Ако већ у првој реченици одговорим на питање које мучи половину Србије, ризикујем да нико не прочита остатак чланка. Ипак, одговор је толико потрошен, да заправо и није нека вест ако кажем да ће Вучић отићи са власти онда када светски полицајац то одлучи, јер Србија је данас америчка колонија, а Вучић њен колонијални управник.
Наравно, Стејт департмент ће сменити Вучића са власти тек када му пронађе адекватну замену. А то свакако нису: Ђилас, Мариника, Ћута, Алексић, Лутовац, Зеленовић, Понош, Лазовић, Грбовић, Веселиновић… Колонијалне власти њих држе у приправности тек као корективни фактор, као Дамоклов мач који виси Вучићу изнад главе, опомињући га да увек има и таквих који би жмурећи потписали одмах и све… Стога се може рећи да су СНС и СПН заправо аверс и реверс Јудиног сребрњака којим је плаћена издаја Косова и Метохије, евроатлантске интеграције и распродаје државних ресурса.
Занимљиво је како је дошло до смене власти у Црној Гори. Спајић и Милатовић су дошли ниоткуда и преко ноћи победили Мила. Притом нису понудили ништа ново, нити су одступили од Ђукановићеве спољне политике. Нису отпризнали тзв. Косово, нису изашли из НАТО пакта, нити су скренули са ЕУ пута. Чак нису у довољној мери уважили „реметилачки“ српски национални корпус у Црној Гори. Пре ових политичких јуноша многи су покушавали током тридесет година да смене Мила са власти и нису успели. Па како је то онда пошло за руком двојици тоталних аутсајдера? И ко им је помогао у томе? Политика је вештина могућег, али и немогућег, када Ујка Сем пронађе одговарајућу замену за постојећег колонијалног управника, јер Црна Гора је такође америчка колонија. Северна Македонија и Босна и Херцеговина исто тако, ако не и горе. О тзв. Косову не треба ни трошити речи, јер та творевина је данас налик Порторику. С друге стране, Хрватска и Словенија су се одрекле суверенитета уласком у ЕУ, односно код њих је неоколонијализам добио институционалну форму.
Неко се можда неће сложити са констатацијом да је Србија колонија. Ипак, појам неоколонијализма је јасан: колоније имају тек привидну политичку независност, али су у економском погледу потпуно потчињене. Неоколонијалне силе инвестирају у колоније, јер им јевтина радна снага и ниска цена енергената доносе брз профит. Притом колонијалне силе немилице „помажу“ сиромашне колоније „повољним“ кредитима којима се финансирају углавном капитални пројекти. Кредитори условљавају ко ће бити извођач радова на тим капиталним пројектима, па тако данас у Србији аутопутеве граде Кинези и Турци средствима кинеских и турских кредита. Такође, светске силе улажу свој новац у експлоатисање природних ресурса у поседу колонија, као што је нпр. литијум. Звучи познато, зар не? Неоколонијалне силе свесрдно раде на уситњавању колонија, јер се деловима лакше управља него целином. Тако смо имали распад СФРЈ потпомогнут са Запада признавањем сецесија бивших република, а потом и признавање тзв. државе Косово, чија је једина улога да буде непотопиви носач авиона НАТО алијансе, као што је случај са војном базом Бондстил код Урошевца.
Оно што мучи српске родољубе јесте питање зашто Москва подржава Вучићев режим? Зашто Кремљ поздравља сваку Вучићеву победу на изборима који се одржавају свако мало у форми циркуске представе? Русија благосиља Вучића на месту америчког колонијалног управника Србије, јер браћа Руси нису велики фанови демократије. С друге стране, Руси су велики мајстори погрешних процена, и у томе нам веома сличе. Њихов осећај за ширење меке моћи је непогрешиво промашен, где год су то покушали, као нпр. у Украјини пре 2014. године, у Јерменији, Грузији, Бугарској, Молдавији, Црној Гори… Поврх свега, Руској Федерацији је сасвим довољно то што јој Вучић још увек не уводи санкције, па могу да устврде како Европа није јединствена у погледу проглашења санкција, јер су Србија и Белорусија против.
