У наслову овог малог текста је поновљено питање које је Господ упутио светом апостолу Петру када је овај пошао из Рима. Овде оно гласи: Куда идеш, Србијо? Да бисмо бар донекле одговорили на ово питање, навешћемо неколико, по нашем мишљењу, главних проблема који потресају православне Србе који се труде да очувају своју вековну веру и независност своје државе.
Ових дана је у току финале отимања Косова и Метохије од Србије. Током последњих двадесет година марионетске власти из Београда активно сарађују са окупационим НАТО властима у разарању Србије. То је нарочито убрзано током последњих десет година, очигледно, квислиншке владе. Користе се најјача пропагандна средства у затупљивању Српског народа путем медија – сервилне телевизије и штампе. Велики труд се тиме улаже у навикавање људи на прихватању идеје о Космету као баласту и препреци на путу остваривања „сјајне“ будућности у оквиру Европске уније и, у перспективи, НАТО-а. Београдска патријаршија и Српска академија наука дају овоме прећутну подршку јер њихови бледи протести против овог програма су беживотни и личе на јевтину глуму.
Страдања голоруког српског народа на северу и југу Космета последњих дана су посебно потресна. Терор и окрутна мучења шиптарске полиције над невиним ухапшеним Србима је праћен симпатијама и подршком Запада. Њихово благо укоравање Приштине значи охрабривање довођења у ред непослушних и бунтовних Срба. Притом војска Србије шета око севера Космета и не сме да реагује на ове бруталности. Окупација Космета се приводи крају уз најаву Косовске „Олује“ са протеривањем Срба. Амерички газда је пустио са ланца бесног шиптарског пса и све подсећа на почетак Небеске литургије Светог владике Николаја Велимировића. Срби на северу Космета су раздељени. На митинг подршке садашњем председнику Србије је, скоро насилно са списковима, одведено десет хиљада људи чиме је омогућена акција шиптарске полиције.
Све ово нас наводи на питање: зашто нас Америка, Енглеска и Запад мрзе и зашто су почели нови крижарски ратови против Руса и Срба (по западном мишљењу малих Руса)? У тзв. ослобађању Свете земље од агарјана – сарацена током старих крижарских ратова крижари су – по њиховим речима у име Христа – чинили страшна безакоња и злочинства па их је на крају Саладин са војском коначно изгнао. У једном од ових ратова, уместо похода на Јерусалим, преваром освојише Цариград и велики део Ромејског царства. Остаде иза њих пустош, отеше златне иконе, погубише патријарха и као знак покољењима остаде крв усирена од њихових коња који их не хтедоше послушати и ући у свете цркве цариградске. Крижари су ударали и на римокатоличко краљевство Пољске језуитски чинећи за њих уобичајене злочине па и на ражњевима пекући у Литви људе на силу их преводећи у лажну римокатоличку веру.
Какав је то нови крижарски рат? То је рат целог трулог римокатоличког, протестантског и, највише, содомитског запада против сасвим ослабљеног руског православља. Притом унапред похлепно деле огромну Русију на своје провинције користећи сва нечасна средства јер циљ оправдава средства по речима Макијавелија. Ово води ка, на западу омиљеним, појмовима: добитник и губитник, при чему губитника треба згазити као бубашвабу. Овим се гази правда и истина па се у том процесу долази до содомије и промене пола насилним средствима. Изопаченост је омиљена и дају јој се сва права док су тешке обавезе резервисане за губитнике који се усуђују да живе сагласно јеванђељу. Такав антихристовски процес и доводи до злочинстава као недавно у Србији где је у елитној Београдској школи наводно тих и миран ученик убио човека из обезбеђења и много другова и другарица који су му сметали на добитничком путу. Они који су служили војни рок знају да је практично немогуће из пиштоља убити толико људи без помоћи нечастивога. И заиста имали смо то посредством сајентолога-психолога који је дечака убицу поучавао. Притом су све остале околности неразјашњене до данас.
У Србији је Рио Тинто усмерен више ка уништавању здравља народа него сумњивој материјалној користи. Продају се по веома ниским ценама компаније, шуме, воде и све што се може продати. Дугове квислиншког режима ће плаћати наши унуци. Ћирилица се потискује. Током корона (тј. круна) пандемије ношење маски је било покушај сатирања слободе и гњечења воље народа и, што је важније, понижење образа Божијег у православним људима нагонећи народ да носи скотске брњице. Као да се народ припремао да у следећем кораку безвољно прими антихристов печат. Геноцид и изгон Срба из Крајине се замазује и покрива измишљеним геноцидом у Сребрници. Рат уранијумским бомбама против непослушних православних Срба је замењен духовним умртвљивањем и навођењем на грех одраслих и деце путем бестидних телевизијских серијала. Заједница српских општина за коју треба по сценарију окупатора да се боримо је, у суштини, признавање косовске лажне државе. Дакле, све је црно без имало белога.
Треба ли очајавати и сматрати да је Косово изгубљено? Нипошто. Наша борба против овог океана зла мора да буде у нашем покајању, чишћењу од греха и силној вери у Бога молитвама Светог Саве и осталих српских светитеља. По речима нашег светог старца авве Артемија треба да верујемо у Бога и да верујемо Богу. Није нам узалуд Свети Сава пророчки оставио славу као штит који је православље у Срба сачувао током многовековног турског ропства, усташког терора и владавине безбожних комуниста. Ако прогласимо окупацију Косова никакви документи о предаји нити усмена велеиздајничка обећања неће важити. Јевреји су две хиљаде година чекали да добију поново Јерусалим и своју државу. Према томе, запевајмо песму стару: „Догодине у Призрену“ и уздајмо се у Бога који ће нам све што нам је потребно дати када заслужимо.
Извор: Епархија рашко-призренска у егзилу
