Изван француских гета, цена ширег друштвеног „мира” је сложена мрежа лажи и полуистина којима елитна класа настоји да сакрије истину о томе шта је њена „инклузија” урадила француској нацији. Мада реч „Француска“ из наслова још увек у пуној мери не би могла бити замењена речју „Србија,“ текст који следи јесте веран опис стања и општег смера у којем се и у Србији ствари развијају. Нови закон о држављанству који је режимска разбојничка „скупштина“ усвојила пре неки дан, по наређењу истих закулисних страних фактора који надгледају самоубиство Француске, јасно зацртава судбину која је и за Србију предвиђена. Дотле, са изузетком местимичних кружока пробуђених патриота, оба народа сном смртнијем спавају.
Андре Малро са правом је констатовао да је „цивилизација све оно шта се окупља око вере”. Када једна вера опада – као што указује целокупна историја човечанства – на њено место не долази агностицизам или атеизам, већ нека друга вера. Овај се процес увелико одвија у Европи, Француској пре свега.
Недуго после двонедељног дивљања хиљада муслимана на француским улицама – које су западни медији листом описивали као „незадовољне младиће из предграђа”, без помињања њиховог порекла или вероисповести – средином јула провео сам две недеље у Француској, у брдима департмана Дром, између савојских Алпа ка истоку и Провансе ка југозападу. Најближа бакалница била је у шармантном градићу Шатијон-ан-Диоа, где су за касом радили бели средњошколци жељни да зараде који евро преко распуста. За 14 дана нисам видео ниједан хиџаб. У реци Дром купање у виру пружало је олакшање од тропске врућине, а посета оближњој винарији обезбедила је залихе локалних племенитих течности за вечерњи ужитак на тераси. Празник Дана Бастиље у оближњем општинском центру Ди обезбеђивало је чак пет полицајаца. Идилично, безбедно, наизглед трајно.
Све је то светлосним годинама далеко од стварности урбане Француске. Широм највеће земље ЕУ, од Сен Денија до Милуза, од Стразбура до Ла Рошел – стадиони су били испуњени десетинама хиљада верника пореклом из северне Африке који славе Рамазански бајрам.
Будућност је јасна
„Француска више није католичка земља”, пише Фредерик Леноар, уредник часописа Монд де Релижион. Прошле године Фигаро је констатовао да је ислам већ „прва религија у Француској” по броју активних верника. Око 5.000 цркава предвиђено је за рушење или адаптацију у друге сврхе до 2030. године. Ово се догађа у земљи која нема политичку, верску и културну вољу да одржи у животу миленијумско наслеђе које представља најдубљу душу Француске.
Са друге стране, имам Велике џамије у Паризу предложио је да се напуштене цркве претворе у џамије. Ако упоредимо учесталост учешћа у обредима петком у џамијама и недељом у црквама, будућност је јасна: 65% практиканата-католика старији су од 50 година, а 73% активних муслимана млађи су од 50 година. Хаким Ел Каруи, саветник председника Емануела Макрона за ислам, сматра да је већ данас активних исламских верника далеко више – 2.3 до три милиона – него католика, око 1,65 милиона.
У Француској постоји преко 2.400 џамија. Било их је 1.500 пре две деценије и мање од 100 почетком 1960-их. Политиколог Фредерик Сен Клер каже да ће „прекретница од 10.000 џамија, по садашњој стопи, бити достигнута пре краја овог века”. Католичка црква је изградила само 20 нових цркава у Француској у протеклој деценији, према истраживању листа Ла Кроа. Едуар де Лама, председник Центра за верско наслеђе у Паризу, каже: „Иако су католички објекти још ту, у Француској се сваких 15 дана подиже једна нова џамија, док се истим темпом уништава једна хришћанска богомоља”.
