Сећање г. Комнена Бећировића на чувени разговор са министром културе у влади генерала Де Гола, и самог Малроа. Ово је историјски докуменат.
Као ђак у Гимназији у Никшићу, а затим као студент Свјетске књижевности на факултету у Београду, страсно сам читао, прво у преводу а затим у оригиналу, француске класике као Рацина, Русоа, Балзака, Игоа, Ламартина, Бодлера и друге, не слутећи да ћу једног дана срести живе класике и са њима бесједити. Као Моријака, Сартра, Арагона, Превера, а посебно Малроа, писца, ратника, државника, министра културе за владе Де Гола (1959–1969). Ипак, то се десило током шездесетих година прошлог вијека, објављујући навелико своје разговоре са тим ауторима у недјељнику НИН.
Андреа Малроа (1901–1976), писца романа „Људска судбина“, „Наде“, „Краљевског пута“, те великих есеја о умјетности, посебно Гласова тишине и Метаморфозе богова, срео поводом изласка његових „Антимемоара“, који су изазвали велики одјек уопште у јавности, па и у нашој, тако да је седам-осам југословенских новинара тражило интервју са њиме, међу којима и ја. Међутим, он је ријешио да даде само један интервју југословенској јавности, тако што ће му сви заинтересовани послати питања унапријед, што сам ја учинио. Једног преподнева, шеф Малроовог кабинета ми је јавио да је избор пао на мене.
До сусрета је дошло једног предивног 5. маја у Краљевској палати, Palais Royal, гдје се налазило Министарство културе. Срдачно ме примивши, рекао ми је да је нашао да су моја питања врло високог нивоа и да се чак, за одговоре на нека од њих припремао, на што сам узвратио да сам веома поносан.
Ускоро је разговор, који је снимала екипа Француске телевизије, емитован са пуно одјека на Телевизији Београд и навелико објављен у наставцима у два броја НИН-а.
Но, како се у то вријеме надносила опасност од рушења Његошеве капеле на Ловћену, у кампањи коју сам покренуо како би се тај злочин спријечио наравно да сам се – међу неколико славних личности – обратио и Малроу, који је импресиониран великом Његошевом судбином пјесника, владике и владара, а будући и сам велика судбина, Малро је одмах дао здушну подршку нама, браниоцима Ловћена. Захваљујући њему и неколицини других славних личности које су се огласиле са низом дописника свјетских листова, Париз је постао свјетска престоница за одбрану Српског Синаја.
Додајем да је интервју емитован на Телевизији био скраћен за петнаестак минута, управо онај дио гдје је Малро говорио позитивно о религији, о светости, о потреби и трагању човјека за апсолутним, јер је марксистичка идеологија, која је онда владала, решавала сва питања људске судбине. Није се ни чудити кад се сетимо да се пјевало: „Не вјерујмо у небеса / но у Маркса и Енгелса.“
Будући да је Малро један од сапутника живота мога, прича се ту не завршава. Тако сам за двадесетогодишњицу његовог преминућа, 1996, објавио књигу „André Malraux ou la grandeur humaine“ („Андре Малро или људска величина“), гдје сам посветио неколике странице његовом племенитом заузимању за Ловћен.
Најзад, под покровитељством француске Владе, организован је 2009. у палати Гијме на Трокадеру велики скуп поводом педесетогодишњице Малроовог оснивања Министарства културе (1959–2009). Тема је била „Андре Малро и Азија“. Отварајући скуп, на који сам наравно дошао, један од врсних познавала Клод Трави рекао је да је скуп тако насловљен по изјавама које је Малро дао на ту тему једном југословенском новинару 1969, и кренуо је да их чита.
Пошто је завршио, предсједавајући је дао ријеч присутнима, којих је било у великом амфитеатру неколике стотине. Ја сам се први јавио, рекавши: „Господине Трави, југословенски новинар коме је Малро прије четрдесет година дао изјаве које сте прочитали, налази се међу вама, то сам ја и оне су у цјелини донијете у овој књизи Андре Малро или људска величина, чији сам ја сам аутор“ и подигао сам књигу увис. Одјекнуо је аплауз читавог амфитеатра. Био сам јунак тога преподнева и осјећао сам се као лице у неком роману.
Морача, октобра 2020.
Извор: Стање Ствари
