Званични Београд
и београдске културне и црквене
”елите” не само да нису пријатељске[1]
већ су непријатељске!
Већ је преко 100 година од када је лажна београдска crème de la crème, после отимања јавних и заједничких српских послова, пригрлила етичко замирање и раздруживање са моралом тако грозничаво да се та зараза полако излучила у психу свих припадника нашег народа који зависе од те владајуће касте. Такође је презаситила како Државу тако и Цркву, обе сконцентрисане у том главном граду одвратности која пустоши и трује наш заједнички успостављени устрој, опоганивши сваку народну установу до немогућности опстанка.
До сада је била смртоносна углавном за Србе и (донекле) за остале Југословене, али је њена кужна трулеж загребла сада и Русију, за коју данас може бити штетна попут оног заједништва од пре око једног века.
Москва би данас имала потпуно право да запита Београд: ”Пријатељу, за шта ми дође?”[1]
И то не само због тога што ће ускоро, упркос бројним издајама, Београд бестидно стићи у Москву да тражи руски плин по најјефтинијој могућој цени, већ и зато што ће Балканска Блудница опет заиграти Плес седам велова у покушају да поново заведе Русију у ”партнерство” којим ће се само осигурати настављање већ предуговечног владања београдских партократских и клептократских структура моћи које служе НАТО-ЕУ-САД.
У сваком природном језику – који је омиљено средство београдских ”елита” када су приморане да или моле некога или прете некоме – реч ”Брат” је једна од најмоћнијих. Те ”елите” воле да је користе као најпримамљивији мамац при описивању својих односа са Русијом – или када моле Москву за помоћ, да би обезбедили своје привилегије, или, у сврху остваривања истог тог циља, када прете Западу својом глумом ”Љубави према Русији”, када их Запад превише притисне (и престрави их!) да делају против истинског интереса презреног и заточеног српског народа којег те ”елите” тврде да воде и представљају.
Ипак – заборављају да када се та реч – Брат – користи морају се испунити сви услови, и Неопходан и Задовољавајући, као и да се тој речи мора обезбедити права вредност кроз дела, као и стање за успостављање и одржавање таквог односа између оних који се оглашавају ”браћом”.
Стога – припадност словенској раси и православљу јесте неопходан услов да се буде брат руском народу али није и за братство целом разноверном и разнородном грађанству Руске Федерације. То је мало теже задовољити самим празним позивањем на род и веру!
Још је теже испунити задовољавајући услов јер се за то захтева много више од правог братског суделовања у одбрани већ је неопходно и жртвовање (хришћанско, православно, светосавско) кроз дела правог брата како би му брат напредовао, а у данашњем случају Русије, и преживео.
Данашње београдске ”елите”, баш као и њихови претходници током последњих мање-више сто година, падају на испиту задовољавања било којег од ова два услова. Већина их се не осећа Словенима (а нарочито не Србима!), и дубоко се, и непоправљиво, стиде везе са њима, чезнући да буду Англосаксонци, или барем Французи, па макар и Италијани, како би боље припадали својој замишљеној ”Европи”.
Друга, много мања, група су самопроглашене ”патриоте”, ”традиционалисти” и ”правоверни”, који величају јунаштво на бојном пољу али су храбри само када нападну печење на банкетима посвећеним одбрани, на пример, Косова и Метохије, и јуришници су само, на речима, када своје истомишљенике утврђују у уверењу у своју мушкост док воде замишљене битке са такозваним ”Парадама Поноса”.
Стање је много горе када треба нешто заиста жртвовати, нарочито ако је то (по њиховом уверењу) у затуцаном верском смислу, не само када је Русија у питању већ још много више када се то тиче њиховог српског народа и националног интереса Срба! Јасно је да су до сада жртвовали (нарочито у оном сатанском смислу) много Срба, оне просте и неокупане гомиле пучанства које је листом националистичко и против НАТО-а и ЕУропства, као и да су спремни да их све принесу на жртву својих западњачких заблуда о пријему у НАТО и ЕУ – што они сматрају својим гарантованим људским и грађанским правом.
У томе су и Држава и Црква у Срба досегле онај православни идеал Симфоније – у нашем случају трагичне, срамне, грдобне и криминалне издаје и Русије и србског народа!
Могли бисмо за то, на једноставан аристотеловски начин, потражити објашњење кроз четири основна одговора на питање Зашто? – шта је Узрок?
Суштество – Шта је суштество тих људи, шта је њихова срж, од чега су саздани, и како лако се сламају?
Могао би се дати лакши одговор тиме што бисмо их прогласили за недорасле, за одраслу децу која пате од синдрома Питера Пана, јер су у огромном постотку мушког рода иако су суштински и даље немушки. Стога је, у њиховој неопходности да буду виђени као ”супер-мушки”, дошло до истискивања и потискивања, па чак и до унижавања жена, као и било којег мушкарца за којег се сумња да не одговара њиховим стандардима мушкости. Ипак, анализирајући им дела, може се закључити да се понашају више као они фрустрирани и неиспуњени завидни средовечни лузери који су у свом менталном развоју застали на нивоу пубертетлија, али и као лење и сујетне диве-кукумавке окупљене око гробова својих мртвих снова. А нарочито када се види како замукну и разбеже се при првом мрком погледу онога кога сматрају својим газдом! Чак и када само покорно запевају, јадикују и наричу због својих пропуштених живота…
Појавност – Каква је форма тих људи, на шта личе пред очима других, како су усаглашени у свом општеству и устројству, и да ли су имало независни?
