- Одавно зацртани рат
У социјалистичкој Југославији је још крајем седамдесетих година на „повјерљивим“ састанцима запослених у државним органима као примјер „антијугословенског дјеловања“ био представљан превод документа, за који се тврдило да потиче о ЦИА, према којем је хипотетички сценарио почетка сукоба између НАТО у Варшавског уговора било избијање побуне косовских Албанаца против Југославије, што би изазвало интервенцију НАТО и уништење СФРЈ. Фебруара 1993. тек на дужност ступили предсједник САД Вилијам Клинтон је, на изненађење српске јавности, изјавио да „ако Срби крену на Косово – Америка ће интервенисати“,[1] чиме је поновио пријетњу из Божићног демарша владе Буша старијег.[2] У том тренутку нема никаквих назнака икаквих сукоба на Косову и Метохији, осим што су Албанци бојкотовали српску власт, створивши неформалне, паралелне, у пракси недјелотворне „органе власти“.
Крајем 1995. недовољно упућенима је могло изгледати да су ратови на подручју бивше Југославије завршени, будући да је у августу петогодишње постојање Републике Српске Крајине, настале контрасецесијом Срба од сецесионистичке Републике Хрватске, која се противправно одвајала од Југославије, окончано хрватском агресијом, као што је и рат у Босни и Херцеговини новембра 1995. завршен Дејтонском мировном конференцијом. У оба случаја предсједник Србије Слободан Милошевић одиграо је одлучујућу улогу у постизању новог фактичког стања, махом на штету Срба – у Хрватској тајним договором са хрватским властима о изручењу РСК, што је довело до изгона 250000 Срба из РСК (уз хиљаде убијених српских цивила и војника), а у Босни и Херцеговини на преговорима у Дејтону – не најсавјеснијим заступањем интереса Републике Српске, настале контрасецесијом од сецесије Босне и Херцеговине од Југославије, нелегалне према одредбама тада важећег устава предратне Босне и Херцеговине. То је имало за посљедицу предају великих дијелова српске територије муслиманско-хрватским властима, укидање у рату настале, прослављене Војске Републике Српске (ВРС) и војну окупацију територију Републике Српске од стране „мировних снага“, састављених махом од армија земаља НАТО, умјесто да су мировњаци били постављени само на линији разграничења између ње и „Федерације Босне и Херцеговине“, како се звао несрпски остатак у Дејтону изразито конфедерално уређене послијератне Босне и Херцеговине.
Милошевићева замисао је била да великим уступцима несрпским странама у грађанским ратовима у бившој Југославији, иза којих је по правилу снажно стајао Запад, ослаби политички, економски и војни притисак на Савезну Републику Југославију, резидуалну државу преосталу послије сецесије четирију осталих републике од СФРЈ. Санкције против СРЈ, уведене маја 1992. Резолуцијом СБ ОУН 757, формално су укинуте тек годину дана послије закључења мировног споразума о БиХ, новембра 1996. Ипак, САД задржавају тзв. „спољњи зид санкција“, што је подразумијевало отежану трговину, као и ограничење приступа војној техници. Иако се санкције тзв. „међународне заједнице“ више нијесу односиле на увоз војне опреме, СРЈ не само што није могла да набави „осјетљиву војну технологију“ са Запада него јој је, на притисак САД, онемогућено да набави и ПВО-системе из Русије, иако је споразум био потписан 1997, а СРЈ била почела да врши исплату. На тај начин су југословенске оружане снаге, нарочито ратно ваздухопловство (РВ) и ПВО, које су још на почетку разбијања СФРЈ биле технолошки заостале, послије дугогодишњих санкције доспјеле у жалосно стање.
Иначе, при крају постојања СФРЈ, ЈНА је покушала да набави совјетске ПВО-системе, али су САД и тада извршиле притисак на Горбачова, тако да уговор није остварен. Захваљујући томе ваздушне снаге НАТО било су знатно мање угрожене дејствима ПВО ВРС, која је наслиједила опрему ЈНА на подручју Босне и Херцеговине, која је ипак успјела да обори неколико НАТО-ловаца, приликом бомбардовања војних и цивилних инсталација Републике Српске 1994. и 1995. Клинтонова „видовитост“ из фебруара 1993. није, дакле, била без основа. У Вашингтону су све вријеме „претпостављали“ да своје планове на подручју бивше Југославије неће моћи да остваре без директне употребе војне силе,[3] али не више „хирурушки прецизне“, како су цинично звали своју агресију на Републику Српску, већ масовне и неконтролисане, како је показано у агресији на СРЈ 1999.[4]
Упркос надањима југословенског руководства, двије године послије краја рата у Босни и Херцеговини и Хрватској, на Косову и Метохији, најприје под покровитељством Њемачке, оснива се тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК), која почетком 1998. започиње оружану побуну. У међувремену, покровитељство над њима преузимају Американци, који већ средином 1998. тајно доносе одлуку о војној агресији против СРЈ.[5] Било је потребно пронаћи само праву прилику и „одговарајући“ модалитет. Све вријеме трајања албанске оружане побуне америчке војно-обавјештајне структуре тијесно координишу своје активности са терористима из ОВК, да би реакцију српске полиције и Војске Југославије (ВЈ), изазване бројним убиствима полицајаца, српских и албанских цивила, медијски-пропаганданно тумачили као „оружану репресију“ над Албанцима, те користили као претекст за појачавање пријетњи употребе војне силе.
Октобра 1998. Американци су први пут, преко свог „мировног посредника“ Ричарда Холбрука, упутили ултиматум СРЈ, која је успјела да избјегне агресију допуштањем на своју територију тзв. „верификаторске мисије ОЕБС“. То је у пракси значило масовну инфилтрирање западњачких војно-обавјештајних структура на терену КиМ, уз могућност убрзавања и подизања квалитета припреме за агресију.[6] Повод је доста брзо исконтруисан – у јануару 1999, послије успјешне акције српске полиције против терориста у селу Рачак, када их је страдало неколико десетина, шеф „верификаторске мисије“ и службеник ЦИА Вилијам Вокер, заједно са ОВК, организовао је медијску инсценацију, тако што су погинули терористи, били посмртно пресвучени и представљени као невино страдали цивили. То је искоришћено за ултиматум СРЈ да повуче своје војно-полицијске снаге с Косова и Метохије. Послије симулације преговора у Рамбујеу фебруара и марта 1999, те након одбијања југословенско-српског руководства да пристане на повлачење војно-полицијских снага с КиМ, САД и НАТО почињу агресију против СРЈ 24. марта 1999. Тако је послије више од 20 године, иако обрнутим путем – јер више није било ни Варшавског уговора нити СФРЈ – остварена посљедња тачка америчког сценарија из седамдесетих: рат на Косову и Метохији, с циљем његове окупације.
- Предисторија (сукоба око) Косова и Метохије
А како је до свега тога дошло? Потребно је вратити се накратко у прошлост. Убрзо послије доласка Словена на Балкан у VI стољећу подручје Косова и Метохије (КиМ) – то је пуни, званични назив покрајине (40% је Метохија, не Косово), која као територијално-политичка јединица никада у историји није постојала, све до 1945, када су је формирали комунистичке власти – било је једно од два језгра српске државности, поред Зете, потоње Црне Горе. Прва српска држава на тој територији звала се Рас, односно Рашка, дјелимично се преклапала с територијом потоњег Косова и Метохије, али је обухватала ширу територију, која се у историјској науци од XIX назива „Стара Србија“, а покривала је дио простора данашње средишње Србије, Косова и Метохије, сјеверног дијела данашње Македоније и источног дијела Црне Горе. Иако њемачки и аустријски историчари XIX стољећа, подржавајући империјалне антисловенске и антисрпске склоности својих држава, изумијевају теорију о тобожњем илирском поријеклу Албанаца,[7] за шта нема никаквих опипљивих доказа. У сваком случају, о њима нема помена на Балкану све до XI што је доста необично ако су они заиста потомак античког народа, који је све вријеме био тамо. У сваком случају, одакле год да су стили, у вријеме доласка Албанаца на Балкан на простору од данашње Македоније до Хрватске постоји неколико консолидованих српских кнежевина. То доказује и топонимија данашњег Косова и Метохије, која је искључиво словенска. Прије системског албанизовања топонимија је била претежно словенска и у сјеверној Албанији, у средњем вијеку такође била насељеном Србима.
