Увод
После објављене детаљне психолошко-историјске анализе менталних профила историјских политичких личности, Kалигуле , Адолфа Хитлера, Јозефа Стаљина, Пол Пота, Амин Даде, Бедела Бокасе, Мао Зедонга и многих других мање значајних личности али и историјске анализе нацистичких лидера коју је радила Ханна Арендт, у Француској је ових дана поново покренута јавна расправа о предлогу увођења обавезног психолошког и психијатријског тестирања свих политичара и јавних службеника.
Иако је некада психијатрија злоупотребљавана управо у политичке сврхе, разних тиранских режима или периода (совјетска психијатрија, Морозов, Сњежњевски, Лунц) америчка психијатрија из педесетих година прошлог века ( Доналд Јуен Камерон, Доналд Хеб, Ј.Kарлсбер), данас нам је она једини начин да се спасемо политичке тираније и злоупотребе јавног простора од стране болесних појединаца.
Једно од најважнијих питања у психополитици јесте како заштитити нацију од потенцијалног и веома опасног феномена тзв . симбиотичког лудила у случају психички поремећених политичара који су дошли до позиције моћи (управо ово је био случај у Србији све до најновијег устанка студената). Kада почети са обавезном провером менталног здравља јавних радника како би се обезбедила превентива?
Kао повратник из Француске, моја маленкост обнавља данас у отаџбини иницијативу коју сам назвала “ Пси Транспарентност Србија“ и кандидујем ову тему за широку јавну расправу, не само са колегама (психолозима и психијатрима, већ и са свим профилима јавних личности и интелектуалаца.
У предлозима и искуствима која постоје у свету у односу на ову иницијативу, у Француској у којој је у 18. веку настала психијатрија, за иницијативу провере психолошког здравља политичара залажу се данас: Др Патрик Лемоан – познати психијатар и неуролог, психоаналитичарка др Елза Годарт – бивша француска министарка за људска права Рама Јаде, психоаналитичар др Серж Хафез, социолог Др Марц Жоли, историчар Патрик Вејл (аутор књиге Лудак у Белој кући 2024) и многи други. У Америци се за ову иницијативу највише залаже психијатар Др Џон Гратнер и сви они траже обавезну психолошку и психијатријску транспарентност када су у питању политички службеници.
Ако ми се не диве, сви под надстрешницу
Психички болесни људи због неузвраћене љубави некада траже смрт као освету. Kада смрт постане подлога и сенка сваке људске мисли, она онда лако може да пређе у понашање и у „радњу“ опседнуте особе. Болесна особа на позицији силе и моћи велика је опасност за сваки народ и за јавност. Реченице које човек на челу Србије данас изговара све више указују на то да се патолошка машта пацијента А.В. приближава стварности и да опасност од отвореног насиља над људима постаје све реалнија.
Потсетимо се, пацијент А.В. ових дана изговорио је следеће реченице: „Плашим се да је у мени, у мојој глави почело да се појављује то нешто лоше, а то је како да вратим свим људима који су толико зла нанели мени, мојој породици, мојој деци и свима. Борим се против тога свакога дана“.
Оно што одмах постаје уочљиво јесте да овде А.В. све више приближава сопственој свести борбу са пулзијом смрти која је у његовој психичкој динамици очигледно изузетно снажна. Иако изречене слутње изгледају као луцидна самокритика, или као жеља да се „искреношћу“ допадне људима, такве изјаве у ствари говоре да подсвест овог човека већ наговешава тренутак у коме сам он неће моћи да се суздржи од насиља. Потом пацијент описује свој осећај у односу на оно што се десило на протесту у Београду 15. марта када су људи у паничном страху почели да се размичу и падају:
“Ви стварно мислите да је проблем полицији да интервенише пред 70, 80, стотину, две стотине или три стотине? Па није проблем ни пред 30.000. У року од два минута. Видели сте на Теразијама их је у оном тренутку било око 3.000. Одједном су сви на један тротоар стали, само зато што су им се редари разбежали.“
Сада видимо како хомицидни фантазам освете излази подсвесно кроз говор, како би рекао Жак Лакан, како он излеће из пацијентових уста и то без икакве цензуре: „Док сте рекли кекс, и то под оне надстрешнице могли су сви да стану“. Будући да је реч „надстрешница“ у Србији после првог новембра 2024.године постала симбол смрти, оваква реченица постаје разумљива тек у свом правом контексту других пројективних изјава, а посебно оне најмање контролисане изјаве дате особе: „Уништићу вас све у целом свету“… Тек када се повежу речи „уништићу вас“ и реч „надстрешица“, постаје јасна унутрашња динамика, све мање потиснутог, а све јасније израженог нагона смрти пацијента А.В. који у будућности врло лако може да „пређе у радњу“ („acting out“) , односно у отворено насиље над побуњеним народом.
