Драган Крстић, посматрач новије српске историје бриљантног аналитичког ума и бритког пера, из разумљивих разлога за време комунистичке диктатуре морао је да живи и пише испод радара. Међутим, попут српског Солжењицина, водио је опширне белешке. После формалног пада комунистичке тираније и промена које су омогућиле слободније изражавање, те белешке су преточене у неколико драгоцених томова који сведоче о слободној српској мисли у времену када је неконформистичко размишљање било врло опасно. Пред читаоце стављамо Крстићева разматрања о сплету наоко необичних околности које су запечатиле судбину српског народа после Другог светског рата наметањем комунизма заједничком операцијом Совјетске армије и политичке перфидности западних „савезника.“
26. V 1976.
Нигде веза између међународног капитала и међународног комунизма није била тако јасно обелодањена као у Србији пред рат, током рата и после рата. Цела Србија била је антитоталитарна. С оружјем у рукама борила се против интернационалног комунизма, али изузев уског круга људи није схватала да јој је међународни капитализам тежи противник од отворене инвазије међународног комунизма, а она је баш тог, најтежег непријатеља сматрала савезником. И пре рата и током рата Срби су успешно сузбили међународни комунизам, али он им је посредством међународног капитала (западних савезника) политички наметнут. Техеранска конференција (1943) представља јавну демонстрацију заједничке воље међународног капитализма и међународног комунизма, најпре због тога што је та заједничка воља испољена у случају Југославије, стварно Србије, у којој се тада још једном одлучивала судбина Југославије. Сходно раније прокламованој Атлантској линији (Трст – Дански мореуз), Југославија је била прва земља за коју је јавно речено да ће припасти међународном комунизму. Тек касније се то исто десило са осталим земљама које су се такође налазиле иза постављене Атлантске линије.
***
28. XI 1977.
Ово су дани државног празника, комунисти славе неки од својих дана који су прогласили важним за све, а не само за себе. 29. новембра 1943. припадници комунистичких и других партија Хрватске и Словеније састали су се у Сали соколског дома у Јајцу, у омањој згради и Сали за соколска друштва у мањим градовима, како су те зграде прављене између два рата у Југославији. Тада су постојале само комунистичке партије Хрватске и Словеније и нека општа Комунистичка партија Југославије, у коју су се учлањивали индивидуално сви остали, и припадници националних мањина, фолксдојчери, Мађари, на пример. Српска комунистичка партија није постојала, па на том саветовању није ни могла учествовати, као ни било каква друга политичка или ма каква српска установа. Учествовали су неки Срби појединци, као и појединци Мађари или фолксдојчери. На том заседању нису се појавили ни представници касније измишљених народа, македонци, црногорци, муслимани. Само су Хрвати и Словенци били политички и друштвено представљени. Они су изгласали неке резолуције о новој, антисрпској Југославији, и те резолуције одмах су узете као основа за преговоре великих сила о Југославији на Техеранској конференцији, која се такође тада одржавала, и која је у свом другом делу расправљала и о Југославији.
У то време, партизана предвођених комунистичким партијама Хрватске и Словеније било је око десетак хиљада, а Југословенска војска (четници) имала је у својим редовима између 50.000 и 100.000 људи под оружјем, и још око 200.000 људи на списковима, и то су „велики“ одлично знали, али им то није сметало да комунисте узму као репрезенте Југославије, а да огромну Југословенску војску, која је представљала континуитет Краљевине Југославије, занемаре и одбаце, иако су са том Југославијом још увек одржавали дипломатске односе. Партизани су се све време после пораза у Србији 1941. кретали на простору Бихаћ-Јајце, у запећку Југославије, где веће јединице четника нису смеле да зађу, јер би биле уништене заједничком снагом од хрватских нациста и комуниста. На том простору комунисти ником нису сметали, тамо није било значајнијих комуникација, нити важнијих индустријских погона за ратну производњу Немачке. Истовремено, партизани су служили као заштита интегритету Независне државе Хрватске, јер су заједно са хрватским нацистима представљали претњу југословенској војсци ако би покушала да зађе у тај простор. Комунисти су се ту сакрили и притајили, чекајући неко своје време, и оно је дошло са падом Италије, септембра 1943.
На предлог и инсистирање Енглеза (Винстона Черчила) Техеранска конференција „великих“ (са Совјетским Савезом и САД) донела је одлуку о давању легитимитета партизанима и комунистичким партијама Хрватске и Словеније као репрезентативним представницима Југославије, којима ће савезници од тада (то су чинили и раније) давати сву материјалну и политичку подршку, што је практично значило разбуктавање грађанског рата (који је пре тога већ био локализован и ограничен по обиму) и осуду Југославије на комунистичко тамновање. Покрет Југословенске војске са огромном већином људи и политичких представника из свих крајева земље и из свих социјалних слојева одбачен је, што је у грађанском рату значило и осуду на смрт. Настао је крвави грађански рат у коме мањина (комунисти) не би била победник да су је помагали само Енглези и Американци (који су се непосредно уплели у тај рат и стали на страну комуниста), да са друге стране у помоћ није дошао Совјетски Савез и с огромном оклопном армадом извршио војну инвазију Србије.
Те чињенице је ваљало имати на уму да би се разумела психолошка позадина онога што се збива на београдској телевизији у ове за комунисте празничне дане. У част свог највећег празника, дана кад су од страних сила устоличени на власт, комунисти приказују филм о Кромвеловој револуцији у Енглеској (година 1649). Било би природно да на свој дан комунисти прикажу неки од својих многобројних филмова посвећених њиховој „борби“, али они су изабрали један страни, и то енглески филм. Најављујући тај филм, спикерка је читала један дуги текст, са много врдајућих уводних напомена зашто и како то да се један „капиталистички“ филм мора давати на „раднички“ празник. На крају уводног коментара речено је да ништа не бринемо, следећи филм биће из Совјетског Савеза (мислим да је споменут неки филм режисера Довженка).
Све се то уклапа у несвесне психолошке механизме и симболе, приближно онако како је то конципирао Јунг у аналитичкој психологији. Празник установљења комунистичке државе заиста је везан за Енглеску и Совјетски Савез, и сасвим је психолошки природно што се на тај празник емитују енглески и совјетски филмови, јер они и јесу прави репрезенти онога што се одиграло. Ригидна комунистичка свест можда помало познаје другог, али себе уопште не препознаје и не разумева, и отуда прилично чиста симболика онога што се налази у несвесним слојевима комунистичке власти у Југославији.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1976-77, Балканија, Нови Сад, 2017.
Извор: Стање Ствари
Још од Драгана Крстића:
