Све што се последњих недеља дешава на политичкој и медијској сцени може створити утисак да је Србија коначно додирнула дно. Није. Домаћа политичка стварност увек уме да изненади на гору страну, поготово онда када је једна власт у одласку, када почиње њено парање и када страх и паника узимају данак. Кључно питање за Србију је шта долази сутра, без обзира да ли ће сутра доћи брзо или нешто спорије?
Опозициона јавност у Србији је склона да политику актуелне власти назива фашистичком. То је наравно и претерано и погрешно. Фашизам је пре свега идеологија, па тек онда метод владања. А када је идеологија у питању, ова, као и претходне власти, идеологију нема – лични ћар није идеологија. Нека ми архитекте не замере ову терминолошку позајмицу, али метод који се данас види на домаћој сцени бих назвао брутализмом – вулгарно и безобзирно владање лишено политичког садржаја и идеје.
Последњи догађаји изнова показују и сву бесмисленост тезе о апсолутној власти једног човека. Нико никада није имао апсолутну власт и само инфантилни владари, на своју штету, могу поверовати у њу. Апсолутну власт нису имали ни далеко способнији и интелигентнији технолози власти од убогих балканских карикатура. Постоји само илузија апсолутне власти. Она се одржава онолико дуго, колико политичка олигархија успева да хармонизује своје приватне интересе истурајући једно име – прво као симбол, потом као кишобран, а на крају као громобран.
Ако је ово кратак опис данашње власти, како би могла изгледати она сутрашња и чему нас искуство учи?
Као на крају деведесетих година прошлог века, Србија је и данас непомирљиво подељена на два табора – оне који су за председника и оне који су против њега. Као и тада, опозиционо настројени грађани желе само да „он“ оде. Као и тада, опозициони блок је подељен на велики број малих партија са прецењеном идејом о себи и свом значају. Кључна је разлика, за сада, што нема страног фактора који би ујединио и организовао опозицију и, да употребим еуфемизам, финансијски је озбиљније помогао.
Србија је превратом из октобра 2000. платила високу цену тог бинарног политичког приступа у коме ни политика ни програми нису важни – важно је само да „он“ оде. А после… а после ћемо већ видети. А када је „он“ отишао, дошла је коалиција која је свађе и отимање око власти започела већ првог дана, рано, зором. Она је не само додатно руинирала државу, већ је убила и сваку наду у промену. Све кључне малигне политичке бразде су тада заоране, а данас актуелна власт само дубље и боље оре.
Било би трагично да Србија, са искуством какво има, поново утврђује исто градиво. Ако опозиција није у стању да се уједини око питања која су тренутно везана искључиво за изборне услове, како ће онда управљати државом ако једнога дана дође на власт? Како ће изгледати будућа коалициона власт када крену да се деле ресори, јавна предузећа, ове и оне синекуре? Хоће ли морати да се изнова хране нека нова гладна уста жељна ћара? Ко и како гарантује да се неће поновити оно што је већ виђено, или горе?
Било би корисно да опозициони лидери објасне какве су то непремостиве идеолошке и концепцијске разлике довело до тога да Србија има овако велики број партија на политичкој сцени. Коначно, ако су разлике тако велике, како би онда требало да изгледа заједнички политички програм тих рогова у врећи?
Било би добро, одлично чак, када би медији и новинари почели озбиљније да се баве и политиком опозиције и да постављају озбиљна питања о „дану после“. За опозицију је велика срећа што медији које власт контролише не отварају своја студија и што нема прилике за тешка питања. На тај начин опозиција има двоструку корист – може с правом жестоко да критикује провладине медије, а да се истовремено не излаже ризику објашњавајући себе, своју политику и заједничке планове.
О методу данашњег владања, о до сада невиђеној злоупотреби државних институција и медија не треба трошити речи. Ко то не види, неће наједном прогледати. Бесмислено је и непотребно из дана у дан понављати исту критику власти, уз исту врсту аргументације и уз увек исто ишчуђавања: „ц, ц, ц“. Србији не треба привремено уједињена опозиција већ радикално укрупњавање политичке сцене, смањивање броја посланика у скупштини и њихово директно бирање. То се неће догодити без притиска јавности, и то пре свега опозиционе. А до тада, најбоље је да сви напамет науче Дисову песму „Наши дани“ као химну усуда Србије – и јуче и данас.
Извор: Стање Ствари и Блог Небојше Катића