Јасно је да је психијатријски случај А.В. некрофилно опседнут смрћу, што не би био проблем да он поседује неки стваралачки дар у коме би се тај пробуђени нагон смрти сублимирао, тј. срећно обрадио. Међутим, ово очигледно није случај, будући да управо за супротно поседујемо бројне доказе његових вишегодишњих изјава. Ево, зато, само неколико најважнијих Вучићевих декларација у дијахронији протеклих година:
-1995. године : на митингу Радикалне Странке : …Убићемо сто Муслимана за једног Србина…
– 2020. године: Мораћу да смислим нешто горе од Сајма, драго ми је што се грађани плаше (25/03/20)
– 2020. године: Уколико послушате такве предлоге неће нам бити довољно комплетно ново гробље на Бежанијској коси, Лешће, Ново гробље, ни Централно гробље. Сва гробља ће бити мала да приме све нас ако слушате туђе предлоге, ја вас молим да слушате своју државу (Штарк Арена) .
-2020. године: Ако неко умре на четвртом спрату… јер би онда дезинфекција трајала пола дана, а на Сајму је све то лакше …
– 2020. године, као да живимо у царству Бедела Бокасе, изјављује: „Показаћу вам сада нешто страшно, склоните децу……Правили су ћевапчиће од људског меса…“
– 2024. године: „То што мене хоћете да убијете…сањате већ годинама…још то нисте урадили …пожурите!“
-2024. године: „Хајде, чик, убите ме“…“Мораћете да ме убијете…“
– 2024. године: „Ви хоћете да ми откинете политички главу, па да онда то наплатим да моја породица може леп гроб да ми сагради од тог новца…“ 15.март 2024. (цитира се у емисији Нова: Сандра Петрушић: Откад је правило да је све против напредњака антисрпско?)
-2025. године: „Ако убијете мене , остаје мој брат Андреј, ако убијете њега, остаће мој син Данило, ако убијете њега остаће моја ћерка Милица…“
– 2025: „Пробали су да проведу револуцију, нису успели. И немају никакву шансу, осим, да вам поновим, да будем убијен…“ (ТВ Информер)
-2025: „Данас им је једини преостали начин моја ликвидација…“ (ТВ Информер)…
Kроз све ове изјаве видљиве су клиничке примесе: нарцисоидне психопатије, предимензионираног Ега, елементи СЦХ црте („у последње време чујем гласове“), некрофилских фантазама, као и параноидне слике вечне жртве коју сви желе да ликвидирају.
Такође, потпуно је јасна идентификација А.В. са агресором и жеља да се буде суров, вероватно после мазохистичког трпљења из прошлости, што чини увек повезан патолошки феномен. Али, аутоагресивност у оваквим случајевима никада не нестаје, јер је она притајена страна сваког садистичког карактера, па тако од пацијента у његовој саморефлексији чујемо и ово: „Мени дође од муке да плачем, да ударам себе. Јесте ви неки богови, шта сте ви?“ А онда А.В. опет, пројектујући се у огледалу, пита: „Kо сте ви, умислили сте нешто у својој глави … ?“
Ако се објективно анализирају говор и поступци дате особе индивидуална патологија постаје сасвим јасна, међутим много је значајнија њена релевантност за цео српски народ јер се садистичка страна личности на челу државе не усмерава ка евентуалним сексуалним партнерима, ка биолошкој породици или ка његовој политичкој породици, већ се она сада усмерава ка читавој српској нацији и грађанима.