Продором Турака на Балкан у XIV стољећу, само површно христијанизовани Албанци, који немају државу, јер већим дијелом данашње Албаније управља српска кнежевина Зета, пружају краткотрајан и неодлучан отпор Османлијама, да би стабилизовањем њихове власти, лако и брзо прешли на ислам, све више се идентификујући с новим господарима. Послије боја на Косову пољу 1389, када Рашка долази у вазални положај спрам Османлија, да би се још шездесетак година, све до потпуне окупације, одупирала завојевачима, међу Србима настаје специфична колективна свијест која се генерише и преноси путем народне епике, која је у каснијим временима именована као Косовски завјет. Ријеч је о заклетви моралног непристајања на живот под туђинском, иновјерном, деспотском и заумно окрутном влашћу, а испуњење тог завјета било би ослобођење свих српских земаља под Османлијама. Тај завјет је био подлога српске националне самосвијести под турским ропством, и он је коначно испуњен 1912, када су војске Краљевине Србије и Црне Горе у Првом балканском рату поразила Турке и ослободила читаву Стару Србију, те остатак вардарске Македоније.[8]
Консолидовањем своје окупације српских земаља, Турци су доста брзо схватили значај Косовског завјета, и закључили да ослонац њихове власти на Балкану треба да буду исламизовани Срби (махом у Босни и у Херцеговини) и исламизовани Албанци. Иако је до XIV стољећа на подручје потоњег Косова и Метохије живјело свега неколико стотина Албанаца, од XVII стољећа Турска започиње њихово планско насељавање на тај простор. Одани Турској, а с „овлашћењима“ да се према хришћанској „раји“ некажњено понашају према нахођењу, експанзивно-виолентни Албанци отпочињу први талас албанизације, уз постепено протјеривање Срба, који нијесу могли поднијети непрекидни терор и убиства. Број српских становника КиМ почео је да опада, а албанских да расте. Индикативно је да је принудно исламизовање Срба, које се одвијало на свим окупираним српским земљама, у неком на подручју КиМ у доста случајева водило и албанизовању. Тако су настали тзв. „Арнауташи“ (Арнаут – стари српски назив за Албанца), тј. албанизовани Срби.[9]
Усљед Прве и Друге велике сеобе Срба, 1690, односно 1740, када су послије поразā Аустрије у ратовима против Турака, Срби, који су листом учествовали у рату на страни Аустрије, морали напуштати своју земљу и прелазити у јужну Угарску, због масовних одмазди Турака, које су имале размјере геноцида. Само у Првој сеоби 37.000 породица, највећим дијелом управо с просторā Косова и из Метохије, напустило је своју земљу. Све вријеме Турске окупације подручја Косова и Метохије Албанци су не само ударне песница турске војске него и средство некажњеног, вишестољетног терора над Србима, који је трајао све до ослобођења 1912. Захваљујући тој околности, Албанци постају незнатна већина на територији Косова и Метохије у другој половини XIX стољећа, нарочито послије 1878, када, међународноправним признањем Србије Албанци добијају „лиценцију“ за неконтролисани терор Срба, када се уочавају двије тенденције – масовно исељавање Срба[10] и масовно исламизовање праћено секундарним албанизовањем.
Да би макар дјелимично повратили нарушену етничку равнотежу на подручју Старе Србије, послије Првог свјетског рата власти Краљевине Југославије предузимају дјелимично колонизовање простора српским насељеницима, претежно из Црне Горе и Херцеговине. Поразом војске Краљевине у Априлском рату (1941) против Сила осовине, подручје потоње Покрајине подијељено је на италијанску и њемачку окупациону зону. Албанци стају на страну окупатора, и отпочињу масовни терор над Србима, усљед чега их је страдало око 20.000. Одлуком италијанских окупационих власти створена је велика Албанија (прикључењем већине косовско-метохијске предратној територији марионетске Албаније). По жељи албанских колаборациониста, међуратни колонисти, скупа се протјерују, а заједно с њима, због неподношљивог терора одлазе и многи српски старосједиоци (до 100.000 људи) да би комунистичке власти нове Југославије, и прије краја Другог свјетског рата, марта 1945, забранили повратак протјератним колонистима не само са Косова и Метохије него и Македоније и Војводине. Тиме је јасно назначен антисрпски карактер послијератне комунистичке власти у Југославији, све до њеног краја. У италијанску окупациону зону је из Албаније плански насељено не мање од 100.000 Албанаца, репродуктивнога узраста.[11] Ни они нити њихови послије рата нијесу били враћени у Албанију, већ им је признато држављанство Југославије.
1945. је формирана Аутономна косовско-метохијска област, која је 1963. постала Аутономна Покрајина Косово и Метохија, да би 1968. била проглашена Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је „Метохија“ избрисана из назива, будући да је то свједочило о средњовјековном православно-српском насљеђу територије, што је сметало албанским националистима. На том трагу и данас западне земље изостављају други дио „Метохија“ из званичног назива територије.
Увод за заокруживање албаноцентричне аутономије Покрајине 1968. био је обрачун са Александром Ранковићем, оснивачем послијератне југословенске тајне полиције, 1966. Тада су уклоњене посљедње кадровске и оперативне препреке порасту конфедералних тенденција, о чему су још од предратних дана сањали водећи хрватски и словеначки комунисти, који су дуго времена били противници Југославије, да би временом своју позицију донекле умјерили, када су почели да заступају схватање о Југославији као историјском провизорију. Тиме се оцртава континуитет производње антијугословенско-антисрпских наративе хабзбуршке провенијенције, који је очуван у Коминтернином ставу према првој Југославији, и који је до пред краја постојања друге Југославије, до појаве Слободане Милошевића, био преовлађујући званични став и у другој Југославији.
Политичке чистке средином шездесетих у федералној структури власти на Косову и Метохији изазвале су појаву све гласније, а затим и неконтролисане албанске антисрпске пропаганде, изразити пораст надлежности институција покрајине КиМ, уз перманентну мајоризацију Срба од стране Албанаца, што су и централне југословенске и републичке, српске власти системски прећуткивале. Од краја шездесетих година почиње тихо исељавање Срба с подручја покрајине, што је све до албанске побуне 1981. (када је тражено „Косово република“, уз ношење слика непуних година дана раније преминулог доживотног вође Југославије, Хрвата Тита) било забрањена тема, будући да се њено покретање по правилу карактерисало као „српски национализам“. Резултат тога је да су крајем седамесетих година Албанци постали изразита већина на Косову и Метохији. Иако се покрајина формално налазила била унутар Социјалистичке Републике Србије, потоња није имале готово никакве стварне надлежности у „својој“ покрајини. Тако су не само социјалистичке републике, као конститутивне јединице, имале конфедерални статус спрам Федерације него су и покрајине (било их је само двије у цијелој Југославији, и обје у Србији) имале суштински конфедерални статус спрам Србије. То је омогућило затварање вертикале албанске власти у покрајини, која је, формално се заклињући у Југославију и у комунистичку идеологију, у пракси спроводиле шовинистичку политику тихог терора и притиска над Србима, с циљем њиховог исељавања и стварања етнички чисте територије Покрајине.
1989. власти Социјалистичке Репубике Србије, под Слободаном Милошевићем послије више двоиподеценијског, етнички мотивисаног, институционално обезбијеђеног албанског терора над Србима претежно албанских власти Покрајине, доносе одлуку о привременој суспензији аутономије, што изазива незадовољство Хрватске и Словеније, те одређених моћних кругова на Западу, превасходно у САД и Западној Њемачкој. Отад се Албанци повлаче из институција и бојкотују српске, републичке власти.
