Никола Н. Живковић: Коста, Урош и сербски језик

Народ је устао. Траже се радикалне мере. „Моментална смена свих чланова РЕМ-а, хитно укидање емитовања ријалити програма који промовишу насиље, агресију неморална понашања на телевизијама са националном фреквенцијом. Смена руководства РТС због емитовања програма који афирмишу насиље, агресију и криминал. Одузимање националне фреквенције телевизија „Пинк“ и „Хепи““, навела је наставница основне школе „Владислав Рибникар“ Марина Видојевић 8. маја 2023. у свом обраћању испред окупљених грађана код Народне скупштине.

Коста Кецмановић

Говори се o Кости Кецмановићу да је био добар ђак и да је из угледне породице. Ништа од овога није тачно. Деца из његове школе немају ништа да лепо кажу о Кости. Приметих да скоро нико не говори о његовим родитељима. Деца нису криви, већ пре свега родитељи, како за успехе деце, тако и за неуспехе. Колико су криви отац и мајка? Зар није чудно да родитељ води своје дете да са десет или једанаест година учи да пуца из пиштоља? Зар његови родитељи нису могли да сина упишу на час виолине? Или математике? Или на учење страних језика, узгајање јагода или малина?

Majкa девојчице са списка убице каже: „Коста је био зло!“  Нити је био супер ђак, а још мање да је био из добре породице. Родитељи су му били професори и лекари. Дакле, вероватно су за наше прилике били материјално имућни. А да ли су били и духовно богати? Како рече патријарх Павле: „Најсиромашнија су она деца, чији родитељи не могу ништа да им пруже сем новца.“ Да ли је у таквој породици растао Коста? Зашто овај злочин није починило дете из Врања, Сомбора, Вршца или Лознице, чији родитељи немају ни близу толико новаца?

Власт и „ngo“ сектор (финансиран са Запада) истиче да би Костино убиство могли бити резултат „вршњачког насиља“. Не верујем у те приче. И ја сам некада имао тринаест година, па никоме од мојих вршњака није пало на памет да макар само речима повреди учитељицу. О насиљу нисмо ни сањали. А тада у школи нисмо имали „педагошкињу“, „психолошкињу“, а нити  „повереника за права деце“. Све нам је то такође наметнуо окупатор из Вашингтона и Брисела. Колико сам из штампе и друштвених мрежа сазнао, пре бих казао да је Коста био размажен, сит и бесан. Родитељи се спремају, чујем, да напусте Србију. Ако! Али родитељима убијене деце тиме неће бити ништа лакше. Коста је планирао да убије најдаровитију децу. Шеф београдске полиције остао је шокиран, као и његове колеге, колико је дете које нема ни 14 година не само био миран када је убијао своје вршњаке, већ ни после није показао никакво жаљење, нити саосећање за убијене ђаке.

Шта се прича?

Сви медији у Србији су или под контролом Вучића, од РТС-а до Пинка, или су у власништву оних који су окупирали Србију од октобра 2000. године. Србија је колонија Запада. То се најбоље види по томе када, на пример, Уставни суд Србије донесе једну одлуку, а онда се појави амбасадор Сједињених Држава и пред камерама окупаторске телевизије, попут TV N1, „prvog regionalnog informativnog kanala“,  nova.rs/tv, Јуроњуз, те новина Време, Данас или Недељник (који се искључиво служе хрватском латиницом), „поништи“ одлуку Уставног суда Србије.

Разговара се тако, да се сакрију прави узроци, а у први план се истичу споредне појаве. Време је да поставимо право питање: Ко руководи школством и образовањем у Србији? Нико од одговорних и држави да постави то кључно питање? Разумем их. Они желе да сакрију просту чињеницу, који види већина грађана ове земље. Међу најодговорнијим за ове злочине су управо они: власт, те Вучићеви и окупаторски медији Запада. И једнима и другима руководе натовске „невладине организације“. Оне од октобра 2000. године свакодневно сеју малодушност, безнађе и мржњу против српског народа.

Нове вредности Европске уније потпуно су маргинализовале значај родитеља. Брисел и Вашингтон своде мајку и оца на бројке: „родитељ број један“, „родитељ број два“, па чак и „родитељ број три“.  Нашу децу кад изађу на улицу чекају исти ти медији и институције који промовишу разврат, ријалити, дроље, наркомане, мафијаше. „Невладин сектор“ у име окупатора наше земље наводно се бори за права деце и жена, а заправо чини све да у нашем друштву створи атмосферу анархије и плодно тло за грађански рат. „Повереници за родну равноправност“, „за заштиту деце“, „за права жена“ од 5. октобра 2000. године кренули су у агресивну кампању да се униште све традиционалне вредности српског друштва.  Они зову Србе да са њима „поделе исте вредности“ („sharing the same values“).  А у Америци догађаји, као овај на Врачару и Младеновцу, одигравају се ако не свакодневно, оно бар једном месечно. Сада, по њиховој директиви, Србија треба да живи као и они, дакле да сваких две године, на пример, омогућимо деци да врше операцију промене пола. Да ли се у овоме види оно „share the sаme values“? Све сама права и закони да бисте имали где да ухлебите те партијске битанге са купљеним дипломама „приватних универзитета“, све сами заштитници некаквих права, а нигде обавеза према оцу, према мајци, према породици, према друштву и српском народу, нигде ни оних истинских обавеза према самој деци које би им стварно ишле на корист да буду сутра нормални васпитани и образовани људи. Урушили сте све ауторитете. Заборавили сте да кажете да свако право подразумева и обавезу.

Где је српска елита?

Она је побијена од октобра 1944. до децембра 1946. Титовци су почели да убијају угледне Србе и раније, већ од 1941. Познато је да су сваку нацију током векова стварале најспособније главе из света културе, науке и војних вештина. То је знао Јосип Броз, који је патолошки мрзео Србе.  Рачуна се да су „титовци“, српски  јаничари у служби Хрвата Јосипа Броза, побили око 250.000 најспособнијих Срба. Хрват Анте Павелић побио је око 700.000 у НДХ. Један Хрват имао је на капи знак „У“, а други „црвену звезду петокраку“. Тај зликовац још увек лежи сахрањен у Београду, што је најбољи знак да у Србији и данас владају „титовци“, деца и унуци Брозових јаничара из Србије, којима је Тито даровао куће и станове невино убијених српских домаћина. Броз их је наградио за заслуге, јер су побили српску елиту.

Дакле, данас Срби немају елиту већ „квази елиту“, „титовце“. Погледајте ликове као Вучића, Дачића, Синишу Малог, Стефановића, Кисићку, Гашића, Вулина, Зорану Михаиловић, Драгана Ђиласа, Ненада Чанка, Томицу Милосављевића, бившег министра здравља Лончара, Горана Матића, Момчила Бабића… Све су то људи без имена и дела. Каријеру су направили не јер су били способни, већ послушни партијски кадар.

О погрому српске памети код нас се деценијама ћутало. Ћутали су не само Брозови политичари и настављачи „Титовог пута“. Крајем 1944. године почео је прогон  истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Било су то личности којима би се трајно поносиле културе и много већих народа него што је наша: академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић; директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић; директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић; угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве; проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских богослова; угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић; проф. др Радослав Грујић, један од аутора Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској; сликар Бранко Поповић…

О том погрому српске памети код нас се деценијама ћутало. О томе се веома мало говори и данас. А кад сам уписао први семестар на философском факултету у Загребу, године 1972, предавали су ми многи професори који су предавали на Загребачком свеучилишту од 1941. до 1945. Нико од њих није био осуђен. Предавали су дакле, за време владавине Анте Павелића. То да смо били народ жртва, не само немачког окупатора, савезничког бомбардовања, најсвирепије државе која је икада постојала (НДХ), него и својих сопствених издајника, комуниста-јаничара, о томе се и данас ћути.

Vox populi vox Dei

Прихватали смо „западне вредности и демократију“. Ове речи вешто су скривале сурову пљачку државне имовине и понижавање српског народа. Реформа школског система, чувена „Болоња“, имала је  задатак да уништи васпитање и образововање у Србији, а увели су „едукацију“. Више није важно, да ли сте васпитан и образован, већ да сте „по Болоњи едукован“. А то у нашем случају значи да сте се удаљили од проверених, традиционалних вредности нашег народа и да сте потпуно прихватили рецепте који вам спрема натовски „невладин сектор“. Све се то спроводило под лепим паролама као што су „права ученика и студената“. Крајњи циљ реформе био је уништавање  школства и образовања у Србији.