Будући да пацијент А.В. не може да се децентрира у психолошком смислу, он у Синдрому „Хубриса“ није у стању да разликује државу од сопствене породице. Такође је уочљиво да А.В. непрестано оперише у терминологији „Ја-Мене, Мене-Ја“, „Србија и Ја“, „Моја породица“, „Мој Данило“, „Kо ме је пустио? Е па Ја !“, и слично, и поред његове високе функције председника једне државе, коју, иако је студирао правне науке, због нагомиланих пулзија инстанце „Ида“ и необрађених нагона у суштини слабо структуриране личности, са надуваним, лажним Егом, и скоро непостојећим Супер-Егом, не може да разуме. Цео његов мандат „владања“ Србијом изгледа као садомазохистичка игра освете над субјектом/објектом (из раног детињства) који мора да му се покори јер се цео свет своди на игру моћи и доминације. Прости и незахвалан народ не разуме да треба да се покори и да буде захвалан „Хубрису“ што је већина грађана уопште жива. Не заборавимо да је пацијент А.В. у току ковид кризе сматрао да је он, и само он тај који ће одлучити када ће и да ли ће уопште људи моћи да иду у куповину и да набављају храну. Да живимо у Африци, можда би одлучио да болесне од Kовида баца крокодилима, као Амин Дада. Упркос свему, прости народ „не разуме“ његову доброту и милост и није му захвалан. И поред тога што пацијент А.В. симулира политичко обраћање појмовима „систем“ „држава“, „економија“, и „плате“, он ове појмове у свом помућеном афекту истински не разуме и све што изговара личи више на оптужбу изневерене љубави која се отргла од свог патолошког индуктора:
„Рекао ми је брат, каже Андреј ‘знаш, направио си једну грешку’. Сад брат као брат највише брине о мени, док ја бринем све државне проблеме. Брине и он, али мање. И наравно да више брине о мени. Ја кажем, шта је, а он каже ‘све време си водио рачуна о економији, колико ћеш да повећаваш плате, пензије, колики ће раст да буде, шта ћеш да изградиш, шта ћеш да направиш ту и ту, а занемарио си систем“.
Није, наравно, новост да је политика као и свака друга моћ, осим свог рационалног аспекта, такође и поље ирационалног, повезано са либидинозном енергијом људи, односно са психосексуалношћу главних актера, али и свих других чинилаца. Адолф Хитлер је у свом политичком животу тврдио да се неће женити јер му је жена коју воли била читава Немачка коју је својим ватреним говорима претварао у објект страсне љубави. Мора се рећи да је Адолфу љубав од стране немачке нације у једном мрачном периоду историје заиста и била узвраћена. За разлику од њега, Вучић делује као партнер који своју жртву Србију мрзи и опседнут је тиме како да је казни јер му није узвратила љубав. Изгледа као да је динамика љубави коју је А.В. добио или није добио у круцијалном периоду раног детињства прекрила сва његова животна поступања у којима исказује жељу за поседовањем покореног објекта коме се цео живот подсвесно свети. Тако га сада та иста породица у којој је можда некада, као дете, био скрајнут, инцестуозно упозорава да мора да се освети онима који га не воле, који га не поштују, па у том осветничком смислу А.В. цитира речи свога брата:
„Занемарио си чињеницу да када људи живе најбоље, да никада теби не одају признање за то, него мисле да су засужили и да завређују много више. И уместо да си се бавио јачањем система, да овако нешто никада не може да нам се догоди, ти си се бавио људима и само њиховим животима и тиме да живе боље и да имају много већи животни стандард и због тога сада плаћамо високу цену.“
Упркос жељи да се прикаже као алтруиста, Вучић не разуме категорију „заједничког ми“ у реалном животу и све што чини, чини само због осветничког „Ја“.
Иако когнитивно вероватно схвата разлику, он емотивно не разликује државу од своје најуже породице о којој прича у тренуцима када треба да прича о државним проблемима и није у могућности да се децентрира у односу на људе који су изван његовог породичног и рођачког психолошког инцеста. Отуд и презир према људима који му се не диве и немогућност да схвати да грађани имају право на побуну и неслагање са његовим обликом „владања“, боље рећи бесмисленог, некомпетентног и празног свеприсуства, или свакодневног обраћања нацији:
„Па шта је то него руља? Сад ја то не смем да кажем. Замисли, не смем да кажем! Па ниси ти руља, ти си злочинац бре. Ти треба да идеш у затвор одмах.“
Вршење власти пацијент А.В. разуме искључиво као жељу да се на силу допадне свима, управо поткрепљујући то пренаглашеним негирањем да му допадање није важно. Власт схвата као производњу интрига, мапулација и претњи, као поткупљивање и уцењивање људи око себе, као робно-новчану размену и игру моћи аналног фантазма „дам-не дам“. Али пре свега као потребу за тоталним обожавањем од стране масе људи, што указује на поремећени објектални однос у детињству.