- Империјални образац употребе косовског проблема
Период пасивног отпора Албанаца српској држави завршава се онога тренутка када је Запад (тачније Њемачка и САД), искористивши најприје Милошевићеву, морално-принципијелно гледано, спорну сарадњу са Западом у процесу окончавања сукоба у Босни и Херцеговини и Хрватској, одлучио да искористи конфликтни потенцијал тињајућег албанског питања на Косову и Метохији, образовањем подземних оружаних структура од косовскометохијских Албанаца. Тактика пасивног, „гандијевског“ отпора, који је дотад спроводио вођа Албанаца на КиМ Ибрахим Ругова, завршена је онога тренутка када је до тога тренутка замрзнути конфликт Запад искористио за инсценирање сукоба између албанске мањине и Србије, односно СРЈ. За спровођење у дјело тог одавно зацртаног геополитичког приоритета, није могла бити искоришћена универзитетска (попут Ругове) или бивша комунистичка политичка елита косовскометохијски Албанаца, будући да они нијесу могли, а вјероватно ни хтјели, заступати онај степен радикалности који је Западу на терену био неопходан. Зато је за те сврхе послужио криминални миље Албанаца са КиМ. Као и под Турцима, затим под Италијанима и Њемцима током Другог свјетског рата, Албанци поново покушавају да остваре своје максималистичке захтјеве, настале на основу за њих типичног аутистичког шовинизма, под окриљем империја – окупаторā Старе Србије. Слично су поступали и током балканских ратова и Првог свјетског рата. Иако још у то вријеме живе у дубоко трибалном друштву, због чега, независно од двију призренских лига (1878. и 1943), гдје су били окупљени албански прваци, не исказују озбиљну потребу за стварањем сопствене државе, Аустроугарска, уз подршку Њемачке, 1913. ствара албанску државу, ради предохране спрам српских геополитичких претензија на Балкану.
Поред вишестољетног албанског ширења на штету околног, словенског и грчког становништва, које се врши под окриљем разних, за простор Балкана геополитички заинтересованих империја – Турци, Аустријанци, Њемци, Италијани, и, коначно, опет Њемци и Англо-Американци – уочава се и још један специфични вид континуитета: трансепохална солидарност империјалног мишљења и дјелања на дотичном простору.[12] Примјера ради, још од XVIII стољећа, западноевропске силе (Енглеска и Француска) с неповјерењем гледају на напоре на националној еманципацији хришћанских народа југоистичне Европе – заправо само Срба и Грка – из страха да у геополитички празан простор не уђу Русија и Аустрија. Тај сасвим прагматички мотивисани назор накнадно је, културалистички, ретуширан у својеврсну туркофилију, односно исламофилију, у складу с којом је отоманско друштво сликано у идиличним тоновима, чак као тобоже „космополитско“ (!), док су као „варвари“ били перципирани само побуњени народи, који нарушавају дремљиви мир егзотичнога Оријента.[13] Ови једном створени културни стереотипи похрањени су у ризницу (интересно конструисаног) империјалног памћења (елитā) западњачких сила, да би поново, у контексту појаве неке погодне интересно-геополитичке ситуације, били оживљени током сецесионистичких ратова деведесетих година, када је Србима поново припала улога „варвара“ и „негативаца“, а босанскохерцеговачким муслиманима, па чак и, претежно муслиманским, Албанцима, који су Европи непознати по тековинама духовне и материјалне културе – улога нападнутог европског („културног“) народа.
И – да не идемо даље у разлагању генезе негативних стереотипа о Србима – упада у очи то што (тајна) ватиканска, аустроугарска, хитлеровска, те модерна западњачка пропаганда користе исте наративне обрасце за представљање српског идентитета и карактера, што се у случају других народа сматра не само политички некоректним него и расистичким. За хабзбуршки инфицирану Коминтерну прва Југославија била је „творевина великосрпске буржоазије“, коју је требало разорити. И нацисти су били против ње. И као што су потоњи заступали доктринарни став „мањине су оружје“, а Коминтерна двадеестих и тридесетих година као своје природне савезнике препознаје у хрватским „усташама“, потоњим колаборационистима нациста, који су их по карактеру својих злочина у Другом свјетском рату увелико премашили, тако су и САД и НАТО 1999. искористиле у XIX стољећу рођену фикс-идеју албанског шовинизма о прикључењу Косова и Метохије великој Албанији.
- Послије хладноратовска Империја у новом рату против Срба
1999, САД, налазећи се на врхунцу унилатерализма међународнополитичке праксе (и теорије), одлучују да доврше пројект великог преуређења источне Европе према својим замислима. Поред „пацификоване“, али у њихове пројекте неинтегрисане Русије, која се у том тренутку налази на кољенима, и Бјелорусије, која, некако у „завјетрини“, наставља да води своју особену, постсовјетску егзистенцију, једини државни простор на територији источне Европе који није био „конструктивно“ укључен у америчке геополитичке аранжмане јесте Савезна Република Југославија. Поред тога што су се од почетка унутрашње и спољњег разбијања Југославије, удруженим напорима несрпских сецесиониста и западњачких чинилаца, Срби „дрзнули“ да се на свим просторима на којима су живјели цијелих осам година одупиру неограниченој геополитичкој (само)вољи Запада, тачније САД, они, и с тако редукованом државнотериторијалном егзистенцијом – Република Српска је окупирана, Република Српска Крајина ликвидирана – Савезне Републике Југославије и даље показују амбицију да самостално воде своју унутрашњу и спољњу политику.[14]
Запад, како рекосмо, почиње да ради на конструкцији повода за изговор за тзв. „хуманитарну интервенцију“, користећи неразријешен сукоб између Србије/Срба и Албанаца који је, у различитим видовима и интензитетима, трајао још од XVII стољећа, те током читавог XX стољећа. Када је марта 1999. југословенско руководство на лажним преговорима у Рамбујеу, којима су у потпуности дириговале САД, одбило да потпише повлачење својих војно-полицијских снага и дозволи отцјепљење своје јужне покрајине, гдје је у том тренутку албанска мањина, из претходно изложених разлога, представљала већину, САД одлучују да, под видом НАТО, започну рат против СРЈ. Да прави циљ агресора није била помоћ „албанским цивилима“ види се по томе што је један од иницијалних захтјева америчке стране (Анекс Б) у Рамбујеу било тражење дозволе за кретање снагама НАТО по цијелој територији СРЈ, снабдјевених кривичноправним имунитетом, са правом „привођења правди“ оптужених пред Међународним судом за ратне злочине у бившој Југославији у Хагу, који је у пракси постао снажан инструмент притиска САД на Србе,[15] те правом бесплатне употребе инфраструктурних ресурса СРЈ, те права прерасподјеле имовине на територији СРЈ према нахођењу НАТО-власти.[16] Због седмогодишњих санкција и изразите економске исцрпљености ратовима, Војска Југославије није била технички спремна за сукоб са НАТО, а сигурно је да му не би била дорасла ни да је њена техника била на доста вишем нивоу. Процјена аутора идеје о агресији била је да ће се оружани отпор СРЈ завршити послије неколико дана, и то их је опредијелило да олако уђу у читаву авантуру. Вјеровало се да упркос немогућности да се да се у том тренутку добије подршка Русије за агресију, као приликом неких ранијих акција у СБ УН у првој половини деведесетих, када је формалноправно био легитимисан амерички интервенционистички унилатерализам, „интервенција“ може да траје неколико дана,[17] тако да ће кршење међународног права бити краткотрајно и да ће стварањем нове ситуације на терену све бити брзо заборављено.
