Упропашћена Србија ових дана је примила још неколико тешких удараца. Већ увелико трауматизована разноразним психоперацијама и сваковрсним нападима, Србија сада пролази кроз крвави обред иницијације у дегенерисане „западне вредности“ којима се дивила а да није имала појма шта то подразумева. Прве недеље маја, једна за другом, догодиле су се две за Србију непојмљиве трагедије. Једна се одиграла у основној школи у Београду а друга у једном селу у унутрашњости, и свака од њих однела је најмање по осам невиних живота.
Западне земље, на које велики број Срба још увек гледа са усхићењем, углавном су огуглале на такве појаве, које се у њиховим друштвима редовно догађају. „Вредности“ које те земље наметљиво извозе сада су добиле крвави епилог, и то у Србији од свих могућих места. Пренеражени Срби у неверици траже објашњење за ужас који су управо доживели.
Шок је утолико већи зато што је у масакру који се догодио у Београду убица четрнаестогодишњи ђак основне школе. Жртве су његови другови и другарице, ђаци из исте школе, и неколико одраслих који су тамо били запослени. Други убица, који је насумице убио осморо становника свога села које се налази на око сто километара од Београда, има двадесет и једну годину. Ни за његов чин нема јасног објашњења.
Разумљиво је да одсуство знаних фактора који би могли да објасне понашање младих масовних убица изазива нагађања о томе шта је могло да их мотивише да изврше злочин. Околности које су познате у оба случаја искључују афективне факторе и јасно указују на срачунато и унапред планирано психопатско понашање, са предумишљајем. У случају четрнаестогодишњег убице у Београду, утврђено је да је свој поступак брижљиво планирао најмање месец дана унапред. Саставио је списак намераваних жртава па је затим украо очево оружје, којим је извршио злочин.
Српски медији, над којима контролу деле режим и његови Западни контролори, навелико су се трудили да замуте причу. Међутим, Балкан не би био Балкан кад очигледно зомбирано понашање обојице младих убица не би привукло критичку пажњу. Високо стручни психолози тврде да бројне индиције указују на то да убице нису поступале спонтано већ да су, напротив, биле усмераване на вршење злочина под утицајем програма за контролу ума под општим називом МК Ултра. Посматрачи који су исте догађаје тумачили са духовног становишта указују на индикативне видове понашања који се, по њима, најбоље могу објаснити ђавоиманошћу.
У коначници, разлика између ова два становишта могла би бити више терминолошка него суштинска.
С обзиром на Србијин несигуран положај у тренутним геополитичким превирањима, наизглед смела хипотеза у вези са МК Ултра можда није толико ван памети као што би на први поглед могло деловати. „Међународна заједница“ је руководству Србије предочила низ важних задатака који се имају беспоговорно извршити, од признања Косова до још ближих веза са НАТО пактом и увођења санкција Русији. Покушаји одлагања и настојања да се измигоље из преузетих обавеза довели су до примене јаких притисака на режим у многим хибридним видовима. На основу ранијих искустава, нема разлога за сумњу да би Западне газде оклевале да у функцији притиска изазову трагедије какве су се недавно догодиле. За то они сигурно располажу свим неопходним техничким средствима.
Понашање малог српског Расколњикова, четрнаестогодишњег убице из Београда, указује на могућност баш таквог сценарија. Он је са вршњацима био дубоко огрезао у видео игрице где је људски живот намерно и у потпуности обезвређен. Психа ове младе особе била је обликована у аморалном „напредном“ универзуму чији су жреци Клаус Шваб и Јувал Харари, док је допринос родитеља његовом правилном развоју био занемарљив. То је дечака лишило сваког емотивног или моралног садржаја. Дечак је психијатрима који су га прегледали мирно изјавио да је уживао у крицима својих жртава, он не испољава никакво кајање за своја грозна недела, и често пита када ће бити пуштен из болничког притвора, очигледно несвесан озбиљности разлога из којих је уопште тамо смештен.
Један перфидан политички стратег једном приликом је рекао да је недопустиво да иједна криза остане неискоришћена. Сходно томе, масакри у Србији свакако се користе на политички најпробитачнији начин. Масовни протести „против насиља“ настали су ниоткуда у Београду и другим српским градовима, очигледно исто толико „спонтани“ као што су била убиства на која се позивају. У дубоко растројеној земљи политичких конформиста, где протести везано за питања преживљавања или националног идентитета обично не привлаче више од шачице људи, протест под небулозном паролом „против насиља“ зачудо је привукао на десетине хиљада учесника. На страну здраворазумска чињеница да ни у Србији нити ма где другде насилнички елементи неће устукнути пред критиком чисто интелектуалне или моралистичке природе, поставља се важно питање: ко у Србији располаже средствима и инфраструктуром да би могао да напуни улице толиком масом људи? Две индиције указују на то шта би могао бити одговор на ово питање.