Влада Србије у великој мери изгубила је значај, а главни покретачи „промоције демократије и едукације“ више нису државне институције, већ приватне фондације типа америчког милијардера Сороса и сличне, натовске „невладине организације“. Овај процес почео је да се спроводи током председника Бориса Тадића. Процес је коначан, завршни облик добио током владавине председника Александра Вучића, који спроводи политику „ngo“. По новом систему вредности учитељима и професорима забрањено је давати лошу оцену ђацима, јер „то вређа њихово достојанство“. Ученици не треба ништа да знају, не треба да читају, али морају добијати блиставе оцене, јер им то „јача самопоуздање“. Ђаци који су способни и марљиви представљају „сметњу“ у школском систему „Болоње“, јер својим успехом „вређају слабије ђаке“. Ученици напредују без учења, без рада, без знања. Наступило је златно доба за лење и неспособне.

Професорка једне школе, бранећи школски дневник, на примљени ударац који јој је задао њен ученик покушавајући да јој отме дневник, узвратила је шамаром. И, гле слободе и правде, у име ресорног министарства ученик је опоменут, а професорка добила отказ! Све је то савршено у складу „едукацијом“, по програму „невладиних организација“, где се промовише „толеранција и слобода“. Други случај: професорки у једној другој школи извлаче столицу, насилно, за време часа. Она пада на под, срећом не повређује кичму и не постаје телесни инвалид, али ћути, не реагује. Ђаци се смеју. Она и даље ћути, не реагује – боји се отказа.

Ученици Прве београдске гимназије, дубоко потресени догађајем који се догодио у ОШ „Владислав Рибникар“, изашли су са својим предлозима како убудуће спречити овакве трагедије у школама. Њихов предлог чини ми се много озбиљнијим од онога председника Вучића. Ево што нам кажу наша деца:

„Ово је заиста неописива трагедија која треба да буде последњи шамар и опомена нашем друштву да се пробудимо. Овај случај треба да буде освешћење, као и повод и позив на промену“, поручили су гимназијалци. Захтевамо да се пооштре казне које ученици добијају услед непримереног понашања, како би били свеснији последица онога што чине. Самим тим тражимо и да се смањи праг толеранције за избацивање ученика из школе, јер то може да одврати ученика од прављења лоших одлука јер је свеснији нежељене последице. Приоритет мора да нам буде заштита угрожених професора који бивају константно нападнути правима ученика који пре свега не поштују своје дужности и обавезе. Образовање је један од елементарних стубова сваке државе и уколико се тај стуб заљуља настаје велика претња по читаво друштво. Позивамо вас да се сетимо сви да улагањем у просвету ми правимо дуготрајну инвестицију, у највредније што држава има – у будуће генерације и њено образовање. Кладионице, ако државе не може да укине, барем да не буду близу школских установа.“

Млади Србије испевали су и песму: „Мирно спавај, нацијо под окупацијом. Заборављамо наше јунаке, памтимо само лоше ликове, јер нам земљом управљају они, што штите лопове и ниткове. Душевна нам је храна да гледамо грозоте – ужас и страхоте. Волимо идиоте.“

Чедоморство

Школски програми и медији Србије сада су и ту српску реч заменили страном и говоре искључиво о „абортусу“. Ова реч не звучи тако страшно као „чедоморство“. А како назвати убијање нерођених људи? Зар то није злочин кога је Србија прогласила законитим. Дакле, легализовани злочин не може да буде кажњив. Колико се у приватним акушерским клиникама годишње убија српске деце? Од тренутка зачећа он је – личност, јединствена, непоновљива. Створен по образу Божијем. Право на „прекид трудноће“ (абортус) постао је закон готов у свим  државама Запада. Чини ми се да су Пољска, Малта и Ирска била међу последњима које су пружале отпор овим „напредним законима“. Ако закон допушта убијање нерођених људи, да ли он може да се назове „хуманим“? Да ли сте убили дете при порођају, или у утроби мајке – то је злочин. Убили сте човека. Закон је на вашој страни, али Божији закон сигурно није. Зар и беба у утроби мајке нема право на живот? Право жена јесте једна ствар, а сасвим нешто друго јесте плод у утроби мајке. Нико нема право да убије човека, па ни жена која је трудна. Нерођена деца су убијана од давнина. Али, увек је то доживљавано као страшан грех. Данас је то „нормалност“.

