Ако ћемо искрено, новопостављеном поглавару Српске православне цркве Порфирију од срца се није обрадовао нико. Уместо тихе, благословене радости што је у смутним временима Црква најзад добила свога кормилара, његово проглашење прати осећај изразите и непатворене мучнине. Једна унутрашње већ увелико гњила и дисфункционална установа – по губитку свих компаса и осећања за меру она се опасно приближава не само предреформацијском већ и тренутном стању „сестринске“ организације у Ватикану – уместо да зрело сагледа разлоге за своју разграђеност и губитак живог додира са паством којој би требало да служи, српска Црква је подлегла спољним притисцима. За главног лекара својих многобројних недуга изабрала је човека који је свим тим болестима и сам тешко заражен. А то значи само једну ствар: осим ако се не би догодило големо чудо, од скорог опоравка Српске Патријаршије нема ништа.
Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршиског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води, ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним „контроверзним бизнисменима“ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна. Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На пасторалном плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни. Да наведемо само два момента.
Од како је 2008. године био постављен да председава Саветом Републичке радиодифузне агенције (државним телом за надгледање садржаја радио и телевизијских емисија) количина душегубног смећа коме је становништво Србије непрекидно изложено вишеструко се увећала, а отров којим је тај отпад прожет постао је још малигнији. Порфиријев самооправдавајући изговор, да је био тек један од више чланова те агенције и да зато није могао да постигне много, за једног доктора теологије делује крајње неозбиљно. Он је увек могао да учини исто што би на том месту урадила свака часна особа, а то је да поднесе оставку у ситуацији где му није било могуће достојно представљати Цркву, уместо да је својим чином и присуством компромитује.
А када је 2014. године био послат да преузме митрополију Загребачко-љубљанску, на свом устоличењу одржао је поражавајућу и бљутаву беседу, заогрнуту псеудохришћанским фразама, у погубном српском стилу додворивања и незамерања непријатељима који су га тамо окруживали. Од екуменизма, апотеозе лажног братства, „помирења“ и „суживота“ са непокајаним душманима, па надаље, он у својој приступној речи није пропустио да озвучи ниједну крупнију политички коректну баналност. Како је тада говорио, тако је на својој загребачкој катедри потом и радио. Тако ће засигурно и наставити да ради, само сада са спољашњим изгледом патријаршијског ауторитета и у неупоредиво ширем обиму.
По свему судећи, посао у видео направама прекривеној крипти храма св. Саве 18. фебруара одрађен је муњевитом брзином, у рекордно кратком року, без чак и про форма привида саборног промишљања. Таква процедура неодољиво сугерише сценарио који је унапред био познат свима и коме су се сви добровољно потчинили. У кварној „симфонији“ какву је под видом ове жалосне пародије византијског праобраза тим чином Србија добила, Порфирије ће, као црквена компонента, одиграти улогу одговарајућег и ефикасног садејственика своме подједнако несретном колеги из политичке сфере.
Главни задатак обојице јасно је зацртан. То је предаја и аминовање предаје Косова. И један и други доведени су и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили на обављању тог примордијалног, нечасног задатка. Порфирије је зналачки изабран (не од колега епископа наравно, а свакако још мање од Светога духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту. Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући, што би се вратило као бумеранг, него суптилније, тако што ће — демобилисањем Светосавске цркве да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати да би га затим језуитском казуистиком покварено изгладио.
Осамнаести фебруар је тужан дан у повести помесне српске Цркве и српске државности, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано разарање Државе и Цркве. Попут две куле у Њујорку, обе древне грађевине миниране су од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.