Једна од њих је нимало аматерски одрађена поставка протеста, ако погледамо мало даље од небулозне идеје око које је организован. На списку захтева који се на протестним окупљањима читају налазе се тачке попут уклањања из медија садржаја који приказују насиље и укидање националних фреквенција двеју режимских телевизија ноторних по загађивању информативног простора. Тражи се такође и смена низа високих државних чиновника. Сви ови захтеви су за сваку похвалу, наравно, али неспомињање capo di tutti capi, шефа који све контролише и усмерава, крајње је интригантно. То би било налик на протесте против корупције у Америци где се ни Хантер ни његов отац уопште не би спомињали. Из овога се једино може извући закључак да још није време да се жртвује капо, али да су протести који се везују за недавну националну трагедију недвосмислено упозорење, упућено њему, да испуни договорено, или ће имати да се суочи са последицама. Невођење рачуна о таквим порукама могло би скупо да кошта. Протести започети под паролом неодређених апстракција, брзо би могли да поприме непријатно политички тон. „Њујорк Тајмс“ би, на пример, могао да објави следећу хрпу шкакљивих појединости, ако и када би добио сигнал (и овде).
Игру разоткрива још један детаљ. То је састав организатора протеста, који за сада држе низак јавни профил. Наводни разлог за толику дискретност је њихова племенита жеља да се не исполитизује узнемиреност јавности поводом убијања невине деце.
На том списку се налазе такви политички субјекти као Демократска странка, Народна странка, Покрет слободних грађана, Уједињени за промену, и Зелено Леви фронт. Сви они су на истом платном списку. За задњу од ових групација, Зелено Леве, пре овога буквално нико није чуо. Непојмљиво је како је удружење које би могло да одржи годишњу скупштину у телефонској говорници, а да ипак преостане довољно слободног простора, успело да мобилише тако импресивно присуство на улици, без нечије помоћи. Али то није питање за нас него за контраобавештајну службу.
Постоје докази да режим схвата поруку која му се шаље, која гласи да се нешто спрема. Када се на вас сручи тона цигала, тешко је то не приметити. Међутим, одговор режима указује више на озбиљно расуло него на самоуверену реакцију у изазовној ситуацији. Режим је 9. маја испољио невероватно лоше расуђивање, на стандардни балкански начин, када је у нервози ухапсио Милована Бркића, уредника новинске крпе која се прикладно зове „Таблоид“ и која је позната по полуписменим изливима својих сарадника. Бркић се тренутно налази у превентивном притвору у трајању одређеном на месец дана. Оптужен је да се јавно залагао да се исти третман као у случају Луја XVI („откинути му главу“, како се окривљени не деликатно изразио) примени и на нимало величанственог тренутног претендента на улогу српског монарха, као и да је то учинио у присуству других грађана, по свој прилици истомишљеника. Хистерична реакција власти на овај инцидент много говори (као, уосталом и хапшење монаха Антонија и новинара Златановића). Када је несумњиво имао избор да на спорну изјаву великодушно зажмури, третирајући је као уставом заштићени говор, мада можда прегрејан у наступу политичких страсти, режим је отворено одлучио да не поступи на такав начин.
Какав год би се политички значај могао приписати овој и другим сличним операцијама за контролу наратива у Србији, када једна држава која се представља као озбиљна посеже за репресијом то никада није знак самоуверености и снаге. Зашто се човек који је наводно успешно преживео преко 250 атентата (више од шампиона у овом домену, Фидела Кастра) плаши једног бучног уредника таблоидних новина, чије изливе жучи мало ко прати?
Али ако је потребан чврст доказ расула у највишим ешалонима, на ивици сумашедства, то је несумњиво сулуди план како да се пониште негативне вибрације масовних протеста. Тај план се састоји из организовања, 26. маја у Београду, гигантског против- митинга који би показао ко је још увек у седлу, „највећег масовног скупа икада виђеног у Србији.“ То је приглупа идеја коју је само увређени нарцис могао да смисли.
Наравно, кад сте избезумљени и уплашени, сећање може да вас изда. Слично раскошан скуп подршке био је уприличен у Букурешту, у децембру 1989. Почео је са уобичајеним, механичким овацијама, али је ускоро скренуо у трагично непланираном смеру. Да би се обезбедило да спектакл који се планира у Београду буде громогласно успешан, владајућа странка одушевљеним учесницима припрема, у индустријским количинама, гурманске сендвиче од пршуте и киселу воду (хоће ли делити флаше Перије?). Под претњом губитка радног места, гости на овој импозантној политичкој гозби биће довожени аутобусима са свих крајева земље да искажу своју непоколебљиву лојалност и подршку.
Али поред криминалног наметања додатних подела у ионако исцрпљеној и расцепљеној земљи, па чак и под претпоставком да се у свим грозним појединостима сценарио Чаушеску не понови, гигантски скуп који се заказује у Београду по дефиницији је бесмислен и биће без икаквог дејства. Од њега не зависи апсолутно ништа. Политичка динамика колонијалне Србије је таква да никакав број напабирчених статиста не може да утиче, а најмање да промени, предодређене исходе. Када рок трајања истекне, наређења одозго морају се спровести без одлагања, за само онолико времена колико је потребно да се спакују четкица за зубе, пресвлака доњег веша, и уколико буде дозвољено, као афганистанском председнику Ганију, можда и нешто готовине.
Могла би се водити расправа о томе да ли су језиви масакри који су задесили Србију и кампања контролисане дестабилизације која се под покрићем тих масакара води – повезани. Али оно што јесте сигурно је да је фер упозорење достављено и да заменска екипа подједнако вољних колаборатора нестрпљиво чека да дође на ред и да се докаже.
