Јерусалим и изиђе му пред очи тешка судбина тога града који ће бити разрушен, „заплака за њим“ — каже еванђелист Лука (Лк. 19, 41—44).
Ето, тај и такав национализам, којега нико не може осудити ни одбацити, проповеда Црква Христова.
Дејство Српске цркве
Само још две чињенице из историје Српске цркве! Свети Сава је био одбегао из очева двора у Свету Гору да се тамо подвизава и да себе спасава. Њега је тамо одвукла љубав према Христу. Али кад је видео да Његовој Србији и његовом српском народу прети пропаст, он напушта Свету Гору и долази да спасава свој народ. Дакле, тачно по речима апостола Павла: „Желео бих да и сам будем одлучен од Христа за браћу своју по телу.“
Српска Црква као Христова Црква има, разуме се, љубав према свим људима и народима. Али над горком судбином српског народа нико није пролио толико суза и поднео толику бригу за његово очување колико она. Тачно као Христос над Јерусалимом.
Нека нам нико не приговори да се мешамо у политику кад констатујемо чињеницу да ниједна политичка или културна или спортска установа није у толикој мери очувала код народа српску свест колико Српска црква. Они Њени бивши чланови који су је милом или силом напустили, после краћег или дужег времена, напустили су и српску националну свест, заменивши је неком другом националном свешћу. То су две непобитне чињенице. Зато она и данас позива своје вернике нека буду свесни тога да су Срби, да чувају своје име, своје писмо, своју културу, своју историју, не пркосећи тиме никоме и уважавајући вредност и свих осталих народа на свету, осећајући се као један члан свеопште људске заједнице о којој Бог размишља.
Лазар Милин (Павловци, 19. децембар 1914. – Београд, 13. децембар 2001) био је свештеник Српске православне цркве у чину протојереја-ставрофора, професор, књижевник и теолог
Извор: Стање Ствари