Но тако није било. Као што смо видјели, југословенске власти су знале за одлуку о агресији још од касног љета 1998, чиме се добило у времену да се изврше припреме, додуше у оквирима врло скромних материјалних могућности. Агресори су потпуно потцијенили морал српског војника, умијеће командовања српског официрског кадра, одлучност српског руководства да брани своју земљу, а изнад свега значај који има Косовски завјет за српску националну свијест. То што је Милошевић у прошлости олако препуштао неке српске територије западно од ријеке Дрине, у бившој Босни и Херцеговини и бившој Хрватској, западњаке је навело на погрешан закључак да ће се тај сценарио поновити. Међутим, притјерани уза зид, уцијењени предајом своје завјетне земље, Срби су пружили достојан, јуначки отпор, који је могао трајати и знатно дуже, да Американци нијесу почели да спроводе тактику који је тадашњи албански лобиста, а посљедњи потпредсједник САД именовао овако: „вратићемо Србе у камено доба“.[18] Иако су терористичке војне формације до почетка агресије бројале до 30.000 наоружаних људи који су контролисали знатан дио Покрајине, захваљујући налозима тзв. „Косовске верификационе мисије“, чији су чланови заправо припрема агресију, убрзо послије почетка оружаних дејстава НАТО територија под њиховом контролом сведена је на оперативно безначајни минимум. Упркос константним напорима удружених копнених снага албанских терориста поријеклом с КиМ, припадника регуларне албанске војске, затим плаћеника са Запада, исламских терориста, те елемената специјалних снага из земаља НАТО (укупна снага преко 20.000 људи), чији је официрски кадар командовао тим акцијама, њихов копнени продор с територије Албаније није успио, будући да им је за два и по мјесеца интензивних напада пошло за руком само да заузму врх планине Паштрик, недалеко од српске средњовјековне престонице Призрена, на југу Метохије – и то само стога што је тај врх голет коју су снаге НАТО тукле бомбама од 500 и 1000 кг, због чега је ту, и само ту, било неопходно извршити незнатну тактичку корекцију одбрамбених линија. Осим тога, специјалне јединице ВЈ, незванично, тактички су дјеловале по дубини територије Албаније, гдје су наносиле осјетне губитке удруженим терористичко-натовским снагама. С обзиром на сложеност и опсег борбених дејстава, њихово трајање и надмоћ непријатеља, Војска Југославије и јединице српске полиције поднијеле су – с обзиром на обим и трајање борбених дејстава, своју бројност, те оперативно-техничку премоћ непријатеља – минималне губитке (754 погинула војника и полицајца).[19] Осим тога, упркос бројним ударима ваздушних снага НАТО, борбена способност копнених снага ВЈ, нарочито бројних на подручју КиМ – остала је нетакнута.[20] То је постало јасно и натовцима када је дошло до повлачења ВЈ с подручја КиМ. И на крају, ПВО је интензивно дејствовала све вријеме борбених дејстава. Нема никакве сумње да је поред два јавно показана америчка авиона – једнога на самом почетку („невидљиви“ Ф-117) и при крају рата, ПВО ВЈ оборила и уништила знатно већи број непријатељских ваздухоплова. Узгред, ПВО Републике Српске, доста слабија од ПВО ВЈ, оборила је најмање четири натовска ловца, па је тешко претпоставити да су југословенска ПВО „застала“ само на 2 апарата. На крају рата, са највиших мјеста ВЈ[21] – а затим се о томе упадљиво почело ћутати, што траје и данас – говорило се о најмање 61 обореном или трајно оштећеном авиону и о 7 хеликоптера уништена над територијом СРЈ дејствима ПВО, поред хеликоптера и авиона уништених у двјема акцијама РВ на аеродрому у Тузли у БиХ (17 ловаца и 3 спасилачка хеликоптера), и у Ринасу код Тиране (12 америчких јуришних хеликпотера „апач“).[22] Такође незванично, сурова бомбардовања цивилних циљева, у Нишу 7. маја, у Београду 20. маја, били су директан одговор на уништавање већег броја непријатељских ваздухоплова, укључујући и најмање један стратешки бомбардер Б2.Незванична процјена руског ГРУ износила је да је НАТО имао преко 400 мртвих, при чему губици ваздухопловних снага нијесу могле премашити 150 људи.[23] Ништа од овога никада није званично потврђено од југословенских војних и државних органа, вјероватно из страха да би одмазда НАТО, од чијег оружја ВЈ није имала дораслу заштиту, изазвала још веће губитке.
Сразмјерно дуготрајни отпор НАТО-агресији испао је мимо очекивања агресора. Они су, вјерујући да су изразито смањили борбену моћ ВЈ – будући да су бјесомучно тукло по мамцима, доста брзо прешли у фазу уништавања цивилне инфраструктуре, укључујући путеве, мостове, медијске куће (у нападу на Радио-телевизију Србију убили су 16 запослених), репетиторску мрежу, електроненергетске погоне, индустријске погоне… У неколико наврата снаге НАТО су смишљено, и то не само усљед одмазде због губитака својих ваздушних снага – предузимале и намјерно уништавање и већег броја цивила, вјероватно с намјером слабљења морала борбених јединица. Послије мјесец и по дана агресије НАТО је био исцрпио списак својих циљева за бомбардовање, па су приступили бесмисленом „понављању“ циљева, уз употребу касетних бомбе и муниције с осиромашеним уранијем. Како је постало јасно да југословенско-српско руководство не мисли да одступи, тим прије што се стање борбених дејстава на копну развијало у српску корист, агресори прибјегавају психичком притиску на војску, полицију и на цивилно становништво. На претпостављане распореде борбених јединица бацани су леци којим се позивало на одустанак од оружаног отпора, што није имало никаквога учинка. Ствари су, међутим, теже стајале с цивилним становништвом, будући да је уништавањем доброг дијела цивилне инфраструктуре (мостова, фабрика и прије свега електронпреносне мреже), свакодневни живот милиона људи постао изузетно отежан. Истина, није било никаквих назнака несташице најважнијих животних намирница – ни за војску нити за цивиле, а војно-полицијске јединице биле су отпимално снабдјевене муницијом и осталим потрошним ратним материјалом.
Ипак, преко Матија Ахтисарија, финског посредника у посредним преговорима, којем се при руци нашао и руски посредник Виктор Черномирдин, агресори упућују пријетњу цивилном руководству да ће, уколико се не одустане од отпора, југословенски градови бити сравњивани са земљом. Иако су југословенске и српске снаге контролисале 100% државне територије, претрпјеле минималне губитке, и имале ресурса за макар још пола године ратовања, уз добре изгледе да се одупру масовној копненој агресији НАТО-снага, за шта се већ знало да је у плану непријатеља, цивилно руководство, због ескалације ваздушне агресије и све мање селективности при одабиру цивилних циљева, почиње озбиљно да размишља о „понуди“ о окончању непријатељстава. Послије покушаја да се направи какав-такав компромис, тако да у послијератне мировне снаге не уђе ниједна земља-агресор, односно да се повуче само ВЈ, али не и полиција – што су агресори одбили, југословенско-српско цивилно руководство пристаје на услове НАТО – да се повуку цјелокупне оружане снаге, без постављања предуслова у погледу састава мировњака. Но у тајном договору са руским војним руководством (прије свега с генералима Сергејевим и Ивашовим), који се, по свему судећи, одвијао не само иза леђа натоваца него и званичнога Кремља, југословенске власти покушале су да минимализују учинак окупације, тако што су, у договору с руским војним вођством, омогућиле дијелу руског контингента из мировних снага у БиХ, да усиљеним маршом заузме позиције на Слатини, јужно од Приштине, најважније војно-цивилном аеродрому на подручју Покрајине, прије него су „мировњаци“ из НАТО уопште ступили на српску земљу. Идеја тога потеза била је да мировњаци из Босне буду претходница руског мировног контингента, који би, без договора с командом НАТО, а формално сасвим у складу с Резолуцијом 1244, запосјео саобраћајницу Приштина – Пећ.[24] На тај начин би изван домена фактичке НАТО-окупације остала нешто мање од половине територије покрајине, с највећим дијелом индустријских, инфраструктурних, популационих и стамбених ресурса. Тај план је, међутим, доживио неуспјех зато што су источноевропски сателити САД и будући чланови НАТО (Мађарска, Румунија и Бугарска) одбијали да дају дозволу за прелет руских ВДВ преко своје територије све док НАТО није запосјео цијелу Покрајину. Осим тога, руско цивилно руководство није хтјело никакву конфронтацију не само с овим земљама него ни са Западом, тако да је само ћутке посматрало како се руши договор између Милошевића и руског генералитета.
