Није могуће пилатовски прати руке и вајкати се како је Србија са Западом против Русије, и то под страховитим притиском истог тог Запада јер се онда не може говорити о суверенитету Србије, којим се стално хвали званични Београд
Русија-империја: украјински индикатор глобалног кредибилитета
Војнoм интервенцијом у Украјини Русија је поново показала једно одавно избледело својство: да је империја!
Демонстрирала је да, ако су у питању њени интереси, неће имати сентименталности – удариће и на истородног, једноверног (стицајем околности) суседа, историјску колевку своје културе и државности, на отуђени део себе саме који се изродио у геополитички антипод опасан за њен опстанак.
И, учинила је то без пардона, превентивно и оштро. Није се оправдавала борбом за демократију, одбраном људских права, заштитом животне средине и другим „општим местима”, већ је недвосмислено поручила да се ради о врло практичним, „опипљивим” разлозима:
угроженој безбедности и потенцијалној нуклеарно-биолошко-хемијској претњи територији Русије;
превентивном реаговању на изгледно укључивање Украјине у, за Русију отворено непријатељски војни савез, НАТО – као његовог плацдарма;
одбрани егзистенцијално угроженог сопственог народа Донбасу и Луганску коме је претило идентитетско поништавање и можда колективно нестајање;
одузимању војне моћи (демилитаризацији) земљи инструментализованој од стране Запада да буде перманенти „Дамоклов мач” над Русијом;
обрачуну са неонацизмом који је захватио украјинско друштво – посебно војску – тј. милитантном идеологијом чија је претходна варијанта однела 27 милиона руских живота и разорила најразвијенији део земље;
декомунизацији у смислу довођења у питање наметнутих, апсурдних, неетничких, неисторијских, неконсеквентих некадашњих републичких граница које су прерасле у државне (слично титоистичким југословенским);
тежњи једне велике силе да на својој западној граници нема латентног непријатеља, већ лојалног савезника, макар га звали и сателитом (Белорусија 2.0);
онемогућавању Запада да користи Украјину као таласократског „овна” за разбијање капије руске телурократске „тврђаве”, односно за прављење злокобне пукотине у евроазијском Heartland-у;
покретању глобалног „ефекта домина”, тј. рушењу прве, велике, стратешки важне домине/полуге у демонтажи глобалне хегемоније Запада и чињењу преломног потеза у преобликовању светског система из униполарног у мулти(би)поларни (насупрот томе, Запад прокси-сукобом у Украјини жели да задржи status quo).
Странпутице српског позиционирања
Ако је Русија кренула на једну Украјину, јер је она очигледно све више постајала анти-Русија, онда ће означити „непријатељском државом” и још пре се легитимно обрачунати са било којом другом: са Румунијом, ако буде „сигурна кућа” за ваздушне снаге и ракетне системе НАТО-а усмерене на Русију; са Бугарском, ако јој поново падне на памет да баражира гасоводе „као најважније инструменте руске геополитике” (А. Г. Дугин) и да постане НАТО-експонент за контролу Црноморског басена; са Хрватском, ако она обучава украјинске усташолике неонацисте како да примењујући искуства „Олује” заузму и етнички очисте Доњецку и Луганску Народну Републику; са Албанијом, па и са тзв. независним Косовом, који показују амбиције да шаљу хорде необалистичких добровољаца и плаћеника на нови Источни фронт; пре са православном Грчком него са муслиманском Турском, ако би она прва била јача „ударна песница” Запада, док би ова друга била лојалнија, а и контролише зону Мореуза; без задршке са Словачком, Пољском или неком другом средњоевропском земљом, ако она хушка Украјину и снабдева је оружјем…
То значи да се ни Срби не могу вечно уздати у Русију, а истовремено бити вероломни – у овом тренутку политичко-дипломатски (антируским гласањем у Генералној скупштини УН), у следећој прилици економски (увођењем санкција Русији), а онда, није ни то немогуће, можда и војно.
Да ли ће Србија и у следећим приликама, по много важнијим питањима, гласати против Русије ако је то претходно у неколико махова већ учинила?
Није могуће пилатовски прати руке и вајкати се како је Србија са Западом против Русије, и то под страховитим притиском истог тог Запада јер се онда не може говорити о суверенитету Србије, којим се стално хвали званични Београд. Шта је следеће: протеривање руског амбасадора, забрана руских књижевника и композитора, катанчење Руског дома, конфискација руске имовине?