Површном (или провинцијском) оку се јављају као надмени, господствујући, славољубиви, нагли, горопадни и осиони, можда због свог узвишеног рождества београдског (како воле да кажу за себе да су ”рођени”, што их, неком чаролијом, чини све једнакима али и недостижним оним ”нерођеним”). Ипак, хијерархија је међу њима најкрепкија и неприкосновена, при чему свако немилосрдно гази оног испод себе док врат развлачи да пољуби чизму оног изнад. Тренутни (као и сви ранији) бедни примерак председника Србије је врхунско указање те појаве. Они су сви у том провинцијском ”матриксу” који називају ”светом”, у којем их кљукају мислима и испоручују им наређења (која некада они и сами наслуте и извршавају их пре него што и сам ”систем” то учини) куда, како и кад да ускладе корачницу, и колико жарко, или жестоко, да славе или куде онога који буде тренутна мета њихове дириговане пажње.
Ових пролећних дана 2022, на пример, присуствујемо њиховом ретко јединственом скупном грактању у циљу оправдавања ”једногласне одлуке” ”Цркве” (а заправо је било извршење наређења америчке амбасаде) да се призна за истинску ”Црква” коју су комунистички диктатори устројили у ”Македонији”, а још су славопојнији у величања одлуке да јој се још придода и аутокефалност – све то проглашавајући ”највећом мудрошћу” и ”Светим Духом вођено” делање њихових ”светости” и ”преосвештенстава”.
Чинодејствовање – Шта је покретачка снага тих људи, шта их води, и куда, КО је њихов spiritus movens?
Званични српски, тј. београдски (јер се они ван њега и не урачунавају у постојеће) ”интелектуални” и ”експертски” државни ”институти” (а приватних, од икаквог значаја, и нема!) су смишљено створена удобна гнезда за тај друштвени стратум бескичмене, сујетне, кукавичке и малограђански похлепне самославеће (али и међусобно одстрељујуће!) безидејне, јалове и већином монолингвалне касте накачене попут пијавица на народни буџет, потпуно ирелевантне у народу а још мање у глобалној заједници храбрих и слободних мислилаца који су на првим линијама фронта у борби за опстанак и будућност људског рода, онаквог каквим га је Бог створио и намерио.
И сами су се много пута јавно исповедили да мисле, говоре и делају ”до одређене границе” јер ”раде за државу” па је јасно ко је, и шта је, њихов spiritus movens, нарочито када је документовано да фондови запада, тј. НАТО, ЕУ и САД, хране чудовиште српске државе која прождире прави spiritus movens српског народа.
Циљ – Шта је циљ, шта је сврха ових људи, шта је то због чега су такви какви су?
Дубље осматрање може да изнедри закључак да су баш из оног отпада који је Карл Маркс описао као гомилу која се провлачи кроз историју, размножавајући се у две истоветне али јавно супарничке секте које су разнеле, а и дан-данас разносе благо српског народа часно стечено и неговано достојним прецима данашњих Срба током столећа самодржавља у слави и власти чојства, јунаштва и милосрђа на Хелму. Једна група се назива ”патриотама” и ”русофилима” док је друга заклета у ”Европу” и ”атлантске интеграције” (НАТО). Ипак, обе служе исте господаре, који су стамени у истребљењу чак и сећања на Србе, на било који начин. Једини разлог због којег не успевају у том задатку је кукавичлук и подсвесна спознаја да крај Срба значи и њихово окончање – јер, иако су срам и стид Срба, Срби су, какви год да су – а тиме је и њихов усуд истоветан, да Великим Ресетом буду самлевени као и сви непокорни, самосвесни и слободољубиви народи.
То је, заправо, и најважнија сврха и њихов циљ – да послуже Србима да се пробуде и преузму своју судбину у своје сељачке народне руке – надајмо се ускоро, и уз помоћ братских руку Руса!
Војвода де ла Рошфуко је изванредно написао, Лицемерје је навеће поклоњење греха врлини – а ови управо то и чине и Србима и Русима, мислећи, говорећи и радећи против њих док себе проглашавају бољим и узвишенијим, чиме чине да спознајемо Истину боље и брже, и да њоме будемо вођени.
Дакле… Русијо! Чувај се! И одбаци ове недостојнике и смрадне чиреве на телу твог истинског и вечног пријатеља и савезника – Србског Народа!
Дани страдања и мука су једини начин да се разбуди ова коматозна нација из насилно изазване какатоничке парализе, а кад се то деси указаће нам се Србија онаквом каква је данас – земља и народ – величанствени у испуњењу узвишеног мучеништва својих предака али и понижени у подлости срамне душегубности њихових потомака. Али – као што је песник Златног Доба Србије написао у 14. веку, Србија ће бити ”украшена побожношћу, јеванђеоским животом, и достојанством добрих нарави”.
Само – не превари се поново у избору ко ће ти бити савезници и браћа међу будућим вождовима твог јединог увек верног пријатеља у Европи!
др Вишеслав Симић
Мексико
- мај 2022.
[1] Мат. 26:50 (Друг, для чего ты пришёл?)
