Српски народ упорно инсистира да буде изигран и преварен, а његови душмани му у томе радо излазе у сусрет.
Колапс општенародне буне против тровања литијумом упечатљив је доказ тачности ове трагичне констатације. Након вишенедељног комешања у свим крајевима окупиране Србије, и упркос невиђеним притисцима да се повинује смртоносној одлуци колонијалне управе и подлегне баражу циничних лажи да ће масовно тровање људи, вода, ваздуха и природе уродити невиђеним просперитетом, расположење Србије по питању копања литијума очигледно је. Свуда, од великих градова до најзабаченијих насеобина, становништво је изашло на улице да плебисцитарно одбаци смртну пресуду коју му је узурпатор изрекао у договору са својим страним надзорницима који га, док процењују да су им његове услуге корисне, држе на власти.
Општенародни бунт кулминирао је окупљањем огромне масе у центру Београда у суботу 10. августа. Та маса сигурно је била разнородна по многим параметрима, али била је јединствена у ставу и поруци квислиншком режиму да не прихвата спровођење над собом уговорене катастрофе која би, зарад профита страних корпорација и обезбеђивања економске користи непријатељским страним државама, угрозила здравље и живот милиона Срба и њиховог потомства.
Међутим, гомилају се докази да ће и ова епизода масовног противљења остати кратког даха и без трајног учинка. Иако покренут здравим инстинктима самоодржања, обезглављени и слуђени народ није успео да се одупре завери професионалних обмањивача који су његов очајнички порив да пружи отпор вешто преусмерили и претворили у громогласан пуцањ у празно.
Уместо да после окупљања на Теразијама крене да збрише злочиначку власт и да заузме њене неуралгичне тачке у кругу од неколико стотина метара од места масовног окупљања – Андрићев венац, „владу,“ „Скупштину“ и Радио-телевизију – чему се никаква комбинација још увек лојалних режимских послушника не би могла одупрети, и да у име народа објави укидање незаконите власти и нови земан, маса је дозволила лажним вођама да је одвуче на Прокоп, где је сатима млатила празну сламу. Следећег нерадног дана, у недељу, на позив истих „организатора“, окупила се у мањем броју испред „владе“ у Немањиној улици, када такво окупљање није имало апсолутно никакве сврхе јер осим чистачица тада у симболичној згради никог битног није ни било.
Обесмишљавањем протеста питање литијума и тровања Србије сада је опет враћено са једине преостале релативно слободне територије, а то је улица, у надлежност узурпатора и његових страних газда. Након успешног расплињавања народног отпора они ће поново одлучивати о томе како им је најцелисходниније да поступе. Пошто озбиљно копање, са неизбежним девастирањем природе и повећаном опасношћу по живот и здравље људи, технички не може, а није ни предвиђено, да отпочне пре 2027. године, узурпатор би могао да настави са применом тровачког плана по већ уговореној динамици, не обазирући се на расположење јавности. Или би, ако процени да му је то мање ризично, могао да одглуми да је дубоко ганут поруком из народа и да по други пут лицемерно објави одустајање од копања, до следеће згодне прилике да поново активира тровачки план, од чега му, поред неколико других кључних услуга на које се обавезао душманима Србије, голи опстанак зависи.
Мизерни расплет „литијумске буне“, која је испрва врло импозантно деловала, слично многим ранијим изјаловљеним покушајима ошамућеног народа да се ослободи, био је предвидљив сваком неиспраног мозга ко је успео да сачува способност трезвеног расуђивања. Раније искуство у сличним ситуацијама и анализа уврежених карактеристика једног народа довољно је за поуздану прогнозу будућег понашања. Врстан стручњак за психологију маса, др. Мила Алечковић, у интервјуу снимљеном на неколико дана пре масовног скупа у Београду 10. августа, догађаја од којег су многи очекивали чудесне преокрете, прецизно је предвидела како ће се ствари заправо одиграти.
Наш осврт далеке 2021. године на исти сплет околности са којим се српско друштво суочава данас, у вези са упадом предаторске корпорације Рио Тинто, и комешањем у народу које је тај покушај тада привремено одложило, у потпуности се односи и на аналогни след догађаја коме смо сведоци данас. Као што смо истакли тада, „српски народ ће, по свему судећи, опет платити ужасну цену зато што се поводи за хуљама и што није изнедрио родољубе способне да га усмеравају и воде у одсудним тренуцима његове и опште људске историје.“ То предвиђање се пред очима свих нас данас испуњава.
Фаталност недостатка таквих родољуба, или „јаких људи“ како их назива др. Алечковић, огледа се у чињеници да је масовнија окупљања у Србији могуће организовати једино материјалним средствима и инфраструктурним механизмима екипе која је на чекању да смени тренутног узурпатора и његову банду, а да правим родољубима нешто слично никада не полази за руком. Фаталитет је у томе што обе банде раде за исте стране господаре и служе њиховим, а не српским, интересима. И то смо пре три године подробно објаснили, и све што смо тада о томе рекли у потпуности важи и данас.
Стање у коме се Србија и српски народ налазе је критично. Усмереном и свеобухватном пропадању потписивање са Рио Тинтом уговора о копању литијума сада додаје још једну погубну димензију – непосредну физичку опасност по живот и здравље људи и будућих поколења.
Суд који смо изрекли тада, 2021. године, још више је примерен ове 2024. године:
„Противљење Рио Тинту и пустошењу не само јадарског краја него целе Србије, јесте императив. Али не под диригентском палицом српских непријатеља, њихових локалних коопераната и корисних будала. И сигурно не, изостављањем са хоризонта јавне пажње низа других критичних и актуелних питања која су, у пакету са Рио Тинтом, разлог да се мења не само режим, или да се смењује само једна особа, па ма колико одиозна била, него да се једном заувек уништи канцерозни систем, пре него што он успе да уништи Србију.“
Један од кључева за спасење Србије је прихватање духовних императива о којима монах Антоније и његова малобројна дружина, сведока и мартира истине, сваке суботе на улицама Београда већ осам година глувом народу неуморно говоре. Други и подједнако важан услов за спас Србије је спознаја чињенице да се на боље неће променити ништа на начин како сањари и политички дилетанти мисле, пуким свргавањем једне хуље да би била замењена другом која је за ту прилику већ припремљена и чека. То се не може постићи ни променом режима, који ће убрзо затим лако бити васпостављен у кадровски мало измењеном али за српски народ и државу подједнако погубном саставу. Да би се пропаст избегла постоји само један начин: разарање до темеља сатанског система који изнедрава хуље и диригује режимима, који Србију уништава и по чијим правилима све хуље и режими раде свој рушилачки посао.
Мало је одважних да се лате тог неопходног задатка: уништења система. Огрезли у љигавости и паралисани наученом беспомоћношћу, једина „стратегија“ за коју сви знају и које се готово сви држе је трули компромис и кохабитација са злом, из чега многи сулудо очекују да се изроди нешто корисно и добро. Изјава једног од челника антилитијумског протеста, да окупљена маса нипошто не би смела да пође на рушење режима јер онда не би остало никог да раскине уговор са Рио Тинтом, речито говори о пилећој памети, или о покваренлуку, оних који се намећу као вође народног бунта.
У „Програму за Србију“ Институт Арчибалд Рајс је изнео своје предлоге о томе шта се мора чинити. Прочитајте га, размислите и поделите ваше мишљење са нама.