Неће дуго моћи да важе пароле типа „Русија разуме позицију Србије”, „зна она нашу ситуацију”, „ништа не може пореметити наше братске односе”. Империја – а Русија показује да је управо то – до извесне границе мари за братске односе, али не на штету својих интереса.
Не може се вечно „геополитички шибицарити” и, на пример, гласати против Русије у УН, а очекивати да она у СБУН и даље спречава тзв. косовску независност, подсећа на агресију и злочине НАТО-а 1999, не дозвољава да Срби буду проглашени геноцидним народом, супротставља се развлашћивању Републике Српске и њеном утапању у унитарну БиХ под муслиманском хегемонијом.
Ако је Србија гласала против Русије у УН, то значи да се она сврстала на супротну страну од Русије – не само уз Запад, већ и уз Украјину. Из тога проистиче да је Србија на страни „Бандероваца”, „Десног сектора”, „Азова” и других неонацистичких „постројби” у Украјини. Није ово симплификовање, већ чињеница, логика.
То значи да Србија гласа сама против себе, не само тренутно и не само тактички, него дугорочно, стратешки. Јер, поставља се једноставно питање: ко је то – Запад или Русија – отворено и екстремно антисрпски оријентисан најмање три деценије? Ко је стални члан СБУН: Русија или Украјина? Ко тамо брани српске интересе: Русија или Украјина? Од кога ћемо тражити привилеговане цене гаса: од Русије или од Украјине?
Одговоре препуштам управо нашим медијски преекспонираним заступницима политичког реализма и прагматизма, за које су словенство, православље, цивилизацијска истоветност, историјске везе, братство по оружју и традиционални пријатељски односи Срба и Руса нешто passé и нешто што се, ето, „не сипа у трактор”.
Ризик прозападне оријентације
Или је нешто друго у питању?
Многи међу номиналним Србима силно би се обрадовали не само руском неуспеху у Украјини, него и када би Руси Србе „пустили низ воду” (нарочито у РС), престали да у деликатним моментима заиста буду „већи Срби од Срба” (нарочито у УН) и „истрговали” по формули „К за К” (Крим за Косово).
Као да би једва дочекали: „Ево! Шта смо стално понављали – издала нас Русија. Нема сврхе више непризнавати косовску независност. Морамо хитно не само у ЕУ, него и у НАТО.”
Препоручују Србима да коначно подлегну Стокхолмском синдрому и да је то чак у српском интересу, тј. да се препусте колективној шизофренији и националној растрзаности (С. Хантингтон).
Другим речима, траже да се Срби ургентно интегришу у политичко-економско-војне организације Запада коме по цивилизацијском и геополитичком идентитету не припадају, које су све учиниле да расцепкају и редукују српске земље и народ, подржале балканске неонацисте у чињењу новог србоцида, увеле санкције и забрану лета због чега је преминуло 12 бањалучких беба, извршиле оружану агресију на РСК, РС, Србију, Црну Гору, истрајно раде на ампутацији КиМ од Србије, помогле су издвајање Црне Горе, њено „преумљење” и трансформацију у анти-Србију, активно раде на утапању РС у унитарну БиХ под муслиманском хегемонијом, чији борбени авиони на блиској раздаљини прате српске путничке авионе доводећи их у ризик да буду оборени, деценијама уценама изнуђују уступке (што признаје и председник Србије).
Својим поданицима већ неколико генерација српских политичких првака нуди „безалтернативни пут” управо и само у њихово наручје! А тај пут је „миниран”. При томе, покушавају да Србе „преведу жедне преко воде”, тврдећи, као што са закашњењем покушава да маневрише и Украјина, да „идемо у ЕУ, али не у НАТО”. Као да ту има суштинске разлике.
Готово све најмоћније, кључне земље ЕУ су истовремено чланице НАТО-а – и Немачка, и Француска, и Италија, и Шпанија, и Холандија (донедавно и Велика Британија). Мање је важно што то нису Кипар, Малта, Аустрија, Ирска, Шведска и Финска. Челници ЕУ сами кажу да су ЕУ и НАТО „на истом броду”, „да нема НАТО-а, не би било ни ЕУ”, да су „софтвер и хардвер” и „лева и десна нога” трансатлантизма.