Исти темпо дехристијанизације и раста ислама, мада са различитим интензитетом, види се свуда у Европи, али је Француска најупадљивији пример. Иако се париски политички естаблишмент претвара да је збуњен правим узроком нереда – Макрон је за њих окривио друштвене мреже – тај узрок је исти је као и током сличних нереда 2005. године: муслимани у Француској и другде у Европи себе већ виде као заједницу де факто аутономну у односу на друштво земље-домаћина и њему супротстављено. Асимилација више није замислива опција у Француској, земљи која се некада поносила својом способношћу да странце претвара у Французе. То је било могуће са Италијанима, Шпанцима, Пољацима и Русима, јер су били културолошки и цивилизацијски сродни и зато што су долазили у десетинама хиљада, али не у милионима. Муслимани чине преко 10 одсто становништва Француске и око петину новорођенчади. Они живе у компактним заједницама у којима више није могуће купити вино у локалној продавници и где девојке не излазе на улицу без хиџаба.
Француска држава није успела да интегрише своје северноафричке и арапске заједнице у друштвено ткиво јер је тај задатак структурно немогућ, што илуструју учесници нереда овог лета који циљају на културне институције – посебно јавне школе и библиотеке. У школама, наставници су стално на првој линији суочавања са агресивним и често насилним младим муслиманима. У октобру 2020. године, одрубљена је глава професору историје и географије, Самуелу Патију, непосредно испред његове школе у предграђу Париза, зато што је наводно ђацима показивао карикатуре Мухамеда из часописа Шарли Ебдо.
Једини непријатељ
Француска је бивша суперсила која уображава да још увек има глобалну улогу. Република је својеврсна изборна монархија која још увек негује симболе и наративе грандиозније него што величина и економија Француске чине реалним. За разлику од америчке кичасте „изузетности“ подржане сировом снагом, галска ароганција је маскирана у елеганцију, у тежњу за значајем, а не доминацијом. У том циљу, откако је Де Гол ушао у Париз у августу 1944. године, Француска је морала да симулира величанственост која јој је ван домашаја још од немачке окупације 1940. Како је Де Гол поверио једном пријатељу: „Ја сам на сцени и глумим веру да је Француска велика сила. То је трајна илузија.“
Макрон, патетични патуљак у поређењу са Де Голом, изјавио је глобалном Политбироу у Давосу пре пет година да се „Француска вратила на сцену“. То није тачно. Елите покушавају да делегитимишу као „популисте” и нетолерантне расисте милионе Француза и Францускиња који желе да заштите своју земљу од даље инвазије. Са друге стране, непосредно после крвавих терористичких напада у Паризу 13. новембра 2015. године, Макрон је дао тешко схватљиву изјаву да француско друштво „мора да прихвати део одговорности” за те нападе зато што је наводно створило „тле на коме буја џихадизам”. Додао је да француско друштво „мора да се промени и да постане отвореније”; није нагласио према коме или чему, али разумно је претпоставити према милионима додатних досељеника из северне Африке. Притом су француске власти увелико прихватиле да постоје de facto забрањене зоне унутар земље.
Макрон оличава историјску амнезију и културни нихилизам савременог Запада, чиме се он, штавише, поноси. Приликом посете француској заједници у Лондону 22. марта 2017. Макрон је изјавио да „не постоји француска култура, већ само постоји култура у Француској, култура која је разнолика”. Истом приликом он је додао: „Француска уметност? Никада се са њом нисам сусрео!” Емануел Макрон – непријатељ хришћанске вере, европске цивилизације и француске културе – заузима данас положај на коме се пре само пола века налазила личност попут Шарла де Гола. Да парафразирамо Луја XV: после генерала наступио је потоп. Можда је и логично што је Макрон садашњи станар Јелисејске палате, у суновратној прогресији, од Ширака преко Саркозија до Оланда.
