– Ако, папа хоће да посјети Србију нека прво пође у Јасеновац да се поклони. Тако резонује религиозно равнодушан, историјски и вјерски необразован Србин. Као да је разлог ратовања Хрвата против Срба племенски престиж и национални неспоразум. Странац може помислити да је Јесеновац мјесто појединачног злочина радикализованог римокатолика према православном Србину, а не геноцид незапамћен у повијсти планете Земље – спровођен у римокатоличкој држави Хрватској са благословом и учешћем римокатоличког клира.
Подсјетимо, хрватски геноцид над српским народом од почетка 20. вијека један је процес и подухват државне и догматске доктрине, римокатолички рат програмског помора и прогона православних и православља са Балкана и Јадранског мора. Римокатолички војно-вјерски походи на православне Србе услиједили су непосредно послије ослобађања српског народа од османске окупације, а римокатоличка унијатска мисија према православним Србима се спроводи од средњег вијека.
Предлог да папа прво пође у Јасеновац и поклони се жртвама геноцида, ако хоће да посјети Србију, демагошка је духовна доктрина „унутрашњег дијалога” континуитета и контекста у коме треба затворити „питање Косова”. У глобалном блоковском сукобу, признавње самопроглашеног римског патријарха за планетарног тутора свих хришћана и нехришћана, као и признавање самопроглашене државе Косово, дио је програмског прихватања евроатлантског једнополарног поретка, прихватања папског политичко-пастирског покровитељства као колонијалног континуитета духовне и државне десуверенизације српске цркве и државе и конструисања колонијалног компромиса у програму негирања српских жртава геноцида и прављења пролаза папској посјети држави Србији и Српској православној цркви.
У религиозним и разумним народима, жртве геноцида су посебно поштоване а жртве вјерског прогона су уписане у канонизовани поменик мученика за вјеру. Али код великог броја Срба, обезбожених и људски деградираних у времену атеистичког режима, јасеновачки геноцид се политички употребљава као повод позивања у посјету римокатоличког понтифика, под чијим знамењем и благословом је почињен јасеновачки геноцид – заправо, три геноцидна погрома над православним Србима у 20. вијеку: у Првом и Другом свјетском рату, а крајем прошлог вијека коначни поргом и протјеривање српског народа са простора Крајине и Далмације тј. данашње државе Хрватске.
Такође, предлог да папа пође у Јасеновац на поклоњење жртвама геноцида представља пропаганду папског „покајања”, популистичке папистичке пастирске праксе послије Другог свјетског рата. Папина поклоњења свим геноцидима на планети почињеним у име папизма програмско је прављење пролаза папском прозелитизму у програму папских посјета, отварање могућности мисије мапом геноцидних стратишта међу народима који су претрпјели геноцидне погроме од римокатоличких крижара. Инквизиторско истребљење „невјерничких” народа а потом поклоњење путевима „покоља прочишћња” повјесна је пракса папског прозелитизма. На путу ка источном фронту, заокружењу планетарног поглаварства, религиозном рјешавању српског случаја, покатиличењу нових православних народа, шта Ватикану значи балканска хибридна хрватска поданичка нација крвавих руку и прошлости у име римокатолицизма.
Ватиканска „дубока држава” се не налази у зидинама Ватикана, него пространством планете, али она се стратешки не супроставља ватиканском „великом брату”. Ватикан у Риму је алегорија и симбол светске римокатоличке државе. Хрватски, украјински и сви словенски унијати граничари, су средство њене свјетске мисије и инквизиције.
ПОКЛОЊЕЊА ПУТЕВИМА ПОКОЉА „ПРОЧИШЋЕЊА”
Континуитет римокатоличког колонијализма повјесно пратимо од крижарских ратова, освајања Јерусалима, Константинопоља, преко Азије, Африке, Америке, Балкана, до Јадовна и Јасеновца. Под крижарским походима папско-протестантске Европе у 20. вијеку Срби подносе више жртава него за петсто година османске окупације. Злодјела инспирисана идеологијом римокатолицизма никада нису осуђена у папској духовној доктрини, већ су канонизована концилима. Војно-вјерске ватиканске походе “аболирао“ је Први ватикански концил 1870. године проглашењем догмата о непогрешивости римског папе; што је потврдио Други ватикански концил 1962. године прокламујући „јерес над јересима“ – безгрешног човјека папу и проглашавајући за безгрешна сва папска и у његово име почињена и будућа дјела и недјела. Геноцид почињен у Првом и Другом свјетском рату над православним Србима у таквој перспективи добија другу „духовну” димензију.
Позната је папска духовна доктрина сазивања „светих” крижарских ратова као „Божије воље” и мисије „милосрђа”, изливања „божије правде” и силе на „кривовјерне” ваневропске „варваре” и „шизматике”. „Света” стратегија „свете европске алијансе” и „свете столице” према ваневропским расама и религијама је спровођење колонизаторског програм „спасења”. Средњовјековна инквизиција је „грешнику“ препоручивала покајање, а он се на мукама „кајао“ послије чега се његово тијело предавало „огњу прочишћења” на ломачи. Према православнима је примјењиван посебан прозелитски програм, као јеретицима које је потребно привести „покајању”. Православље је препрека папском планетарном поглаварству, свједок самопроглашења „папског примата”, узурпирања првосвештеничких права и васељенске власти римских царева. Зато „спасавање” православних подразумијева сва средства, јавна ритуална спаљивања „јеретика”, крижарске ратове, као и подстицање исламских племена на рат против православних „кривовјерника”.
Послије почињеног „прочишћења кривовјерних” папа преузима поклоничка путовања путевима „прочишћења”, земљом спрженом „светом ватром” евроатлантске инквизиције, да поражене и покајане народе помири папским поглаварством. Зато је 1996. године папа Јован Павле II Војтила посјетио Хрватску, прогласио бискупа Алојзија Степинца за блаженог, а његов наследник папа Бенедикт XVI за вријеме посјете Хрватској бискупа Степинца је беатификовао. Папа Бенедикт XVI је о Степинцу написао да је Степинац био један Божији Хрват, каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“. Kада је Српска црква уписивала у православни календарски поменик јасеновачке жртве, римокатоличка заједница је надбискупа Степинца уврстила у римокатолички календар мисионара римокатолицизма.
Инквизиција је у реформацији преформулисана у „непогрешиви” међународни суд правде, папско-протестантско секуларно право пресуђивања ваневропским народима. Као и некада врата Ватикана, данас у преговорима са ваневропским народима (као са српским политичарима у преговорима за чланство у ЕУ) европски супервизори показују „одшкринута” врата Брисела, као спас од европских економских санкција и исламске инвазије. Савремени српски политичари потписују ватиканске и бриселске споразуме декламујући хуманистичке папско-протестантске теорије прогреса, а српски народ ће, послије признања папско-протестантског права, програмски бити предан ИСИЛ-у као инквизиторској ватри „прочишћења”.
Хрватски конквистадори, као сви словенски унијати, балканским племенским престижом и римокатоличком ревношћу ремете унијатску мисију међу православнима, којом би папски прелати јасеновачким хумкама служили мисе и благословили „покајану” православну паству. Папа Франциско, као и његови претхдоници, мисију „меке моћи” прилагођава политици евроатлантске алијансе, предлажући политику „помирења” са православљем пошто је православна Русија васпоставила војну снагу и прекинула једнополарну војнo-вјерску доминацију евроатлантске „свете” алијансе. Стога, коначна канонизација Косова и Степинца може сачекати повољније ватиканско вријеме.