Но упркос свему томе, исход сукоба, макар у равни права, није био толико поразан по српску страну. Готово је у потпуности очувана борбена способност војске у односу на вријеме прије почетка сукоба. Сразмјерно највећи губици у техници поднесени су унутар РВ, чији су се припадници доста пута оглушивали о наредбу о забрани летјења – осим у већ поменутим контраакцијама одмазде – будући да југословенско РВ ни бројношћу нити техничком опремљеношћу није имало ни најминималније претпоставке да се носи са НАТО. И када је потписан Кумановски споразум, којим је регулисана предаја Покрајине на управу НАТО-„мировњацима“, НАТО-албанска коалиција појачава нападе на граници Југославије и Албаније, трпећи притом огромне губитке, са намјером да пробије линију одбране и на тај начин уништи што више технике и људства ВЈ, чиме би било омогућено остварење правог циља агресије – тотална контрола СРЈ. Захваљујући беспримјерној одлучности јединица с линије одбране, до тога није дошло. ВЈ се повукла са Косова и Метохије неокрњена, непоражена и непонижена.
Иако су све борбене јединице војске и полиције морале да напусте Покрајину, што је учињено на основу Кумановског споразума са НАТО, он је био саставни дио аранжмана чију је међународноправну подлогу представљала Резолуција 1244 СБ УН, према којој се признаје да је КиМ саставни дио Србије и Југославије, а уједно предвиђа и повратак „симболичног контингента“ војника и полицајаца ради чувања државне границе Србије према Албанији и Македонији. Ова одредба до сада није извршена, зато што снаге НАТО то нијесу хтјеле да допусте, будући да је само командант мировних снага имао овлашћење да позове поменути контингент на повратак.
Политичка логика те резолуција била је привремено удаљавање југословенско-српских снага с територије Покрајине, док се путем преговора под покровитељством УН не постигне рјешење о модалитетима аутономије албанског становништва на простору Покрајине – али само у оквиру предвиђеном њоме: да КиМ има остати у саставу СРЈ, односно Србије. Но намјера некадашњих агресора, а послијератних „мировњака“, ни једнога тренутка није била поштовање духа и слова Резолуције. Они су доласком на КиМ допустили албанским терористима и наоружаним елементима који су прешли из Албаније да неометано убијају српско становништво, тако да је у првом таласу терора љета и јесени 1999. протјерано преко 100.000 Срба, а све скупа преко 200.000. Управо тада је страдао и највећи дио од преко 2000 убијених и несталих српских цивила 1998. и 1999, укључујући и оне који су отимани да би били убијани у операцијама узимања унутрашњих органа, које су албанске терористичке структуре продавале широм свијета. Цивилни администратори УН, мимо привременога администратора Бразилца Де Меља, били су искључиво из земаља-агресора, и сви одреда су имали изразито пристрасан став – наклоњености Албанцима, а непријатељства према Србима.
План агресора остао је исти као и 24. марта 1999, када је отпочела агресија –да отцијепе Покрајину. Због тога су углавном толерисали масовни терор Албанаца над Србима, уз дјелимичне изузетке у понашању код француских, италијанских и нешто грчких војника. Једна од цивилних администратора УН, Њемац Михаел Штајнер, чак је себи дозволио да изјави да је смањењем броја Срба на КиМ – од почетка међународног протектората – смањен и број инцидената. Дакле, ако Срба на КиМ не би било, не би било ни проблема! У том духу је све вријеме је радила цивилна мисија УН, која је, иако формално представљајући УН, завршавале остваривање ратних циљева 1999. агресорске НАТО-коалиције. Тако је постало могуће да та мисија, не обазирући се на природу мандата датог Резолуцијом 1244, системски ради на припреми услова за отцијепљење КиМ од Србије.
СРЈ и Србија томе су пружале отпор у границама својих моћи, до извјесног тренутка. Прије свега, српско-југословенске власти стално су упозоравале мисију УН, водеће земље Запада и међународну јавност на неиспуњавање свих пропозиција Резолуције 1244, на прогон српског становништва – што је довело до вјероватно највећег етничког чишћења на територији под, макар формалном, заштитом УН – затим на природу правно-политичких аката која је доносила цивилне мисије који су одударали од духа Резолуције 1244 – посебно под вођством поменутога Штајнера, бестидних Данаца Јенсена и Хекерупа, те познатог антисрпског „љекара [лобисте] без граница“ Бернара Кушнера. Запад је, међутим, сва српска упозорења напросто игнорисао.
- Србија између отпора послијератном отимању Косова и Метохије и колаборације
Но на томе се није стало. Одмах послије државног преврата у Србији, изведеног у режији Запада (САД и Велика Британија) 5. октобра 2000,[25] преко онога дијела нове српске власти и јавности који је он посредно или непосредно контролисао – а то су, мање-више, све странке, с изузетком Демократске странке Србије првог предсједника СРЈ послије Милошевића Војислава Коштунице – западњачка пропагандна машина не само што српској јавности усађује свијест о томе како су КиМ „изгубљени“ него и додатно ради на појачавању притиска на нове власти, нарочито оног њеног дијела који се није сагласио с оваквим виђењем – организовањем албанске побуне 2001. у трима општинама које се граниче са КиМ. Америка поново демонстрира силу понављањем исте схеме као 1999. – инструментализовањем албанске мањине против Срба и српске државе.
Иако је Запад тврдио да је албанско питање на КиМ отворено због Милошевићеве „недемократске владавине“, смјена власти и долазак, односно постављање на власт оних којима је он био вољан да дâ имприматур „демократских“, ни у чему није промијенио његову стратегију нити његове циљеве на КиМ и у Србији уопште. Умјесто да се рјешавање косовског питања одвија под окриљем УН, у границама предвиђеном Резолуцијом 1244, за шта су, према логици хуманитарних интервенциониста, требало да су били сазрели услови тиме што су се на кормилу власти у Београду коначно појавиле „демократске“ политичке снаге, Запад системски удаљава КиМ од остатка Србије. Упоредо он подржава и црногорски режим Мила Ђукановића, српског националисте-отпадника који је пред агресију деведесетих постао противник Милошевића, а савезник Запада. Када је 21. маја 2006. Црна Гора на протиуставном референдуму обиљженом масовним кршењем елементарних правних норми, издвојена од заједничке државе, створене су претпоставке – и међународнополитичке и геополитичке (јер Србија више није имала излаз на море) – за ампутацију КиМ, што се десило 17. фебруара 2008.
Послије илегалног чина „Косовске скупштине“, муњевито су услиједила признања од стране водећих сила Запада, њима потчињених земаља и америчких сателита широм свијета, с изузетком оних које су и саме имале неки проблем са сецесионистима, те оних које су принципијелно биле против насилне сецесије. Тиме је, мимо Резолуције 1244 и међународног права уопште, једностраним чином, уз изричито противљење земље од које се покушавала извршити сецесија, противно ставу дијела сталних чланица СБ и највећег дијела чланица УН, на терену створена „нова реалност“, да би се политиком свршеног чина правно насиље накнадно конвалидирало.
