Разматрања владике Никанора на ову тему посебно су актуелна данас имајући у виду дискретно обнављање међу једним делом Срба ако не древних српских паганских култова као таквих онда свакако растуће фасцинираности овом врстом понирања у даљњу прошлост српског народа. О штетности некритичког односа према српској и свакој другој врсти паганског светоназора и култне праксе много је писао владика Николај Велимировић. Овај осврт владике Никанора ће сигурно бити од користи свакоме ко жели да се трезвено бави том темом.
Стара српска (и уопште словенска) вера одувек је било занимљиво, иако због своје древности, донекле магловито мисаоно подручје. Што због природне и родољубиве радозналости за своју прошлост, што због очигледности присуства неких од старих пракси у верском животу, она је чести предмет истраживања словенске науке.
Један од првих мислилаца који се на српском етничком простору дотакао односа старе словенске вере и Хришћанства био је Никанор Ружичић (1843-1916.), црквени великодостојник који је обављао дужност Епископа жичког и нишког. Нашао је времена за научноисторијски рад и намеравао да објави целовити приказ историје Српске Цркве — тај задатак, који је себи задао је делимично испунио. Иза Владике су остале две објављене књиге Историје и неке смеле и занимљиве мисли исказане у њима.
Владика Никанор је сматрао да својој Историји Српске Цркве мора дати и предисторију, у форми осветљавања оног «црквено-религиозног живота Срба до Хришћанства». Сâм помен Цркве у вези са претхришћанском вером одређује даљи ток ауторове мисли. Насупрот честој оштрој подели прошлости на два супротстављена пола, која се међусобно смењују, владика Никанор, свестан тога или не, понудио је другачије виђење историјског кретања: кроз Цркву Христову, свету се објавила потпуна и неоспорна Истина, Царство Божије на земљи, што ипак не значи да се претхришћански религиозни живот свих народа може вредносно изједначити.
Средишња мисао владике Никанора представља тврдња да су, упркос свом паганству, Срби у својој религиозној свести сачували појам о божанству, које ће касније бити препознато у Светој Тројици. Налазећи специфичност претхришћанског живота Срба у израженој вери у постојање божанства које управља целим светом и које има «људску прилику и подобије и људске особине (…) много савршеније, него код обичних људи».1 Одјек оваквог првобитног монотеизма код многобожачких Срба владика Никанор је пронашао у појму Бога-Усуда кога је означио као најстаријег и најмоћнијег и издвајио га из низа других (нижих) богова. Ова свест о постојању једног Бога, творца свих осталих божанских бића и целе васељене, била је карактеристична за Србе, приближавала их једнобоштву и учинила њихов прелазак у Православље знатно лакшим – прелазак у веру за коју је сматрао да се први пут сусрела са Србима још у доба апостола. Срби су, дакле, «назирали правога и истинитога Бога, али без хришћанске вере нису могли знати који је то и како се зове».2 Унутрашњи акт Крштења старих Срба, Владика Никанор је видео на следећи начин:
«Колико њих је радосно примило веру хришћанску, кад су иоле, ма и на туђем језику, могли докучити, да она учи познавати оно невидљиво суштаство, које целим овим светом управља, и које су они у души и свести својој још од постанка осећали и себи уображавали, назвавши га Богом-Усудом. Они такво једно вечито, праведно, истинито свемогуће суштаство, још су у многобоштву своме замишљали; али им нико није умео да каже и објасни, које је то суштаство и где се оно налази. А, чим су чули од хришћана и проповедника Христове вере, да је то Бог Творац свега видљивог и невидљивог, кога је сâм Исус Христос – Син Божји овде на земљи свету открио и показао, Срби су одмах Њега за правога Бога признали и – Хришћанство примили, не разбирајући за друге догме и црквене обреде, и задржавајући и неке своје народносне обичаје, с којима су се они родили и свикли».3
У светлу овог тумачења ће Владика касније у свом делу славити кирилометодијевску традицију – јер, ако су Срби већ интуитивно осећали и тежили Истини која се открила у Цркви, онда је врло важно било упознати Србе са Христом путем њиховог матерњег језика, како би лакше у свом Усуду препознали хришћанског Створитеља неба и земље и са Њим успоставили искрену и дубоку везу, на оном језику који се иначе користи у споразумевању са родним и блиским. Свети Ћирило и Методије, као и Свети Сава као настављач њихове традиције, светитељи су који су добили широк простор у Ружичићевој Историји.
Доба 19. века током ког је Владика живео и стварао било је доба изузетног националног полета, који није мимоишао ни црквене великодостојнике, који су предано радили на уједињењу Српства и Словенства. У таквој атмосфери, у којој као да се верско и национално слило у једно, настао је и органски приказ српске историје Владике Никанора.
Упркос неоспорним претеривањима (због којих је његово дело и запостављено), оно има и извесну вредност: прошлост престаје да се посматра дуалистично, у исто време избегнут је сваки вредносни релативизам, а векове паганског живота, поред свих садржаја које ће Хришћанство предати забораву, обележила је и несвесна потрага за Христом, која је дала посебну ноту народној култури. Паганство у свом класичном виду се повлачи пред добом боготрагалаштва – претхришћански живот постаје сведочанство о кретању ка Христу.
Попут Владике Никанора, иако сажетије, симпатичан приказ многобоштва дао је и његов савременик, архимандрит Нићифор Дучић (1832-1900.), у својој Историји Српске Православне Цркве. Он је говорио добро о неким словенским врлинама (које су, врло вероватно, имале сакралну димензију), а које се још могу наћи у српској традицији: изразита гостољубивост, поштење и искреност при изрицању заклетви, мирна нарав по природи и срчаност у борби, као и јутарња молитва окренута Сунцу, неке су од особина које престају да буду само реликт паганства, већ улазе у живот Цркве.4 Исто тако, врлине које су се неоспорно неговале у претхришћанском добу, а о којима су са похвалом говорили и изразито хришћански ромејски писци, бивају освештане Православљем и као такве добијају своје значајно место у црквеном животу Срба. Митрополит Михаило Јовановић је, стога, сматрао да Православље потпуно одговара српском духу.
Александр Дугин објашњава сложеност односа претхришћанског и хришћанског као «не укидање једног ради радикално другог, већ претварање једног у друго”.5 Старо које улази у ново и у којем оно проналази предмет својих стремљења, остаје сведочанство Истине дате творевини на почетку времена, а која се у окриљу разних традиција (више или мање) сачувала. Оно представља Традицију. Пионир њеног осветљавања у црквено-верском животу Срба до Хришћанства, био је владика Никанор Ружичић. Његово дело ваља наставити.
________
Напомене:
1Никанор Ружичић, Историја Српске цркве: преднемањићки период, књ. I, Ниш 2020, 20.
2Исто, 21
3Исто, 23
4Нићифор Дучић, Историја Српске Православне Цркве: Од VII до XIX века, Београд 2022., 12-13.
5Александр Дугин, Метафизика Благе Вести, Београд 2015., 152-153
Извор: Geopolitika.ru
