Великодушни уступак обичном човеку елитистичког преумљивача Едварда Бернеза, „људи имају право да бирају између опција које им ми пружамо“, драматично се исказао током недавне изборне сезоне у Америци. Пучина је са великим апетитом смазала оскудне опције које су биле постављене пред њу. Већина је била неспособна да запази разлику између игроказа и стварности. Понашали су се као острашћени глумци у саморазарајућем позоришном комаду који до најситнијих појединости кореографишу неке невидљиве силе, вођене циљевима на које понеки основано сумњају, али који нису до краја јасни ником.
Свако ко је проучавао усмерено рушење СССР и Југославије могao je крајњи план да посматра, „као у огледалу, нејасно“ (1. Кор. 13:12), мање више као и сви остали, али је ипак уживао бар једну значајну предност. Тутњава предстојећег распада која је проницљивијим умовима била осетна тада, сада се опет непогрешиво чује.
Први и најпотреснији утисак када посматрамо једну велику државу док се изненада стропоштава у агонију и расуло је чиста неверица „како падоше моћни“ (погледати 2 Сам. 1:19 или 1:27, по укусу читаоца, јер оба стиха погађају у мету). Размер несреће пренеражава и буквално и метафорички. У овом другом смислу утисак делује посебно снажно. Некада динамично и сналажљиво друштво, као у некој ђаволској несланој шали, сада – у својој оронулој фази – предаје се на управу једној сенилној људској олупини чије се оронуло стање тачно подудара са посрнућем некада импозантне државе, на чију номиналну управу се та олупина поставља.
Али, да пређемо са широких генералија на баналне појединости, неизвесно је да ли ће после ове срамоте Америка икада моћи опет да се представља свету као узвишена парадигма библијског „града на гори“. Чак важније и од тога, унутрашњи договор који ју је одржавао као монолитну целину „једнога народа, под Богом“ (опет библијска алузија) сада је бесповратно раскинут. Издресирани народ који је преко два века смерно пристајао, по Бернезовим речима, да се прилагоди наметнутим опцијама, сада у потпуности схвата системску скандалозност тог циничног аранжмана и више није склон да му се подређује. Још увек не сви, али свакако бар половина, а и више од тога. Надмоћно првенство које су дали „губитничком“ председничком кандидату, без обзира на тешко економско стање и хаотичну здравствену ситуацију, што је без премца у прошлости, јасан је знак свима који нису слепи.
Као што „аналитичари“ врло добро знају, Американци увек „гласају према стању свога новчаника“, чак и када је противник актуелног шефа државе сенилни тупан, па је зато у овом случају њихово стварно изборно понашање преседан који ће владајућа елита, опчињена Бернезовим мудролијама, пренебрећи само на огроман сопствени ризик. Краткорочно гледано, после двадесетог јануара, брисање Другог амандмана (уставно јемство права на поседовање оружја) највероватније ће бити њихов рефлексни одговор на новонастали изазов; али да ли је то довољно да поврати послушност, тек ће се видети.
Али што је још битније, ако се загледамо у текуће стање мало дубље од разматрања простог незадовољства, упркос најобимнијој организованој блокади протока вести и информација икада виђеној, утучене масе, неки интуитивно а неки емпирички, преко још увек непокорених алтернативних извора, до сада су већ схватиле шокантни обим извршене преваре. Један од стубова намештеног друштвеног конвента на коме јавни ред и друштвена стабилност деценијама почивају, наивна вера у демократску суштину система, трећег новембра је лакомислено подривен, а то су извели управо они који су требало да буду највише заинтересовани да остане нетакнут. Расцеп који ће та разорена вера изазвати сигурно ће имати несагледиве последице.
Међутим, светогрдни упад руље на посвећену територију Конгреса сигурно није било једна од тих последица, без обзира на брижљиво саздани привид. То је била класична операција под лажном заставом, америчка адаптација уобичајеног приручника за обојене револуције, који је пре тога био успешно примењиван у бројним ситуацијама где је циљ био „смена режима.“ Непрекидно нападани и углавном деморалисани режим, на чијем се челу налази политички неписмена особа чије разумевање ствари и лукавост не иду много даље од рутинских преваривања неопходних за закључивање „дилова“ на њујоршком тржишту некретнинама, очигледно је, поред свега осталог, био и дубински инфилтриран, тачно као слични режими у земљама трећег света.
Насилнички шок одреди Антифе, сада мобилисани као Sturmabteilung ушанчене елитистичке камариле, за ту прилику су довезени у Вашингтон у белим аутобусима, под пратњом полиције. Стража на Капитол хилу, пределу града где се налази Конгрес, јуриш је омогућила тако што је раставила барикаде и пропустила руљу да уђе. Нити су кореографи заборавили на неопходност да се за такву прилику обезбеди и обавезна сакрална жртва. Са оперативног становишта, Џин Шарп би изразио своје задовољство, мада је мало вероватно да се за његова живота разматрала могућност домаће примене његових превратничких технологија.
Очекивање милиона Американаца разних политичких убеђења и из свих друштвених слојева да ће, после низа неуспешних покушаја које су позивајући се на климаве процесне изговоре судови одбацили, Конгрес шестог јануара најзад употребити своја уставна пуномоћја да наложи темељну проверу по меритуму свих спорних изборних питања, неславно се изјаловило. Државни чиновник који је у овом случају био овлашћен да покрене поступак, потпредседник Мајк Пенс, отворено је одбио да то учини. Пенсово понашање одразило је, као у огледалу, сличан поступак 1992. године члана Председништва СФРЈ Богића Богићевића. У одсудном тренутку, док се срљало у распад Југославије, Богићевић, тада језичак на ваги, одбио је да гласа за предложене мере које би – да су биле усвојене – можда допринеле регулисању кризе. То је пресудило да те мере не буду усвојене, чиме је постављена подлога за крах и крвопролиће који су уследили.
Наоко чудна и неприродна чињеница да су се све фигуре из естаблишмента, из обе странке и из свих формалних и неформалних управних структура, на крају нашле заједно на истој линији, једногласно потврђујући потпуно неубедљиве изборне резултате, можда је коначни доказ иначе шокантне тврдње адвоката Лина Вуда о томе, како систем заправо функционише.
Свођење ове проблематике на лични ниво, као што многи ван Сједињених Држава чине, јесте грешка. Обе главне личности су људи од сламе, лишени супстанце. Хировито се кандидујући пре четири године у председничкој трци, више као чин егоцентричног самодоказивања олигарха коме се све може него из озбиљног очекивања да ће победити, вероватно ненамерно, актуелном председнику се тада омакла артикулација најдубљих брига и фрустрација већ одавно пре тога смркнутих маса. Одмах затим, они су похрлили да га усвоје и да у њега пројектују своју огорченост и илузије, претварајући га по дифолту у свога стегоношу.
Чињеница да после четири године труда њихов симболички харамбаша нема достигнућа којима би се могао похвалити, али да му је без обзира на то ипак пошло за руком да усред економског краха прикупи око осамдесет милиона гласова, представља изузетно знаковиту појаву. То је отрежњујуће упозорење управљачкој елити да би еклатантна изборна превара и беспризорна информациона цензура краткотрајно можда још увек могли послужити њеним циљевима, али да видљиво губе своју ефективност.
Тигра не можете неограничено вући за реп пре него што се окрене и почне да кидише на вас.