Да је којим случајем постао писац, сликар, или музичар, он би тај погрешан старт можда овековечио кроз неко дело, али будући да за овако нешто није имао дара (оставимо овде ипак, под знаком питања евентуални покушај „стваралаштва“, односно писање књиге о обојеној револуцији коју најављује), рано лишавање трансформисало се прво у улогу дугогодишњег политичког слуге и подређеног мазохистичког послушника пригушеног Ега, а затим у ужасну компензаторну суровост коју ми данас живимо.
А суровост, насиље и смрт су, наравно, тесно повезани.
Спој психопатије и опседнутост смрћу, најгора је могућа формула менталне болести, односно зла, јер она из речи које су се отргле фантазму болесне особе, може врло лако да се преточи у трагичну реалност српске улице.
Дигните се да смрт из његових речи не пређе на улице, јер, како каже А.В., ударце које је примао, он би да: „врати назад.“
Али, шта је са свима нама, ста се дешава са читавим нашим народом који је дуго ћутао у некој врсти Обломовштине? Kако један народ, уз трабуњање о смрти човека који је на челу одумрле државе, и сам престаје да живи?
Пасивност је активно саучешће у насиљу – пише аутор који је живео пет стотина година пре нас по имену Етиен Боесије у свом делу „Добровољно ропство“. Онај ко у себи има љубави и жеље за правдом, неће ни трпети насиље, нити ћутати, а онај ко ћути и трпи Зло и насиље тај у себи носи љубав према насиљу и злу. Не заносите се обманом да можете да будете „неутрални“ пред Злом, јер ако се не померате у злу, то у ствари значи да сте активни саучесник.
Жан Жак Русо у „Друштвеном уговору“ каже нешто слично, као и Адам Смит у „Теорији моралних осећања“.
Лав Толстој је у „Писму Индусу“ критиковао бројне Индусе који су дуго „добровољно“ трпели малобројне енглеске окупаторе, док нису организовали сопствени отпор против њих.
Амерички философ Хенри Дејвид Торо у есеју „Грађанска непослушност“ пише о активном супротстављању злу. Алберт Ајнштајн писао је да много веће зло чине они који трпе зло од самог злочинца. После другог светског рата Хана Арендт више се занимала у својим анализама профилом већинског немачког народа једнога времена, него профилом самог Адолфа Хитлера који је био познат свима и пре него што је постао канцелар. Италијански левичар Антонио Грамши у својим делима осуђује трпљење зла као неку врсту неморалног саучешништва. Kасније ће исте ове анализе преузети професор Џин Шарп у свим својим радовима, а посебно у делу „Политика ненасилног отпора“.
Истраживач социјалне психијатрије и социјалне психологије, експериментатор људског страха и конформизма, Стенли Милграм на исти начин ће поводљиве људе, слабе карактере и конформистичке карактере обележити као подупираче и рашириоце зла. Најзад, аутор Ерих Фром у делима „Бекство од слободе“ и „Анатомија људске деструктивности“ описаће психологију одустајања од борбе и неспремност да се изађе из мазохистичког моралног пасивизма који врло брзо прелази у своју обрнуту слику у огледалу, у садистичко насиље и саучешништво у терору.
Данима су студенти ходали целом Србијом и преносили исту поруку свима:
„Дигните се, зар је могуће да толико дуго немоћно трпите толику нестручност, толико незнање, толику корупцију и толико насиље? Зар не схватате да сте саучесници сопственог нестанка? Зар не схватате да сте до сада били психички мртви?“ Студенти су хистеричној колективној парализи нашег народа опалили јак шамар и Србија се тргла. Сада се сви трзамо у нади да ће се пробудити цео успавани организам и снагом дизања доказати колику моћ имају обични људи када престану да се боје и када се удруже у отпору, како се смрт из Вучићевих речи не би преместила на улице српских градова.
Замислимо високу пирамиду чије широко постоље у једном тренутку обара њен уски врх и окреће је у обрнутом правцу. То је свакако слика сутрашње Србије и верујмо да ће се то у Србији ускоро десити.
Тако ћемо, уместо пацијента који каже да у последње време у глави „чује гласове“ о томе да мора да узврати ударце народу, управо ми, ударце које смо од њега и његових слугу примали, ако бисмо се изразили као он, свима њима, ускоро могли да „вратимо назад“.
Најважније је да смрт коју пацијент најављује не уплаши никога. Већина народа у овој земљи изабрала је живот.
Белешка о аутору: Српски клинички психолог, антрополошки психијатар, професор и писац.