Од тога тренутка званична Србија се амбивалентно понашала према овом питању. Патриотска Демократска странка Србије, која у том тренутку има већински удио у Влади Србије, на челу с њеним предсједником Војиславом Коштуницом, одлучује да том невиђеном правном насиљу и нечувеном кршењу морала треба пружити отпор свим правним средствима, чиме се додатно и неповратно замјера Западу. Напротив, миљеник Запада, предсједник Републике, из Демократске странке, Борис Тадић, без сумње према налозима од мјеродавних западањачких ауторитета, води исту политику као у вријеме сесеције Црне Горе – формално-вербално се томе противи, а у пракси или томе иде наруку или не пружа никакав отпор. Штавише, по незваничним каналима представници власти који потичу од Демократске странке шаљу исту поруку коју су слали многи представници „грађанских странака“ који су вршили власт од 2001. – да је КиМ само „терет“ за Србију, и да „европске снаге“ једва чекају да га се ослободе, да би се несметано могло кренути путем европских, или чак евро-атлантских интеграција. Вјероватно и због таквих увјеравања српских „евро-демократа“, исти оних које је сам путем „ненасилне револуције“, тј. обавјештајно-пропагандне операције која се окончала државним ударом, довео на власт 2000, Запад одлучио да тако брзо и дрско отцијепи КиМ од Србије. Све вријеме кохабитације у Србији ДСС и ДС, Запад, с великим успјехом, охрабрује прозападне снаге, прије свега Тадића, на јавно и тајно сукобљавање с патриотским дијелом власти.
Таква пракса доживљава врхунац када априла 2008, дакле свега два мјесеца послије једностраног и противправног проглашења независности Косова, када Тадић у име Србије потписује Споразум о асоцијацији и придруживању, без сагласности Скупштине Србије, предсједника Владе Србије Војислава Коштунице, у чијој је надлежености, иначе, према Уставу било вођење спољње политике. То изазива скупштинску кризу која се завршава ванредним изборима 2008, послије којих Социјалистичка партија Србије, која је у том тренутку могла да образује патриотску владу са ДСС, на притисак америчке амбасаде одлучује да састави владу са демократама.
Истина, и нова влада РС у прво вријеме води кампању спрјечавања признања независности Косова, и у томе има доста успјеха, захваљујући агилности министра спољњих послова Вука Јеремића из Демократске странке. Он предлаже и сазивање Генералну скупштину УН да би се гласало о (не)легалности независности Косова. У том тренутку већина чланица УН није била признала независност српске покрајине. Када је било извјесно да би Србија на том гласању могла однијети увјерљиву побједу, САД врше притисак на Тадића и овај одлучује не само да повуче предлог гласања пред Генералном скупштином, већ путем министра Јеремића износи противпредлог да се улога посредника у преговорима између Србије и косовских Албанаца пребаци из надлежности УН у надлежност ЕУ, која формира своју мисију на КиМ Еулекс. Тако је косовско питање пребачено из надлежности универзалне организације, гдје је у том тренутку Србија имала већину за своје становиште о КиМ, у надлежност регионалне организације, гдје је преко осамдесет посто њених чланица (22 од 27) било признало „независност“. Иначе, та мисија је окончана средином 2018, када су у Бриселу објавили да је престао разлог за дјеловање мисије, будући да је, што се њих тиче, КиМ неспорно држава – без обзира на то што од 27 земаља ЕУ 5 није признало „независност“.
Паралелно признавање „независности“ Косова, уз охрабривање Србије да уђе у процес придруживања с ЕУ, јасан је знак да је у Бриселу жеља Србије за чланством у ЕУ претворено у механизам њеног постепеног признавања Косова. А бриселски званичници као и званичници најмоћнијих земаља ЕУ, нарочито Њемачке, много пута су не само индиректно него и директно наглашавали да је српско признање Косова предуслов за чланство у ЕУ. Дакле, српски званичници су јако добро знали и знају шта их чека на крају преговора на „Европском путу“, али из неког разлога настављају да се њиме крећу.
2012. на власт долази Српска напредна странка, отцијепљења фракција изразито националистичке Српске радикалне странке (СРС), чијем је настанку кумовао Запад, који је, највјероватније путем одређених обавјештајних, успио да стави под контролу двојицу од тројице челних људи СРС – Томислава Николића, потоњег предједника Србије, и Александра Вучића, потоњег предсједника Владе и актуалног предсједника Србије.[26] Нове власти задржавају стари курс демократа – потчињености Западу и ЕУ. Када је ријеч о КиМ, то значи пристанак на „преговарање“ под уцјеном признање Косова као предуслов за чланство.
Тако се већ марта 2013. закључује први споразум између Србије и „привремених институција на КиМ“, како се званично у Београду зову одметничке ауторитете на КиМ, састављене махом од бивших терориста, које ЕУ сматра легитимним властима пуноправне државе. 2018. закључује се Други бриселски споразум – „о нормализацији односа Београда и Приштине“, тј. Србије и њене отцијепљене покрајине. Иако све вријеме свог нечасног „танга“ с Бриселом и данас актуалне српске власти инсистирају на томе да оне ни посредно нити непосредно не признају нити желе признате нелегелне власти из Приштине, „нормализовање“ односа између двају ентитета, државе-матице и отцијепљеног подручја – умјесто да се потоње реинтегрише у уставноправни систем првога, јасно говори да је ријеч о процесу који треба да се заврши узајамним признањем. Саставни дио пропозиција, тј. обавеза Другог бриселског споразума из 2018. јесте и потписивање „Споразума о свеобухватној односа Србије и Косова“.[27] Његова идеја је да се – према њемачком предлогу – преузме образац споразума о узајамном признању ФРГ и ГДР из 1972, који је омогућио да Источна Њемачка постане члан Уједињених нација и држава с пуним међународноправним капацитетом, док је Западна Њемачка задржала уставноправну фикцију о јединственој Њемачкој и о грађанима ГДР као грађаним јединствене Њемачке, односно Западне Њемачке. Другим ријечима, споразумум из 2018. двојац Вучић-Дачић обавезао се да ће на крају преговорачакога признати Косово као независну државу! Суштина њихове аргументације о КиМ у домаћој јавности отад постаје скривање чињенице да све што раде према КиМ и ЕУ чине под премисом коначнога признања независности од Србије српске покрајине. Зато није изненађење то што прибјегавају агресивној, неријетко увредљивој реторици, нарочито предсједник Вучић, када их било ко у српској јавности – ако за то уопште добије прилику, имајући у виду Вучићеву изразиту контролу над информативним медијима – подсјети да је према актуалном Уставу Србије КиМ неодвојиви и недјељиви дио Србије. Ствари једнако стоје и према међународном праву, тј. према његовом релевантном дијелу Резолуцији 1244. Компромис и договор а косовскометохијским Албанцима, и по унутрашњем и по међународном праву, може, дакле, бити могућ само унутар граница датих чињеницом да је КиМ дио Србије. Брисел, водеће државе ЕУ и САД сматрају да је Косово држава, и стога полазе од тога да „Свеобухватним споразумом“ треба бити признато оно што они сматрају постојећим. Они, наравно, јако добро знају да Косово не може бити држава док Србија то не призна, односно док не добије мјесто у УН, што је Вучић, иначе, у више наврата вербално третирао као нешто што стоји у изгледу – уколико Србија добија неке уступке.
