Када сам радио као иследник на случају помора и мучеништва Срба у хрватско-муслиманском логору Челебићи, прикупљали смо доказе и сведочења преживелих – углавном једноставан свет, добродушан и напаћен, али не превише школован, и већ увелико одрођен и полатиничен – кад су потписивали исказе, скоро сви су се потписивали латиницом, а кад су сведочили, многи су рекли да су их мучили и неке од њих убили, рецимо, на 7. јануар или на 27. јануар, и то тако, у пролазу.
Кад бих их питао зашто баш на те дане, слегали су раменима, а моје колеге иследници (један Француз и један Норвежанин – дивни, племенити људи) су ме питали: Зашто их прекидаш? Касније сам им указивао управо на то: да је то било ритуално, сатанистичко убијање и мучење – баш на свете дане, на дане Бога и Његових Светитеља. Онда су се сложили да се и то дода у сведочанства – да се укаже на злочин мржње и на додатну злочиначку намеру.
А ови јадници, мученици су тек тада схватали да их ни латиница, ни заборав Србства није спасао – мора се семе затрти! И то је велики наук за наше младе – да им неће помоћи ни латиница (коју треба да знају, и да је користе кад је потребно!), ни одрођивање, ни заборав – све док су номинално Срби, на списку су за покољ.
Једини спас је у јачању, освешћивању и окупљању, а најгори бег од те судбине је кукавичко малодушно и душегубно покрштавање или преобраћање у непријатељске вере, јер томе следи не само саучесништво у истребљењу издате сабраће, већ обавезно далеко надмашивање изворних непријатеља у томе. Није наш мудри народ безвезно указао: Турчину руке крваве до лаката. Потурици руке крваве до рамена!
