Надајмо се не црвене, зато што је то боја крви. Али из многих разлога ни та могућност се у потпуности не може одбацити.
Требало би поставити неколико важних питања. Да ли је у Србији у току класична обојена револуција, или се на овај начин режиму само шаље упозорење да треба да ревносније испуњава своје обавезе? Затим, ако јесте започета обојена револуција која има за циљ промену режима, из каквих разлога? Најзад, шта колективни Запад намерава да постигне рушењем режима који је углавном служио његовим интересима и лојално извршавао његову вољу?
- Да ли је у Србији у току обојена револуција?
По нашој процени, јесте. Сврха растућих политичких напетости и споља изазваних комешања у Србији је нешто више него само да се режиму упути порука да приљежније извршава примљене налоге.
Да ли режим довољно ажурно и на задовољство својих газда испуњава испостављене му захтеве, ствар је процене. Али и најзахтевнији газде, ако су реални, морају узети у обзир објективне околности које утичу на рад њихових пиона. Неки захтеви, као на пример Косово, толико су сложени и емотивно шкакљиви, да се не могу спровести преко ноћи, мада би се могло аргументовано приметити да процес формално-правног одвајања Косова траје претерано дуго. Али без обзира на трајање, процес је већ је практично приведен крају. Када недавно закључени Бриселски и Охридски споразуми заживе, колективни Запад ће најзад добити оно што је захтевао. Све странке јавно су сагласне у томе да дилеме о крајњем исходу више нема и да је техничко спровођење већ утаначеног, што ће за последицу имати потпуно одвајање Косова од Србије, све што преостаје.
Треба ли сада извођача радова наградити или рушити?
Устезање режима у протеклим годинама да питање Косова реши у складу са временским оквирима постављеним од стране његових Западних господара, што значи раније а не касније, брже а не спорије, потпуно је разумљиво. Патриотизам у томе не игра никакву улогу. Режим с правом страхује да би од тренутка када предаја Косова постане коначна главни разлог за продужетак стране подршке испарио. Режим је одуговлачио са затварањем косовског питања зато што је његова начелна спремност да га реши, предајом и предузимањем неопходних корака у том правцу, била главни разлог његове корисности Западним спонзорима. 2013. године режим је био доведен на власт у првом реду зато да би решио питање Косова, у складу са потребама својих Западних господара. У погледу извршења додељеног задатка никада није било стварне задршке, осим што су на брзину извршења утицале објективне околности. Задатак је сада практично обављен.
Могло би деловати парадоксално да се операција промене режима спроводи управо сада, када је режим испунио своју главну обавезу. Али из разлога који ће у продужетку бити наведени, није тако; операција је закономерна.
Бројни објективни знаци убедљиво указују на то да се обављају припреме за свргавање владајуће клике у Србији. Трагична масовна убиства почетком маја преузета су као повод за организовање, у размацима од недељу дана, масовних протеста са врло занимљивом агендом. Ти протести покрећу се „против насиља,“ а не против система. Колективном Западу у овом тренутку таква уздржана агенда, која већ недељама остаје неупитна и непромењена, изванредно одговара док су логистичке припреме у току. Назнаке тематске ескалације, промене мантре протеста, тек сада се појављују, али не у смислу који би био логичан са становишта реалног стања у земљи и српских националних интереса.
На скупу у суботу 3. јуна примећена је значајна ескалација у природи и политичкој усмерености испостављених захтева. Манифестантима су се емотивно обратиле приватне личности које су на разне начине биле оштећене бахатим поступцима режима. Постепено напуштајући првобитну мобилизациону алатку, уопштену тему „против насиља,“ протести се сада у све већој мери персонализују. То је у складу са правилима прописаним у Шарповом приручнику за извођење „обојене револуције.“
Ма колико биле потресне приче паћеника који су били изведени на бину у суботу да се обрате манифестантима, организатори протеста су остали равнодушни на појачани притисак шиптарских насилника на припаднике српске заједнице на Косову за протеклих неколико недеља. Зато се на „протесту против насиља“ најупечатљивији пример наводне теме скупа уопште и не спомиње, нити су организатори одатле довели некога да окупљеној маси исприча своје јаде. Издаја Косова на овим протестима не појављује се уопште као спорно питање. Та чињеница јасно говори о томе ко у оперативном смислу иза тих манифестација стоји.
Изишло је на видело (а и сами организатори се претерано не труде да ту чињеницу сакрију) да иза протеста стоји неколико „НВО“ и других политичких организација који се финансирају са Запада. То објашњава програм по коме се протести одвијају, у складу са тиме ко их усмерава и чијој политици служе. Док протести „против насиља“ (типична небулоза, из приручника за обојене револуције, за прву фазу масовне мобилизације) узимају маха, напетост се постепено подиже. Захтеви се испрва пажљиво формулишу тако да погађају ниже елементе режима, да би се затим заоштравали прелазећи на циљеве све вишег ранга. У међувремену, огорчење изазвано масовним убиствима који су послужили као окидач за масовно окупљање расте, продубљује се и распирује разноврсним опробаним средствима.