А званична Србија је већ учинила пуно потеза који указују да је спремна на завршетак нечасне трговине својом територијом, становништвом, историјом и чашћу. Она је под Вучићем учинила оно што није хтио да уради чак ни Тадић – уклонила је српске установе с територије Покрајине и пристала је да „косовске власти“ контролишу административну границу покрајине и остатка Србије и на сјеверу Косова гдје су Срби не само већина већ и гдје је све вријеме НАТО-окупације ефективно функционисала централна власт из Београда у највећем дијелу својих изворних функција. Србија је, надаље, допустила да Косово добије међународни позивни број, а још 2012. направила је и преседан тако што је у шенгенски безвизни режим са ЕУ ушла „ампутацијом“ својих грађана са КиМ, тј. тако што је пристала да пред органима ЕУ своје грађане из Покрајина третира као своје недржављане. Тзв. „Заједница српских општина“, предвиђена и Првим и другим бриселским споразумом, и то без надлежности политичке аутономије, треба да се формира у складу са тзв. „Уставом Косова“, што значи да Србија и онај дио својих држављана који су јој вјерни свјесно изручује илегалној творевини коју су створили трговци унутрашњим органима. Ово је само дио бројних чинова посредног признања Косова пред ЕУ, а тиме и пред свим земљама на свијету. То, као и сам пристанак на преговарање о чланству с регионалном организацијом која КиМ посматра као самосталну државу, многе земље широм свијета, посебно оне слабије, изложене притиску западњачких сила, у међувремену је опредијелило да признају „независност“ српске покрајине, будући да се оправдано стиче утисак да то већ чини и да ће у перспективи у потпуности учинити и сама Србија.
Једино што је већи проблем од воље низа моћних земаља да противправном агресијом изазвана узурпација територије члана УН треба бити проглашена правоваљаном јесте околност да су се тиме сагласили и највиши чиновници државе жртве тог насиља. У посљедњу фазу признавања Косова, која треба да се заврши и формалним признањем, Вучић је ушао јула 2017, када је, непосредно пошто је први пут изабран за предсједника Србије, покренуо тзв. „унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“. То је у стварности била необична инсценација диригованог јавног разговора о судбини јужне српске покрајине, с намјером да се створи утисак да већинска српска јавност пристаје на тзв. „компромис“, који би значио отуђење Покрајине, или макар њеног највећег дијела. Тиме би Вучића опрао руке и савјест, а оно на шта се он обавезао пред својим налогодавцима са Запада, политички и историјски било би представљено као „тешка, али разумна одлука српског народа“. Вучић, његови сарадници, као и крајње нерепрезентативно изабрани јавни интелетуалци, тзв. „аналитичари“, које он припушта у јавност, док је онима супротнога мнијења изразито ограничен приступ, унисоно говоре против задржавања status quo-а, док се не стекну услови за начелно рјешење косовског питања – у складу с Уставом РС и Резолуцијом 1244. Вучић је најгласнији противник „замрзнутог конфликта“, иако само то даје могућност да се проблем на крају, у неком тренуту, ријеши у интересу Србије – иако му је „пред очима“ примјер да је Кипар под замрзнутим конфликтом постао члан ЕУ, и иако су сами косовски Албанци, својим стрпљењем, од 1987. до 1999, показали да се истрајавање у замрзнутом конфликту може „исплатити“. Разлог свих ових пренебрегавања права и морала јесте условљено и, мимо тога, неизвјесно чланству окрњене Србије у ЕУ, од којега је Вучић, једнако као и Тадић, направио ствар службене идиолатрије највишег степена.
Исход тзв. „унутрашњег дијалога“, чак и тако контролисаног, по Вучића је, међутим, био поразан. Водећи српски интелектуалци, Српска православна црква (СПЦ) и све патриотске опозиционе странке, одлучно су се изјаснили против признања КиМ или његове подјеле између Србије и велике Албаније. Упркос Вучићевој агресивној кампањи, 80% грађана Србије и даље је против његовог рјешења, а за очување територијалне цјеловитости Србије. На Божић 2018. Политички савјет ДСС покренуо је Апел за одбрану Косова и Метохије, који је потписало 14 архијереја СПЦ, 12 чланова Српске академије наука и умјетности, неколико стотина професора универзитета и научних радника и преко 30.000 грађана. Тај Апел државни електронски медији и они који су под контролом Запада, односно Вучићу блиских тајкуна никада нијесу објавили.
Но без обзира
на јасан став српског народа и српске јавности, па и већине гласача владајућих
странака, водеће фигуре владајуће коалиције у Србији – Вучић и Дачић – те сва
службена лица у Влади и Скупштини које подржавају политику Косово и Метохија у замјену за чланство у ЕУ, настављају да директно
крше највиши правни акт своје земље, и да раде на предаји дијела територије
отаџбине, иако и разум и савјест налажу да се сачекају погодније међународне
прилике за повратак у састав Србије протиправно привременог отетог и окупираног
дијела државне територије, путем преговора или, ако то није могуће, некако
другачије.
[1] „Kosovo asks for U.S.,UN Help to keep Serbs from attacking“, Terry Atlas, Chicago Tribune, 17th February 1993 https://www.chicagotribune.com/news/ct-xpm-1993-02-17-9303181042-story.html; приступљено 1. марта 2019).
[2] Jon Western, “Illusions of Moral Hazard: A Conceptual and Empirical Critique”, Timothy W. Crawford. Alan J. Kuperman (прир.), Gambling on Humanitarin Intervention: Moral Hazard, Rebellion, Civil War, Routledge 2006, стр.. 74–85, овдје стр. 83.
[3] У прегледном извјештају, који је 1. фебруара 1993. саставио Данијел Вагнер, начелник међуагенцијске Балканске оперативне групе (Balkan Task Force) за вршиоца дужности шефа ЦИА-е, гдје се разматрају могућности развоја догађаја у бившој Југославији, односно могући сценарији америчког уплитања, могу се пронаћи занимљива мјеста. У одјељку сигнификантно насловљеном „Драматизовање Косова“ (уз још интересантнији наднаслов „Преливање [сукоба – Ч. К.]“) стоји сљедеће: „Србија вјероватно не би предузела никакве значајне кораке на слабљењу свог стиска на Косову као одговор на америчку кампању, али би могла да покуша да обнови српске паравојне групе [којих тамо тада уопште нема, а посебно не њихових активности, осим ако се под тиме не подразумијева не одвећ бројно присуство полиције наоружане пушкама – Ч. К.] које су сада тамо активне како би избјегле даље ескалације напетости.“ Аутор је исто тако свјестан да би „гласна осуда српских акција на Косову могла охрабрити радикалне елементе међу етничким Албанцима да провоцирају насилне српске нападе како би охрабрили западни војни одговор.“ (ПДФ документа у нашем посједу). Индикативно је вишеструко обртање редослиједа и перспективе, најприје когнитивне, геополитичке, а на крају и етичке. Говори се о „гласној осуди српских акција на Косову“ – од којих у том тренутку нема никавога трага – што би могло подстаћи Албанце „да провоцирају насилне српске нападе“. Другим ријечима, Албанци заправо треба НАЈПРИЈЕ да испровоцирају српске нападе, како би се „охрабрио западни војни одговор“. Не видимо како је другачије могуће објаснити овакву аналитичарску „далековидост“ осим као већ пројектовани план да се Албанци охбрабре да својим нападима на Србију изазову њен војни одговор, који би испровоцирао прижељкивано западњачко војно мијешање, тј. агресију, ради постизања давно зацртаних геполитичких циљева. Оно што су Американци, видимо, увелико планирали најкасније од 1992/3, збило се 1999.
[4] То, упркос надањима Милошевића у супротно, ипак није било тајна ни српском рукодоводству, о чему свједочи српски војни обавјештајац Јован Милановић, који је био активан у Бриселу до својег разоткривања ујесен 1998: „Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и НАТО-снага на положаје и насеља Републике Српске и [Републике] Српске Крајине. Том проценом је закључено да ће у догледном периоду, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, борбена дејства, односно агресија, бити пренета на Савезну Републику Југославију.“ (Јован Милановић, „Како сам одложио агресију“, Ненад Узелац [ур.], Србија и НАТО, Београд, 2015, 2. допуњено издање; веб-локација: http://www.beoforum.rs/sve-knjige-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/674-kako-sam-odlozio-agresiju.html).
[5] О томе поново генерал Милановић: „Почетком лета 1998, НАТО је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којима ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требало бити донета 12–13. октобра 1998. године. […] Да напоменем, да је на једној томахавк-глави, која није експлодирала, кад је агресија већ била завршена, Војнотехнички институт [у Београду] пронашао да је њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године“.