Језик

Какав језик говоре Вучићеви медији, као РТС или Пинк, или „натовски“, рецимо, N1 или Nova S? Они говоре језиком мржње. Мрзе све што носи име „српско“. Проповедају „равноправност, толеранцију и слободу“, а чине све да униште српски народ, нашу породицу и српски језик. По овом питању, ето, слажу се и једни и други.

Слушамо од председника и владе Србије сваки дан, годинама: „ЕУ нема алтернативу!“ Каква је то политика где се тврди да нешто „нема алтернативу“? Овако могу да говоре само коцкари. И у приватном животу сваког човека постоји увек више алтернатива. Кажите већ једном народу кратко и јасно које су то „европске вредности“. Да ли ово подразумева окупацију дела територија Србије и њено поклањање другој држави, Албанији? Да ли „европске вредности“ значе уништавање породице, ширење примитивизма и разврата, промоцију абортуса, „ЛГБТ“ пропаганда, педофилија, содомија, џендеризам? Све ово се Србији насилно намеће од стране владе Србије и „невладиних организација“ уз свесрдну медијску подршку од стране Запада – и то од 5. октобра године 2000. до данашњих дана.

Говори се да дечак-убица није показао нимало „емпатије“ за побијене вршњаке, да децу треба да „едукујемо по западним стандардима“, да наша политика мора да прецизније „антиципира“ овакве догађаје, да је „абортус“ пожељна појава јер „промовише права жена“. Пљује се по свему што је Србима вековима било свето, његова традиција и језик. За жену која је посланик у Скупштини кажу „посланица“. Силују не само Србе него, ево, и србски језик. Зар новинари РТС-а, Студија Б, N1 и Nova S никад нису чули да у Светом писму постоји „посланица Солуњанима апостола Павла“? Или „Васкршња посланица патријарха“?

Одломак из говора Петра Кочића у Сабору Босне и Херцеговине унутар Аустро-угарског царства од 25. јула 1910:

„Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човјек хладно, не може а да се не узрујава. Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу.“

Кад ово читамо, чини нам се као да слушамо вести данас, од маја 2023. године. Као да није ни протекло стотину година. Једина разлика је што се онда окупатор звао Беч, а данас су то Вашингтон, Лондон и Брисел. Када је он живео, Петар Кочић је пером бранио србски језик. Упозорио је да аустроугарски окупатор намерно квари наш језик смишљеном употребом германизама. Данашњи окупатор ради исто. Чувајмо свој језик. Ако га изгубимо, изгубили смо и себе и издали своје претке. Обесмислили смо њихову борбу и њихове жртве! Одбацимо окупаторске речи. Намећу нам да говоримо о „емпатији“, „едукацији, „тренду“, „таргету“, „агенди“, „абортусу“. Своје зле намере завојевачи се старају да сакрију страним речима. Тада им се чини да народ неће да види какво зло нам стварно спрема.

Немам ништа против страних речи које чине опште добро светске цивилизације. Грчка је колевка европске културе. Философија, на пример, и не значи на грчком друго до човека који је „пријатељ мудрости“, односно, како су наши стари писци говорили, „љубомудрије“; гинекологија долази од грчких речи: „гине“ – жена и „логос“ – наука; дерматологија долази од грчких речи δέρμα („дерма“), кожа, и λόγος („логос“) — „учење, наука“. Емпатија јесте грчка реч „патос“ (πάθος) — „страст“, „чувство“, „саосећање“, или по србскоцрквенословенском сочувствие. Није потребно даље набрајати.