Поједноставимо: није чланица ЕУ она наводно, добра, мирна, демократска, људским правима привржена и инвестицијама у Србију посвећена Немачка, а чланица НАТО-а она злонамерна, агресивна, непријатељска, уцењивачка и антисрпска Немачка. То је једна-иста Немачка.
У недавном, првом постизборном интервјуу РТС-у, нови-стари председник Србије, осокољен новим мандатом, као да припрема јавност, изјавио је да Србија јесте војно неутрална, али не и политички јер је опредељена за ЕУ. У пракси, то значи да смо војно псеудонеутрални, будући да је ЕУ потпуно НАТО-истички сврстана.
Оријентација ка ЕУ Србима се сугестивно сервира као „готова ствар” без обзира на лоше искуство, као једино пожељно и нормално, као, тобоже, природно „јер се ми налазимо у Европи” и „припадамо Западу” (иако, у ствари, у ширем контексту, припадамо Евроазији и православном Истоку). Уосталом, не пружа се прилика српском народу да се, после објективне припреме, демократски изјасни да ли јесте или није за чланство у ЕУ! Зашто?
Зато што се резултат зна. Све чиме располажемо су мање или више пристрасна анкетирања становништва, са резултатима зависно од онога ко наручује и плаћа. Наднационалне интеграције – као „прва”, и „друга” јужнословенска државна творевима, тако и ЕУ – редовно Србима стижу „одозго”, никако „одоздо”.
Опције српске геополитичке перспективе
Ако српски „чамац” настави да послушно плови за евро-атлантским „бродом” у намери да се за њега дефинитино привеже, српска геополитичка перспектива је сасвим извесна: таворење на зачељу ионако посрнуле ЕУ, прикључење, хтели-не-хтели, агресорском НАТО-у, прихватање бројних обавеза „усклађених са спољном политиком ЕУ” потпуно супротних српским интересима, постојећа депопулација добиће размере потпуног демографског слома, (пост)литијски покрет и покушај враћања Црне Горе српству дефинитивно ће пропасти, укључујући и СПЦ, Република Српска ће извесно бити потпуно развлашћена, вероватно распарчана и расподељена на „мултиетничке регионе” БиХ као прелазну фазу до њене унитаризације, а српско становништво ће „исцурети” у Србију или иностранство, Војводина, Рашка област и можда још неки делови Србије остаће само формално у њеном саставу, у конфедералном статусу, тзв. Косово ће не само постати чланица у УН, него ће Србија то морати с политичким ентузијазмом да призна у име „мира и стабилности”, а уз ненаслутиве последице (плаћање ратне штете, оптужба за геноцид, осуда свих учесника рата, прогон српског становништва, арбанашење културног наслеђе и црквене имовине, „брисање” косовске вертикале из образовног система…).
Нема сумње да ће се ово и још много тога другог догодити ако Русија у Украјини претрпи неуспех или пристане на трули компромис, те исцрпљена још добије „обојену револуцију”, као аналог „Мајдану” организује јој се неки „Црвени трг” и власт преузме вестернистички оријентисана неолиберална „дубинска држава“, тј. руска „шеста колона“.
У том случају, Русија (цела или распарчана) у име САД и Запада може постати Кини оно што је данас Украјина њој. Стога ће од резултата украјинске „велике игре” зависити и српска перспектива, нарочито ако Руси прођу Одесу и дођу до границе Балкана – до делте Дунава. Њено самопоуздање и глобални кредибилитет, а и амбиције, вишеструко ће нарасти.
Није ли то тренутак, а можда је већ сада, и за српски геополитички обрт, тј. за симболичко „окретање Примаковљевог авиона над Атлантиком” који је, као и Србија, летео на Запад, те заузимање курса према Истоку? Благовременост, прави потез у правом тренутку (timing) у геополитици, а нарочито у укупној националној стратегији – пресудно је важан. „Историјска доцња”, као и преурањеност, могу да буду кобни.
У међувремену, у овим „смутним временима”, треба развити и примењивати читав систем пружања тихог отпора у виду разних облика опструкције, првенствено у Републици Српској. То не значи да од Запада неће моћи да се очекује покушај балканске компензације фрустрирајућег украјинског неуспеха. Напротив! Јер, постало је геополитички аксиом: Запад чини Србима све оно што би жарко желео – а не може или не сме – да чини Русима.
Излагање Миломира Степића, геополитичара и научног саветника у Институту за политичке студије, са трибине „Рат у Украјини – шта значи српска неутралност,” април 2022