[6] О томе свједоче извори британског новинара Тима Маршала: „’Искористили смо прилику да један тим момака из САС убацимо у КВМ [Косовска верификациона мисија]… и Британци су се трудили из петних жила дас е споразум у примирје одрже, али су радили и друге ствари.’ […] ‘Међутим, Британци су незванилно убацили не само САС ве и Четрнаесту обавештајну и Краљевске сигналисте. Си су ушли са дипломатским пасошем.’ Та модерна верзија онога што британска војска ради већ стотинама година зове се ‘ОПР’или ‘обавештајна припрема ратишта’.“ (Игра сенки. Петооктобарска смена власти у Србији, Београд, 2. издање, 2002, превод с енглескога, Самиздат Б 92, стр. 38).
[7] Илири су један од најбројнијих античких, старосједелачких народа Балкана.
[8] Узгред, војници Кфора из земаља НАТО, који су служили на КиМ, информацију о историји покрајине добили су почевши од 1912, из чега су само могли да закључе да је Србија припојила КиМ као посљедица „освајачког“ рата, а не и да га је ослободила.
[9] Етнографска истраживања осамдесетих година процјењивала су да је до 30% косовско-метохијских Албанаца српског поријекла, укључујући и неке од потоњих водећих фигура албанске мирне, односно оружане побуне: Ибрахим Ругова, Хашим Тачи [заправо Читаковић], Агим Чеку, Кадри Весељи, Фатмир Љимај…
[10] Према Владану Ђорђевићу, тадашњем предсједнику српске владе, између 1880. и 1899, Косово и Метохију напустило је 60.000 Срба (Игор М. Ђурић, „Континуитет страдања и сеоба косметских Срба“, http://www.novinar.de/2007/05/23/kontinuitet-stradanja-i-seoba-kosmetskih-srba.html; приступљено 1. марта 2019).
[11] Игор М. Ђурић, исто.
[12] Изузетак из тог континуитета империјалне солидарности представља само Русија, империја која, на трагу Византије, више од триста година гради своје односе и позицији на Балкану, али на другачијим основама не само од отоманског калифата него и од модерних империја Запада које су идеју империјалности махом свеле на лукративно-интересну компоненту.
[13] O томе видјети у нашим (Копривица) чланцима: Chaslav D. Koprivitsa, “The Balkans, Europe’s Distant Back Yard: Identity – Alterity, Necessity – Arbitrariness“, European Quarterly of Political Attitudes and Mentalities, Vol. 2, No. 2 (2013), стр. 18–34; “’Balkanism’ as Discourse(s) of Power(lessness). Towards the Questionability of Narrativism“, European Quarterly of Political Attitudes and Mentalities, Vol. 5 No. 3 (July 2016), стр. 56–69.
[14] И унутар СРЈ ту постоји пукотина, будући да је ујесен 1997. предсједник Владе Црне Горе, Мило Ђукановић, у дослуху са Западом – скупа с којим ју је касније протиправно отцијепио од заједничке државе са Србијом и још илегалније увео у НАТО, прави заокрет од Слободана Милошевића у Србији, под изговором заштите интереса Црне Горе и „демократије“. То изазива дубоку подјелу руководства и народа Црне Горе која траје и данас – на Црногорце који се сматрају и Србима, будући да је црногорство само регионална, унутарсрпска одредница, и оне који се у националном смислу сматрају „Црногорцима“, иако историјско памћење не познаје црногорску нацију, све док 1945, декретом југословенских комуниста, на Коминернином трагу, она није изумљена. (о томе видјети у: Ч. Д. Копривица, „Черногорцы“ [превод текста „Ко је Црногорац?“], Научный результат, том 2, 1(7), 2016, стр. 66–70).
[15] Један од важних докумената природе тог Суда представља већ помињани аналитички документ ЦИА, гдје се у одјељку 11 насловљеном „Основати трибунал за ратне злочине“ разматра његова цјелисходност за остваривање циљева САД на Балкану. Ту се каже да би „муслиманске земље одобриле Трибунал за ратне злочине и објављивање српских злодјела“, док се „Москва у овом тренутку [1. фебруар 1993] одупирање његовом образовању. Ипак, 25. маја 1993, тако да је ЦИА и преко њега могла да спроводи у дјело своје „хуманитарне“ идеје.
[16] Тим Маршал, Игра сенки, стр. 67/8.
[17] То се види директно, из структуре плана до којега је Војна обавјештајна служба дошла ујесен 1998: „План агресије је имао четири фазе. Прва фаза је требала да траје 24 сата, тада је требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле војску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна серија циљева.А након тога фаза ’Апокалипсе’. Фаза ’ Апокалипсе’ обухватала је више 600 циљева, и та фаза је требала да земљу заиста учини потпуно девастираном.“ (Ј. Милановић, „Како сам одложио агресију“; већ навођено). Дакле, послије 4 дана Југославија је требало да буде сломљена. Индиректна сазнања потичу из окружења америчке врхушке. „Њу [Мадлен Олбрајт] је још увек тиштао седамдесетосмодневни рат против земље која је, по њеној процени, требало да попусти после недељу дана..“ (Тим Маршал, Игра сенки, стр. 164) „Апокалипса“ је, видимо, трајала цијела два и по мјесеца.
[18] Истина, за разлику од Американаца, упућенији у (агресорским, британским) круговима на Западу, посебно с искуством на терену, као ратног дописника у Србији 1999, имали су другачија очекивања: „Одавно нам је било познато да Срби неће лако поклекнути, јер никад раније то нису учинили.“; „Но упркос страху, они би борили и на копну [приликом масовне копнене агресије]. Ма како то лудо звучало неким људима на Западу, кренули би на војске Америке, Британије, Немачке, Француске и других земаља. Иако су унапред знали да ће бити потучени, борили би се. Као што рекох, луди су. (Тим Маршал, Игра сенки, стр. 91, 118).
[19] Извор: Јунаци отаџбине, Београд, 2000, Савезна влада СРЈ.
[20] Тим Маршал, британски новинар са јако добрим везама с британским и америчким обавјештајним круговима из тога времена, то сумира овако: „На војном плану, Војска Југославије се још увек веома поноси чињеницом да је НАТО није поразио. Земљу можда јсте разорио, али војска је као снага остала готово нетакнута.“ (Игра сенки, стр. 132).
[21] https://www.truthinmedia.org/Bulletins2000/tim2000-5-1.html
[22]https://serbianfbreporterjournal.wordpress.com/2013/06/05/25-априла-1999.супертајна-мисија-наших-пило/
[23] https://www.truthinmedia.org/Bulletins2000/tim2000-5-1.html
[24] Пећ је други по величини град у Покрајини, и највећи у Метохији.
[25] „Американци и Британци биће главни координатори [‘политичког рата’ против Милошевића, како се изјаснио један Маршалов извор], а Европска унија и Немачка ће се бринути за финансије.“; „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције.“ (Тим Маршал, Игра сенки, стр. 168, 179).
[26] Трећи, Војислав Шешељ, челник радикала, у том тренутку се налазио у Хагу. Послије повратка из Хага, гдје је провео више од 11 године због ноторно бесмислених оптужби, 2014. врло брзо успоставља присне односе са новим властима састављеним од коалиције напредњака и социјалиста.
[27] У оквиру Међувладине конференције о приступању Србије ЕУ, доносесена је Општа позиција ЕУ из 2013, гдје, поред осталога, стоји и сљедеће: „Преговарачки оквир такође узима у обзир и континуирано ангажовање Србије и све кораке које је предузела ка постизању видљивог и одрживог унапређења у односима са Косовом. Овај процес обезбеђује да обе стране могу да наставе својим европским путем, избегавајући при том да једна другу могу ометати у овим напорима, и треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума до краја приступних преговора са Србијом…“ (https://media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/eu/uvodno_izlaganje_eu_o_pristupnim_pregovorima_opsta_pozicija_eu.pdf; истакао Ч. К.)