Није потребно употребљавати стране речи тамо где не само да постоји добра српска реч, већ је она чак и боља, јача и богатија од постојећих страних речи. На пример: васпитање, образовање, саосећање, чедоморство, милосрђе, благодарност, посвећеност. Ниједна енглеска, немачка или француска реч нема тако добре изразе као што су ове српске, србскоцрквенословенске речи. Ако покушамо да неке наше речи заменимо са „едукација“, то просто није исто и далеко осиромашује сам појам и значење на српском, односно црквенословенском, некада заједнички језик, Бугара, Руса и Срба. Да ли је у томе тајна због чега окупатори Србије настоје да нам наметну реч „едукација“, с намером да заборавимо корене свог језика, традиције и постојања? Уместо да нам деца, чујем, негде и од првог разреда основне школе, уче енглески, предлажем да се у уведе србскоцрквенословенски као обавезан предмет. Тако барем са закашњењем делимично да исправимо неправду према свом језику, кад смо безусловно прихватили „Вукову борбу за српски језик“. Творац те идеје био је заправо Јернеј Копитар, високи чиновник у аустроугарској држави. Својим речником и ортографијом Вук, Копитар и Ђуро Даничић, на пример, удаљили су нас од Светог Саве и наше вишевековне србске литературе.

Када кажемо „образовање“, реч је повезана с општесловенским словом „образ“, а та реч значи радити по „образу Божијем“, „представа о Господу“, дакле „икона“. Образ нас опомиње да смо створени по „Његовом образу“. Када престанемо да употребљавамо реч „образовање“, онда смо искључили из образовања „светост“, „светло“ које нас обасјава и помаже нам да се сналазимо у мраку. А овде су садржане вредности које су цениле генерације нашег народа и представљале су моралне норме нашег друштва. Укратко, ваља да се старамо за децу, за њихово образовање, како „умствено“, тако и морално.

Исто је и са словом „васпитање“. У старим временима знало се шта је то „породично“, односно „кућно васпитање“, а шта патријархално, религиозно, физичко  и политичко. Данас је оно у свету замењено средствима масовних комуникација. Сада децу васпитавају мање родитељи и школе, а далеко више „блогери“, „тиктокери“, „инстаграми“ и „инфлуенсери“. Појам „едукација“, латински educatio, од ducere значи „подигнути“, „одгајити“, далеко је сиромашнији од појма „воспитање“, а корен слова јесте питать, дакле, хранити, односно спремити младог човека да буде користан и да буде оспособљен да живи у породици, друштву и држави. Учили су их да чине добра и да се гнушају порока и зла, да буду умерени и дисциплиновани. Овакво  васпитање било је готово истоветно код древних Кинеза у доба Конфучија, код Хиндуса, античких Грка. Римска империја нарочито је истицала „љубав за отаџбину“.

За разлику од Западне, римокатоличке цркве, где се вековима проповедало на, многим народима неразумљивом, латинском језику, православни народи Свето писмо одувек су могли да слушају „на родном языке“, како се и код нас писало пре Вука. Средњи век у Западној Европи проповедао је за дечаке „витешко васпитање“, где су их учили да буду часни, храбри и милосрдни према слабијим. Римокатолички ред „језуита“, да би повратио изгубљене позиције после Лутера и протестантизма, нарочито је велику вредност полагао на васпитање деце и омладине. У језуитским школама често су предавачи били познати и славни математичари, лингвисти и уметници. Није био редак случај да су у језуитске школе своју децу слали родитељи који ни сами нису били ни римокатолици, а можда ни религиозни. Веома утицајне књиге о васпитању биле су од Француза Мишела Монтења из 16. века, те Енглеза Џона Лока из 17. века, а нарочито Француза из Швајцарске Жан Жак Русоа и његов роман Емил, из 18. века. Велики руски писац Лав Толстој није написао само бесмртна дела као Рат и мир, Ана Карењина, Севастопољске приче, и многе друге, већ се бавио и питањима школства. Написао је Воспитание и образование: „Воспитание есть принудительное, насильственное воздействие одного лица на другое с целью образовать такого человека навыки поведения, привитые семьёй, школой, средой и проявляющиеся в общественной жизни.“ Дакле, без принуде и насиља  нема истинског образовања, било је јасно не само Толстоју, већ и свима који су размишљали о тој теми.