Коментаришући текуће догађаје са становишта своје струке, истакнути психолог др. Мила Алечковић позитивно оцењује масовна окупљања „против насиља“ као благотворно терапеутско средство да се „одболују“ трауматична убиства. Нема сумње да је у томе делимично у праву и да је тежња за исцељењем код многих манифестаната присутна као мотив. Међутим, др. Алечковић у својој анализи превиђа политичко коришћење психолошких механизама на које сама указује.
То су емоције које се увек могу ажурирати и изманипулисати да би се напетости подигле, исполитизовале и усмериле онако како налажу потребе тренутка. То се могло видети по увођењу нових мантри и видљивом реформатирању протеста на петом скупу, одржаном у суботу, 3. јуна. Узгред, упоредо са теренским операцијама у земљи, припрема се терен (за сада само медијски, али у сваком тренутку могло би се пребацити у надлежност других установа) и за кривично гоњење највиших слојева режима (Њујорк Тајмс и лондонски Гардијан) док се у Конгресу САД чују неке до недавно неуобичајене оцене. Постепено али сигурно, монтира се препознатљива физичка, психолошка и политичка инфраструктура за извођење обојене револуције, конкретно за оно што Џин Шарп у својим приручницима назива Великим коначним ударцем.
- Зашто би Запад сада изводио обојену револуцију у Србији?
Сматрамо да је главни разлог то да би се сачувао неоколонијални систем преко којег, на своју геополитичку корист, Запад непрекидно влада Србијом од извођења пуча којим је у октобру 2000. године свргнут Слободан Милошевић. При том, систем се повремено мора освежавати реконструисањем домородачког режима преко којег се врши управљање. Као што тренутни режим правилно схвата, са решавањем питања Косова (не до краја, али се основано сматра да је процес неповратан) потреба за његовим услугама опада. Зато се у први план сада може поставити спасавање система, чију стабилност својим понашањем режим све више доводи у питање. Корупција, самовоља и лоповлук, карактеристике његовог начина владања за задњих десетак година, на шта су Западни супервизори људских права и владавине закона доскора жмурили као награда за послушно спровођење косовске агенде, сада постају питања од капиталног значаја. Поступци режима на нивоу перцепције подривају стабилност системског амбијента у којем режим делује. За стране супервизоре то је кључна тачка.
Зато се артикулација дискурса који би могао довести у питање систем брижљиво регулише и цензурише на масовним „протестним“ манифестацијама. Битно је да се одржава равнотежа између смене режима и недодирљивости система. Ствари се муте, али то се чини на усмерен начин, избегавајући опасност да се неред отргне контроли. Зато је оперативно управљање „протестима,“ наравно ван очију јавности, поверено искључиво обученим кадровима на платном списку Запада, уз пропагандну подршку утицајног дела медија у Србији који су у власништву Западних корпорација и под контролом Западних служби.
Огорчење јавности против СНС режима достиже неслућене, плебисцитарне размере и страни спонзори режима то пажљиво анализирају и узимају у обзир. Тачно је да тренутно нема организоване политичке снаге нити личности иза којих би народ могао да се сврста и који би могли општи бес да усмере против система. Нема никога ко истиче једини разуман захтев, а то је потпуно уништење система и преуређење државе на новим основама, уместо предлагања јалових и безопасних козметичких измена. Међутим, увек постоји ризик да ствари неочекивано крену у том смеру. Иако врло теоретска, та могућност мора бити узета у обзир и мора се елиминисати одлучним превентивним мерама. Операцију обојене револуције у Србији треба посматрати и из тог угла.
Постоји, поред ове, још једна значајна околност. Западни спонзори су изгубили поверење у самоодрживост режима чији се редови састоје из најскандалознијег олоша, у потпуности лишеног сваког корисног талента осим за пљачку. Ово није морално него искључиво практично питање. Ампутација „оболелих“ елемената режима више не представља решење зато што у његовим редовима нема „здравих“ елемената који би се могли извадити из СНС септичкe јамe и користити за реконструкцију статуса кво. Тамо нема људског материјала који би могао да задовољи најминималније стандарде употребљивости. Смена управне номенклатуре остаје као једино целисходно решење. То је један од главних разлога зашто улично комешање које је у току није упозорење режиму, него фајронт. Жртвује се режим да би се спасао систем.
Враћајући се на тему недодирљивости система, на местима где се о томе одлучује извршена је правилна процена политичке поводљивости српског народа. Довођењем нове екипе колаборатера постижу се два важна циља. Прво, сменом садашњег презреног режима масовни бес ће знатно спласнути, услед претпостављеног нестанка мете тога беса. Настанком еуфоричне илузије да су наступиле жељене „промене“ питања везана за природу угњетачког колонијалног система биће потиснута и остаће непокренута. Мада се нова екипа састоји из рециклираних старих играча, правилно се процењује да су масе њихова ранија непочинства заборавиле, ношене узалудном надом да су се протестним шетњама напокон избориле за долазак „нове“ ере. Сама чињеница замене фигура, без обзира на то што не постоји ни најмања могућност нити капацитет за суштинску промену, дејствоваће довољно успављујуће и продужиће трајање система за још неко време.
- Шта колективни Запад добија сменом садашњег режима?
Поред наведених користи, међу којима је најважније уклањање опасности које би могле да угрозе систем колонијалне управе, Запад у догледном времену добија повећану стабилност и предвидљивост у понашању својих марионета. Када се темељно преуређују односи у свету, то је од непроцењиве важности. Нестабилност се не дозвољава, осим ако служи уско дефинисаном циљу и може бити чврсто контролисана. Поред осталог, узурпатор болује и од озбиљних менталних проблема. Он је неуравнотежен. Његово неурачунљиво понашање и готово свакодневно неповезано баљезгање изазивају сумњу не само у погледу његове дијагнозе већ, што је много важније у време дубоких светских превирања, политичке поузданости, без обзира на ранију корисност.
Два примера илуструју о чему је реч. Први се односи на неславно пропали митинг „народне подршке“ који је режим организовао 26. маја, са учесницима доведеним под принудом. Тај скуп на бруку организатора не само да је био поплављен обилним падавинама него је – а ово је стварно битно – пропао и поред тога што су сви државни ресурси били уложени у његов успех. Погрешним избором самога режима, Србија је претворена у поприште такмичења двеју инфраструктура за мобилизацију маса. На једној страни биле су стране „НВО,“ а на другој режим, који је требало да има предност на сопственој територији. Режим је ту утакмицу изгубио. Није успео да доведе ни приближно исти број поборника колико без принуде сваке седмице долазе на масовне скупове које странци приређују на истом терену. Уместо да ојача позиције режима, скуп је после фијаска ту позицију додатно ослабио.
Закључак је једноставан и поразан. Режим је направио колосалну грешку када је покушао да режира догађај за који се унапред могло знати да неће успети. Уместо да прикаже снагу, том аматерском режијом и становништву и странцима открио је своју рањивост. Са становишта странаца, који све будно прате, тај несувисли потез указује на расуло и одсуство хладног расуђивања у табору режима. То служи као јасан доказ неспособности да се формулише ефикасна стратегија за савлађивање изазова са којима се власт суочава. Неспретност у политичком послу никога не препоручује као поузданог вазала, а најмање ствара перцепцију да би могао бити озбиљна препрека.
Али најважније следи. То је опасност (посматрано са гледишта страних спонзора) да би у ћошак сатерани режим, притиснут са свих страна и без маневарског простора, могао да се определи за опцију „Ердоган 2016.“ То је нагли прелазак, док се текућа глобална криза заоштрава, из Атлантистичког у Евроазијски табор. Пре неколико дана, узурпатор је трапаво објавио назнаку да можда тако нешто разматра. Јавно је признао да је од „сестринске обавештајне службе“ добио упозорење да му се спрема „обојена револуција,“ са циљем да буде свргнут.
Обе алузије су биле аматерски провидне, појачавајући утисак панике на врху али и поткрепљујући процену да је режим склон неурачунљивом понашању. Ко би други могао бити иза очигледне припреме за обојену револуцију, осим све отуђенијих господара и спонзора са Запада? И шта би јавно обнародовање таквих очигледности требало да значи? Да узурпатор односе са њима више не сматра срдачним и да се наједанпут уплашио да намеравају да га збаце? Подједнако провидна алузија на „сестринску службу,“ која га упозорава на непосредну опасност, невешто је прерушена порука да се ради о Русији. Овакво блебетање ће неизбежно активирати аларме тамо где му се свргнуће заиста припрема и убрзаће предвиђени временски термин за завршавање тог процеса. Престрашени политички аматер неспретно износи сценарио који репродукује догађаје у Турској 2016. године, када је благовремено упозорење руске обавештајне службе не само спасило Ердогана од Западног пуча већ је такође припремило терен за темељну реоријентацију Турске у глобалним политичким односима. И једно и друго било је крајње штетно по интересе колективног Запада и по цену жестоке реакције Запад ће се понављању тог модела у Србији одлучно супротставити.
Небитно је што су обе тврдње тачне, да у Србији јесте у току обојена револуција и да се може претпоставити да у вези са тиме руска обавештајна служба комуницира са српским колегама. Поента је у нечем другом. Одговорна и стабилна политичка фигура дискретно предузима заштитне противмере и, водећи рачуна о осетљивости предмета, о томе не блебеће пред телевизијским камерама. Овако, будала је открила једну од могућих варијаната игре коју (као све што ради) трапаво води, сигнализирајући Западним газдама, од којих још увек суштински зависи, да је ради спасавања сопствене коже спреман да поступи као Ердоган и да прелети у супротни табор.
Уколико постоји нешто што би могло да му коначно запечати судбину и да убрза комплот који је већ захуктан, то ће бити то.
Али све то није никаква утеха. Обезглављен и растројен применом рафинираних психотронских технологија (ту је др. Алечковић безусловно у праву) српски народ не препознаје представу луткарског позоришта која се на његове очи одиграва.
