Овај злочин, извршен у договору југословенских комуниста и Англо-Американаца, као и друга бомбардовања српских градова у јесен 1944, имао је за циљ обезглављивање српског народа и припрему терена за комунистичку инвазију Србије. Сва бомбардовања српских градова догодила су се на захтев комунистичког главног штаба, а бомбардовања Београда у том периоду на лични захтев Јосипа Броза. У случају Лесковца, разарање је организовао припадник Брозовог ужег круга, Константин Коча Поповић. За допринос разарању Србије и терорисању српског народа, Поповић је од стране некомунистичкога режима награђен улицом у Београду која носи његово име. Депеше комунистичког штаба „савезничкој“ команди ваздухопловства у том периоду доказују да је Коча Поповић у својим комуникацијама са „савезничком“ командом специфично захтевао и бомбардовање одређених делова Београда.
Прошло је 80 година од када ми је уништена душа, када ми је убијена младост, када су ме сравнили са земљом. Мислио сам: готово је. Нема више. Избрисана је и уништена сва шестовековна историја, фабрике, хотели, палате, куће, дечија игралишта. Уништена је нада и, тог шестог септембра, настало је безнађе.
А звали су ме „Српски Манчестер“. Ја као Немањин град и метох Хиландара, после турског ропства и нарочито после Првог светског рата, почео сам да се развијам као модеран европски град. Нико то у Србији није очекивао, нити је планирао. Јер, да би држава напредовала, мора прво да напредује престоница, а за југ и државна улагања, од инфрструктуре до универзитета и гарнизона, одабран је Ниш.
На то се моји Лесковчани нису обазирали. Гледали су своја посла. Од гајтанара су настале текстилне радионице, затим фабрике. Говорило се: „садимо паприке градимо фабрике“. Имао сам тада двадесетак штедно-кредитних задруга, банке, биоскопе, позоришта, кафане, јавне куће, чак 19 фудбалских клубова. Жене су се облачиле као даме у европским престоницама. На захтев краља ујединитеља развијали смо ”Скопља”, јер сам био део Варадарске бановине. Није било тешко, јер, како се каже, има се може се. Било је то време када се знао ред. Поштовали су се старији, њихово искуство и жртва.
Савезничке бомбе
А онда је дошао „Други рат“. Дошли су Немци, за мене сто пута бољи него Бугари. Трпело се, чекало. Чекала се слобода и да наставим тамо где сам стао, да будем индустријска перјаница, не само Србије, већ Балкана. Али, не лези враже, баш пред крај рата, када су Бугари већ отишли, а Немци се спремали за одлазак, шестог септембра 1944. бомбардери, њих 28 у пратњи 20 ловаца, такозваних савезника, у некаквој недељи пацова („Недеља пацова“ (Ratweek) је био назив операције „савезничког“ бомбардовања Југославије, у септембру 1944. године, прим. НС) изручише 69 тона најразорнијих бомби, мада неки најновији подаци говоре да је бачено и двеста. Ко ће га знати…
Био је то дан када се прослављао рођендан краља Петра Другог, који је само недељу дана пре тога из Лондона позвао своју војску да не слуша више Дражу, него Тита, који је и званично постао краљев командант у отаџбини, 12. септембра. До тог дана имао сам око 28 хиљада становника и за само десет минута бомбардовања остао сам без десет одсто људи. Ни данас се не зна број жртава овог злочина.
Процене се крећу између три и по и седам хиљада, од тога је 50 одсто страдалих млађе од 40 година. Порушено је 1840 објеката, зграда гимназије, Соколског дома, Тонкићева палата, палата Сотира Илића, Гаретова палата, хотели Костић и Плуг. Моје невиђено страдање са Радан планине гледали су они који су тражили и планирали ову операцију на отвореном срцу. Неки Коча Поповић, партизански генерал, кажу интелектуалац, надреалиста, школовао се на католичком универзитету у Лозани и у Паризу, данас слављен и обожаван код многих који се још зову Срби.
Спомен чесма у Лесковцу, посвећена жртвама бомбардовања 1941-1944
Чак су му вратили једну улицу у Београду. Што је баш мене одабрао да оволико страдам и данас се разјашњавају многи историчари. Истина, они што су владали када нико други није смео ни да зуцне о мом страдању и даље су гласни. Има их мало, али добро су распоређени, као и њихови потомци, гласни су и утицајни, а у ствари бескурпулозни и безобразни. Чувају своје привилегије, велике станове и уносне послове. А после ослобођења, ја као да живим у надреалном свету, ваљда због тога што ме је надреалиста и ослободио.
Кажу да је после великог разарања, од једанаестог октобра 1944. почело неко ново доба (Једанаести октобар 1944. године је дан ослобођења Лесковца од фашизма, прим. НС). Поново су изграђене фабрике, неки стамбени блокови, дошли су неки нови људи. О страдању се углавном ћутало, а и данас се помиње само толико да би се, реда ради, обележило. На спомен чесму поред поште, неки људи полажу венце и цвеће чисто колико да обаве своју дужност. А они којима је дужност да то раде и негују културу сећања, то не раде и на пада им на памет.
Као да се стиде туђег злочина. А, у ствари, ти злочинци који су ме поново бобмбардовали 1999. године, истина не тако жестоко као 1944, данас су нам пријатељи. И пријатељски нас већ осамдесет година убеђују да су нас разарали, убијали и узимали душу за наше добро, а ми то никако да схватимо. Увек смо на ивици. У магновењу, које никако да нам се избистри. Јер дим од шестог септембра 1944. и даље је густ и црн, а јак мирис Куће цвећа из престонице још нам трује душу и срце, подмуклије и жешће од свих бомби које су нас осакатиле.
Чини се да ће све доћи на своје место када више не буде те Куће цвећа. Али, можда ми се само чини. Јер више не знам ни шта да мислим ни чему да се надам. Нада последња умире, а и ја као да сам умро још пре осамдесет година, а и даље сам жив. А чему живот ако не сведочимо истину. Моје име и моје страдање је синоним за истину, а истина, ма каква била, јесте лековита.
Извор: Нови Стандард