Већина десно оријентисаних интелектуалаца у Србији прижељкује појаву политичке снаге која ће се успротивити лажном патриотизму Александра Вучића. Због тога Вучић брижљиво контролише ту политичку опцију и стално подмеће нове тројанске коње лаковерној опозицији. Вучићу је сасвим јасно да неко мора да добије те гласове, али не допушта да се ти гласови употребе против њега. Зато је направио радикале за XXI век (Заветнике) и националисте за родољубиву интелигенцију (Ми – Глас из народа). Заветници су плитка превара намењена нишчима духом, док је Несторовић софистицирана превара, тако вешто изведена да је, можебити, непознаница и за самог Несторовића, а камоли за просечног гласача. Да је у питању подвала сведочи постизборна изјава др Несторовића, који каже да гласови које је његово „веће стараца“ прикупило неће бити употребљени за смену републичке и београдске власти. Несторовић као услов за коалицију са СНС-ом поставља захтев који Вучић не може да испуни (поништавање Бриселског споразума), док опозицији не поставља чак ни немогуће услове, већ отворено каже да са њима неће ни по коју цену. Дакле, неће ни са једнима ни са другима, а не може сам, те ће стога наставити да прикупља гласове националиста и родољуба, да их пакује у непромочиве кесе и баца на дно бунара, што иде у прилог Вучићу. Јер Несторовић још рече: Ово ће расти! мислећи на свој опскурни покрет, а пре тога рече да су му државни и национални интереси испред страначких, који ће, ето, ипак да расту с временом.
Наравно, ту су још Двери, Нови ДСС и ПОКС који интимно мисле да је са Вучићем све у реду, осим тога што би и они сами мало да буду Вучић, по оном дечијем принципу: доста си се ти играо, дај мало и нама! Њихов коалициони потенцијал је широк, да не кажем плитак, али и веома јевтин. Чекају оглодану коску у виду неког безначајног министарства, да остваре свој дечачки сан.
Ако смо одговорили на питање када ће Вучић отићи, намеће се следеће логично питање: где ће отићи? Како ствари стоје нигде, то јест остаће дома, баш као и Ђукановић, да троши оно што је „мукотрпно“ скупио током владавине. Јер у Црној Гори се јесте променио колонијални управник, али није колонијална сила. Следствено томе, ако амбасадор Хил доведе на власт новог колонијалног господара Србије, старом неће фалити длака с главе.
Треће питање је ко ће бити нови колонијални управник? То је најмањи проблем. Зар смо икада оскудевали у проданим душама? Наћи ће се већ неко погодан за америчку инвестицију. САД ће уложити у њега хрпу зелених новчаница одштампаних без покрића, и ето ти новог послушника, такорећи за џабе… Можда такви већ седе на клупи за резервне играче, као нпр. Сава „Крени промени“ Манојловић, којег неко очигледно припрема за високе позиције?
Дакле, решење није у смени власти, јер ће „калиф уместо калифа“ наставити да управља као колонијални управник. С друге стране, на неким наредним изборима истински родољуби неће успети ни да се кандидују, а камоли да победе, јер је велика гужва на лажној десници. Коначно решење може бити само ослобођење Србије од колонијалног ропства. Пошто устанци и револуције више нису у моди, услед огромне несразмере у погледу војне снаге неоколонијалних сила и колонија, остаје једино метод који су примениле поједине афричке државе када су се ослобађале смртоносног француског загрљаја. Али у том случају је потребно да се ослонимо на другу колонијалну силу – Русију. Да ли смо спремни на то? И да ли смо спремни на било шта?
Извор: Politički.rs
О аутору:
Микица Илић је рођен 1972. године у Сремској Митровици. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета и апсолвирао на Богословском институту Српске православне цркве. Пише кратке приче, приповетке, новеле, романе, есеје, сатиру, позоришне и радио драме. Члан је Удружења књижевника Србије. Сарађује или је објављивао у четрдесетак књижевних, богословских, историјских и других часописа, у којима је објавио око сто педесет текстова. Заступљен је у више заједничких издања и зборника.