Дао сам кратку историју васпитања у Европи кроз векове да бих показао да ово није само наш проблем. Видимо да се и Европа одрекла себе, просто је издала себе и своју традицију. На нашем континенту више нико не прича о васпитању, већ искључиво о „едукацији“. Дакле, да се људи, „едукују“ за парцијалан, ситан, ограничен део посла, те да тако буду као неки привесак у производњи. Заборавили су да је некада тај појам био много шири и означавао је, човека који је саздан „по образу Божијем.“

Закључак

Када би новац пореских обвезника који држава Србија издваја за соросовско-бриселске „невладине организације“, као и за медије преко којих се та пропаганда врши, био употребљен на очување породице, број чедоморстава и убијања нерођених људи био би далеко мањи. Познато је да ове „ngo“ органзације  пропагирају џендер и родну глобалистичку идеологију, у којој су сексуалност, хедонизам, себичност и новац врхунски принцип живота. У тој идеологији, разуме се, да нема места за милосрђе, састрадање, праштање, милостивост, благоделање, честитост, помиловање или благодарност.

Велике несреће, националне трагедије могу да се савладају само радикалним мерама. Да би се наш народ сачувао од претеће катастрофе и нестанка потребно је из јавног простора, из свих медија, потпуно одстранити „пету колону“. Зна се ко су људи и  организације које раде на томе да се Србији одузме део територије и да се потпуно уништи школство и образовање. „Пета колона“ су особе које раде у влади Србије, у окупаторским „невладиним организацијама“, те представљају интересе окупатора. Уосталом, то каже о закон о невладиним организацијама“ у Сједињеним Државама (U.S. Law on foreign funding of NGOs) из године 1938! Треба јасно и гласно да се каже да они издају Србију. Ваља провести смену кадрова у свим кључним министарствима државе, телевизије и штампе. Ово ваља спровести одлучно, бескомпромисно и – одмах. Идеологију либерализма и глобализма ваља одбaцити. Србији је нужна идеологија патриотизма. Одмах прекинути са понижавајућом праксом – која траје већ преко две деценије – да нам из Брисела и Вашингтона у Србију шаљу трећеразредне политичаре и да нам деле лекције као да смо ми умноболни и ретардирани ђаци, па никако нисмо способни да научимо бриселске „Богом дане европске вредности“.

Ваља пре свега изгласати закон у Народној скупштини да је над Србима извршен геноцид, и то како у Првом светском рату, тако и у Другом. Прекинути са ритуалном самомржњом политичара из Србије „због Сребренице“. Енглези су за последњих сто и педесет година само у Индији убили преко педесет милиона Хиндуса. А заједно са Американцима, Англосаксонци су побили све готово аутохтоне становнике Северне Америке и Аустралије, што чини, када се томе додају и убијање црнаца у Африци, преко сто милиона. И гледајте сада на делу бескрајно лицемерје и цинизам Енглеза! Захтевају да се Срби прогласе „геноцидним народом“ због „осам хиљада убијених муслимана у Сребреници“. А ћуте о сопственим злочинима које су починили током две стотине година како владају овом планетом. Сто милиона жртава нису вредне да се спомињу, јер су убице били Англосаксонци! После ових бројки, натовске „ngo“ организације које делују у Србији потпуно губе смисао и морално право да делују у Србији. Просто се види да су оне само инструмент у рукама Запада да се Срби оцрне и уцењују „док је света и века“. Ваља непрестано истицати чињеницу да су Срби, поред Белоруса, Јевреја и Руса, најстрадалнији народ у Европи. После Првог светског рата Србија је изгубила 25 одсто становништва, а после Другог око 20 одсто. Српски губици су, гледајући процентуално, далеко већи него јеврејски, а једино су Белоруси и Руси имали нешто веће губитке од Срба. Ваља изгласати закон којим се у медијима Србије забрањује ширење мржње према српском народу. Србофобија мора да се кажњава по закону. Већина данашње штампе у Србији и медији у целини некажњено шире србофобију.

Да се вратим српској школи, где ваља да се уведе ред и дисциплина. Јер како рече енглески философ Бертранд Расел: „Што год је било велико и важно у људској историји, постигнуто је благодарећи дисциплини. Немам симпатије за неке модерне теоретичаре образовања, јер мислим да потцењују важност дисциплине.“

Извор: Стање Ствари