Сусрет Запада и ислама
Елите које они оличавају не успевају да интегришу – а камоли да асимилују – милионе житеља „зона посебне осетљивости” у које Французи немају приступа. Та стварност уништила је деценијама старе наде Жила Кепела, бившег председничког саветника за исламска питања, да ће у Француској настати „Андалузија” међуверске толеранције. Привид мира не може се одржати јер су корени идеолошког исламизма дубоки и трајни међу младим изгредницима. Француска доживљава централну фазу општег и међусобно супротстављеног сусрета Запада и ислама, сукоб који само неко идеолошки заслепљен или злонамеран не може да препозна као такав.
Чињеница брутално очигледна у имигрантским предграђимаима јесте да имигранти из Северне Африке и њихово потомство рођено у Француској одбацују културу и цивилизацију земље-домаћина, наслеђе које су вековима ценили и прихватали милиони европских имиграната и странаца. Зашто су муслимани тако имуни на Расина, Золу и Берлиоза? Зашто не иду чешће у Лувр или Версај? Зато што су убеђени у супериорност своје вере и своје културе, која је некомпатибилна са узорима Пете републике.
Изван француских гета, цена ширег друштвеног „мира” је сложена мрежа лажи и полуистина којима елитна класа настоји да сакрије истину о томе шта је њена „инклузија” и „толерантност” урадила француској нацији. Прави узрок француске интифаде је огроман раст, дисфункционалност и самопоуздање муслиманске имигрантске заједнице, које иде упоредо са културним слабљењем и демографским падом француске нације.
Њена малаксалост, која се манифестује у лудилу постхришћанске толеранције, главни је непријатељ. „Ниједна друга раса се не придржава ових моралних принципа… јер су они оружје самоуништења”, писао је покојни писац Жан Распај крајем прошлог века. Треба их разумети какви јесу – и одбацити – ако Француска жели да преживи. Тест њеног опстанка, као и Европе у целини, биће пре свега духовни, културни и биолошки.
Секуларизам – замењујући хришћанство као темељ идентитета Запада – одбацио је и сам концепт европског друштвеног, географског и културног простора који би требало да буде заштићен од физичког продора и културне и духовне пенетрације онога шта му је страно. Европа се зато налази на путу до сада у историји невиђене демографске, духовне и културне самоликвидације.
Одсуство историјског памћења навело је носиоце елитног консензуса да своја сазнања граде у виртуелном свету, чијих су нежељених последица (како погрешно мисле) они сами поштеђени. Они своју веру губе већ три века, откако им је дух просветитељства усадио арогантну помисао да човек може решити дилему свог постојања искључивим ослонцем на свој интелект. Без опоравка хришћанске вере, коначни плод тог погледа на свет биће демографски и сваки други крај Европе и њених прекоморских потомака. Тај поглед на свет почива на патолошкој негацији вредности и легитимитета свог – европског, хришћанског, историјског, културног, духовног и цивилизацијског наслеђа.
Стална афирмација „другога” у име мултикултурализма, толеранције, антидискриминационизма, итд. добила је широм Западне Европе карактер секуларне религије која не сме да буде подвргнута критичком испитивању. Главни добитник је демографски експлозиван и оперативно децентрализован, али идеолошки монолитан исламистички покрет који има глобални карактер и светско-историјски значај.
Велико је питање да ли је још могуће инстинктивно самодефинисање угрожених европских нација. Отпор захтева кидање окова елите. Пре свега, њен је консензус о мултикултурализму и имиграцији принудно наметнут, идеолошки по природи, крајње догматски у пракси. Тврдње о пожељности брисања граница међу цивилизацијама и народима, међу земљама и културама, о њиховом могућем и пожељном мешању, изводе се на основу априорних идеолошких аксиома, а не чињеница. Са јужне стране Медитерана и хиљадама миља источно од Босфора, ово ствара оправдан утисак да се Запад налази на силазној путањи. Успех гигантских демографских продора шаље поруку десетинама милиона потенцијалних миграната – да је Европа данас једна лепа, богата палата са разваљеном бравом и без ноћног чувара.
Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Chronicles“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
