Да, овај наслов је незнатно преиначено улизичко питање које је пре неки дан приглупо поставила једна смешна жена, умишљена докторка финансијских наука, покушавајући да се понизно додвори свом презира достојном газди. Неустрашиви монах Антоније, српски Савонарола, и његова мала чета православних родољуба, већ скоро пет година на улицама Београда и Ваљева у немоћи пројављују своју и Божију силу, посрамљујући подједнако учмалост потлачених као и дрскост њихових сурових тлачитеља. Зато право и трезвено питање које би требало поставити гласи: да ли је Србија достојна њих?
Сваки дан немо, својим упорним присуством, сведочећи пред сатрапијом која слови за „владу“ окупиране Србије, а сваке суботе литијом која редовно обиграва главна упоришта окупационог система, Патријаршију, „скупштину“ и пропагандни штаб у Таковској улици, ови дубоко побожни и за своје отачество још дубље забринути људи проповедају својим часним примером. Они као да се руководе Гандијевим геслом да „истину треба понављати све док има људи који у њу не верују.“ И они то одиста чине, истину јогунасто и сваки дан понављајући својим равнодушним и заблуделим сународницима, којима до ње очигледно није стало.
Истина коју монах Антоније и његови малобројни следбеници разглашавају, не натурајући је никоме али заступајући је одлучно и речито, тек „да немају изговора“ (Јн. 15:22), за њихове савременике мора да је мучна и горка. Прва од тих неудобних истина, која њене гласнике одмах дисквалификује у очима и ушима већине оних којима је намењена, је неугодан позив на неопходност покајања. За објављивањем ове кардиналне истине следи низ других, једнако непријатних: фактичка окупација и велеиздаја, расцрковљеност и аморалност, биолошки рат против народа лажним и опасним „вакцинама,“ киднаповање и продавање деце странцима под окриљем корумпиране и марионетске власти, посипање народа из ваздуха отровима, попут бубашваба, из авиона непознате намене и порекла, оркестрирана најезда страних освајача, разбојничка пљачка националних добара и безобзирно загађење животног окружења, мотивисано профитом и масним провизијама. А то су само главне ставке из вапајног репертоара овог пожртвованог ревнитеља за добро ближњега свог.
Али у клинички мртвом, предпотопском друштву то је довољно да већина намрштено окрене главу. Потресне суботње омилије оца Антонија уместо да их уздрмају, оне их иритирају у делиријуму саможивости и приземности у коме тумарају. Јер суочавање са истинама које им се проповедају, а надасве називање ствари њиховим правим именом, од чега су се одавно одвикли, налаже моралну обавезу да се о нечему размисли, нешто жртвује и понешто учини.
Тачност дијагнозе коју поставља отац Антоније потврђује и одбојни став према њему и његовој дружини увелико декадентне установе која би по свом послању на његову пастирску делатност требало најблагонаклоније да гледа. Донедавни патријарх барем је ћутке, правећи се да ништа не чује и ништа не види, сваке суботе поред литије равнодушно пролазио, идући у Саборну цркву на вечерњу молитву. Садашњи оца Антонија и његову литију још ниједанпут није удостојио ни такве равнодушности. У његовој безобалној екумени, испуњеној дијалогом и љубављу за све и свакога, ипак је претесно да би се ту могао сместити и један убоги српски калуђер са ревносним православним душама које заједно са њим, верно и са љубављу, сваке суботе по обезбоженој престоници проносе молитвене литије.
Ако га није признала и почаствовала Црква којој припада, и којој част чини, отац Антоније је задњих дана добио највиша признања од безбожне власти којој се са јеванђелском смелошћу у свакој прилици и сваке суботе, на агори једине преостале слободне територије, на улици, храбро и прекорно обраћа. За протеклих десетак дана, власт је оца Антонија хапсила рекордних три пута, од чега два пута истога дана у суботу 18. септембра.
Неустрашиви и непоколебљиви слуга Христов прогоном је достојно одликован и уважен од стране богобораца, ако већ није могао бити прихваћен и подржан од својих.
