Стање у Српској православној цркви данас је катастрофално. Руководећи органи Цркве потпуно су инфилтрирани јеретичким и нецрквен им елементима. Недавно је у јавност испливала вест да је „патријарх“ Порфирије ангажовао извесног Драга Пилсела као свог саветника. Пилсел је из усташке породице (отац му је био телохранитељ Анте Павелића у Аргентини). Наводно, код Пилсела се пробудила „хришћанска савест“ и он се дистанцирао од усташких злочина, али искреност његовог обраћења је под огромним знаком питања. Ангажовање Пилсела (о чему и какве ће савете он давати Порфирију није јасно) уклапа се у екуменистички дух који је преузео београдску Патријаршију. Истовремено, тим потезом се поново потврђује Порфиријева опсесивна и бљутаво сервилна „љубав“ према Загребу (већ подробно и по многима скандалозно описана у његовој књизи где већ у наслову стоји да се они „јавно воле“) и свему што симболички представља непокајано хрватство.
Одговор по завршетку Другог светског рата патријарха Гаврила на позив римског Папе да се састану и на папину понуду да га збрине у Риму служи за пример какав треба да буде став српског архијереја.
Председник покрета Ослобођење Млађан Ђорђевић, запањио је данас јавност чињеницама које је изнео на друштвеним мрежама.Наиме, он је на Твитеру објавио да је новинар и теолог Драго Пилсел саветник патријарха СПЦ Порфирија и написао:
“Саветник Порфирја Драго Пилсел, мало је из усташке породице, одрастао и одгајан и том духу. Био шеф Порфиријевог кружока у ЗГ, модератор на представљању књиге еротског назива “Загреб и ја се волимо јавно. Уписао докторске студије на Богословском факултету у БГ. Е мој Бокане бели орлу!”
О Пилселу, кога Ђорђевић помиње је већ писала Политика у тексту “Ко је Драго Пилсел, нови колумниста ‘Политике’“.
За Пилсела Политика пише да је “Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, намерава докторирати на Православном богословском факултету.”
Потом се наводе подаци из његове биографије:
“Драго Пилсел рођен је 21. септембра 1962. у Буенос Ајресу у породици послератних хрватских и немачких исељеника. Дипломирао је машинство, новинарство и теологију (студије који је започео у Буенос Ајресу 1986. где му је професор био и садашњи Папа Фрањо)… У Хрватску се преселио у мају 1989. као припадник фрањевачког реда. Фрањевце је напустио почетком 1991. године, потом је прешао у ријечку богословију, коју је пак напустио крајем октобра исте године након погибије-нестанка млађега брата Бранка, припадника Хрватске војске, у близини острва Шипана (након размене ватре с патролним чамцем 178 Југословенске ратне морнарице), да би тада и сâм приступио Четвртој. бригади ХВ-а у Далмацији.”
Сигурно ови детаљи из биографије Драга Пилсела, по тврдњи Ђорђевића патријарховог саветника, јесу неки од одговора на питања које стално постављају верници Српске православне цркве: “Шта то ради Порфирије?”, “Чији је он патријарх?” и “Где то иде наша црква?.
Драго Пилсел је радио и промоцију Порфиријеве књиге “Загреб и ја се волимо јавно”, док је овај био тамо митрополит, а те речи хвале о Порфирију које је тада изрекао, не могу се баш често чути. Можда је само бивши председник Хрватске Иво Јосиповић могао Пилселу да стане уз раме у хвали Порфиријевог екуменизма.
Да постоји јака веза усташког потомка и српског патријарха, сазнајемо од извора из Београдске патријаршјије који нас упознаје да је Порфирије ментор Пилселу приликом рада на докторским студијама. Наш извор тврди да је дошло и до грубог кршења Закона о универзитету.
Лажни докторати, лажни ментори, лажни професори и кршење закона?
“По Закону о универзитету, ментор на докторским студијама не може да буде доцент, па чак ни ванредни професор. Зато, непосредно пред Порфиријев избор за патријарха, ‘бирају’ га за редовног професора”, тврди наш извор.
“Без научних радова, он није могао да буде чак ни предложен, а камоли ‘изабран у звање редовног професора’”, прича наш извор из патријаршије и додаје да “Порфирије можда и поседује научне радове, али о свему и свачему, али не и из области из које га бирају у звање редовног професора. Један од чланова ‘стручне’ Комисије, која је потписала Реферат, био је епископ др Иринеј (Буловић), који на то није имао право јер је пензионисан!”, прича наш извор и појашњава да се дешава да факултет ангажује и професора у пензији, али тад је нужно да тај професор поседује звање профессор емеритус (професор заслужни, професор доживотни), што код владике Иринеја није случај.
“Осим што је у пензији, владика Иринеј не поседује компетенције за писање реферата из области из које Порфирија бирају за редовног професора. Како некоме можеш нешто дати уколико то ни сам немаш?”, пита се наш саговорник и додаје:
“Једини профессор емеритус у Српској православној цркви свих времена био је блаженопочивши владика Атанасије Јевтић.”
Безакоње није нешто што је страно делу владика из СПЦ, па све ово и не чуди, више чуди и забрињава усташки потомак и хрватски бојовник Драго Пилсел и његова блискост са патријархом Порфиријем и Порфиријевим духовним оцем и патроном Иринејем бачким.
Нећемо Николаја, Јустина, Амфилохија, Атанасија… само Иринеја бачког и Порфирија
Јесте да је Пилсел у једној својој колумни писао о лепоти ћирилице и бранио ћирилицу, јесте да није то писао у хрватским медијима и за грађане Хрватске већ у ћириличној српској Политици, ал’ ето, не може се рећи да је пропагирао великохрватску усташку политику. Усташку политику није пропагирао, али је тим текстом о ћирилици “Ћирилица, то вражје писмо” разоткрио откуд он ту, за кога ради, и под чијом је заштитом. Наиме, машинац, новинар, папин ученик и теолог Драго Пилсел је поручио српском народу да је докторска дисертација епископа бачког Иринеја под насловом „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику“ нешто што „ништа сувислије, ништа сложеније, ништа узвишеније нису написали балкански богослови у протеклом вијеку“.
Пилсел је поручио српском народу да српско богословље XX века на челу са Светим Николајем Жичким, Светим Јустином Ћелијским, те митрополитом Амфилохијем Радовићем и владиком Атанасијем Јевтићем и многим другим не постоји или у најмању руку није вредно помена. Иринеј бачки је тај, по Пилселу, уз духовног сина Порфирија, које верујући српски народ треба да следи. Сад, да ли тај пут иде преко Загреба и Рима, мање је битно.
По свему судећи, усташки унук, саветник Драго Пилсел је победио великосрбина, саветника Драгослава Бокана, у борби за првог саветника Порфирија патријарха, те га с тога Ђорђевић, са искреним жаљењем, помиње у твиту: “Е мој Бокане бели орлу!”.
Сем Драга Пилсела, не смемо заборавити ни на Дарка Худелиста, хрватског новинара и рекламног стручњака који је сам изјављивао, а нико га није демантовао, да је Александар Вучић његов политички пројекат, те да је у великој мери утицао да постане лидер Србије.
Поражавајуће је по српски народ да, после толико векова невоља, недаћа, мука, ратова, жртава, дозволи себи да данас једна Хрватска, земља натопљена крвљу недужне српске деце, у XXИ веку, уз световну, сада држи под контролом и духовну власт у Србији. Поражавајуће је, срамота је.
Миша Миловановић
