Oh, mia patria sì bella e perduta… Прећутано, 2022.

Нико боље од Вердија у опери Набуко није приказао поражавајуће стање у коме се српски народ налази данас.

Од марта 2019. године, Институт Арчибалд Рајс постојано прати кретања и догађаје који утичу на положај и изгледе српског народа у сложеном светском амбијенту у коме живи и бори се за опстанак. Ненаметљиво и без политичких амбиција, хватали смо се у коштац са бројним темама које су нам се чиниле од посебног значаја. Значајне не само у тренуцима када смо се на њих освртали, него и у ширем контексту настојања да што темељнијим претресом свега што је битно допринесемо препороду једног тешко рањеног и опасно дезоријентисаног народа.

Не придајемо никакву важност календарским датумима, нарочито уколико нису везани за духовно значајне и корисне догађаје. Ипак, крај једне године и почетак друге згодна је прилика за свођење рачуна. На почетку 2023. године, то ћемо учинити из једног посебног угла, конкретно истичући не наш рад већ нешто друго, чиме би се мало ко бавио на нашем месту. То су наши неуспеси током протекле године да по одређеним важним питањима јаче делујемо на свест и савест Срба. Укратко, неуспех да их подстакнемо да се пробуде из уобичајеног мамурлука и да одреагују тамо где је то очигледно неопходно, зато што су угрожени.

Напомињемо да наша двојезична интернет презентација, намењена српској јавности у земљи и дијаспори, има на хиљаде посета. Наши текстови се редовно шаљу на хиљаде српских адреса, не само појединцима већ и медијским кућама, алтернативним и главног тока. То значи да је становиште Института Арчибалд Рајс на сасвим задовољавајући начин заступљено у широком спектру српске јавности и у српском медијском простору разних ставова и усмерења.

На фону те чињенице, желимо да наведемо три теме које су за српски народ од капиталног значаја и које смо током 2022. године у бројним текстовима обрадили, али које нису нашле одјек сразмеран важности коју несумњиво имају:

Одбацивање од стране „народне скупштине“ резолуције којом се страдање српског народа у НДХ проглашава за геноцид и предвиђају се друге мере за одавање моралног признања српским жртвама у том језивом покољу.

Наши текстови на ову тему налазе се овде, овде, и овде.

Додељивање аутокефалности „македонској цркви“ од стране Српске патријаршије и отписивање не само целокупне културне баштине српске Цркве и српског народа у Македонији, одн. Старој Србији, већ и ничим оправдано укидање на тој територији канонске Охридске архиепископије, која је била у евхаристичком општењу са Српском православном црквом. Та неизмерна штета нанета је бахато, заверенички и без сувислог образложења. Њен једини видљиви ефекат било је заокруживање коминтерновско-брозовског пројекта стварања вештачке македонске нације, са пратећим инфраструктурним установама као што су језик, црква и остало.

Текстови на ту тему се налазе овде, овде, овде, и овде.

Крајње проблематична појава, чији је пробни балон недавно пуштен у Младеновцу, да се граде џамије у чисто православним деловима Србије где, бар за сада, исламских верника нема. Та појава је проблематична пре свега са становишта националне безбедности, али и из низа других разлога. Истовремено, појава је знаковита и политички зато што су, уз сво дужно поштовање, вера и политика у исламу нераздвојиви.

О томе смо писали овде.

Заједничка нит која спаја све наше осврте на наведене теме је мук којим су углавном били пропраћени. Без жеље да се китимо ловорикама, у вези са прећуткивањем одбачене скупштинске резолуције о српским жртвама у НДХ били смо први који смо о томе проговорили и на нашем сајту највише и најсистематичније писали. Други коментатори и аналитичари накнадно су нам се придружили, али врло штуро и обазриво.

Што се тиче реаговања на Патријаршијин катастрофални поступак по македонском питању, ту смо опет ми били први у јавном простору који смо принципијелно, са становишта одбране црквених и националних интереса, одреаговали. То се лако да утврдити претрагом на интернету. У тренутку избијања ове контроверзе средином 2022. године, ми смо били једини критички интонирани глас наспрам многих еуфоричних, али теолошки и национално плитких (а вероватно и наручених) коментара. Накнадно, придружили су нам се и други компетентни посматрачи са својим квалитетним одзивима на ову изузетно важну тему. Свака јавна расправа, чак и релативно уског обима, увек је боља од потпуног прећуткивања. Међутим, сразмерно значају догађаја и подлости издаје у какву је забраздио црквени врх, укупна пажња посвећена овом дебаклу ипак је била недовољна за покретање исцрпне дебате и формирање општенародног консензуса. Услед мањка критичке пажње, и ово важно питање највећим делом било је гурнуто под тепих.

Планирану градњу џамије у Младеновцу, о чему се сазнало крајем децембра 2022. године, такође смо ми први у јавности проблематизовали. Свакоме ко је способан да политички мисли јасне су две ствари. Прво, пошто верника који би ту џамију користили у Младеновцу практично нема, то је првенствено политички пројекат, и то са озбиљним и далекосежним штетним последицама уколико би био успешно приведен крају. Друго, да је то мина перфидно постављена Србији, уз сарадњу отпадничке власти и њених локалних младеновачких филијала. Крајњи циљ је стварање услова за уговорени прилив и насељавање у срцу Србије „миграната“ које ће таква верска инфраструктура опслуживати и постављање белега којим ће се обележити сталност њиховог присуства. У околини Крушевца већ је саграђен објекат исте врсте, наводно да би се путницима на релацији Турска – Немачка омогућило да успут задовољавају своје верске потребе. То је, наравно, лаж измишљена искључиво ради тога да би се заметнуо траг и да се обмане онај део јавности који би могао посумњати у праву природу оваквих необичних активности.

Отпадничка и похлепна српска власт на челу са поганим узурпатором и са својим нечасним помагачима у цивилу и у мантијама за позамашни бакшиш кује завере против сопственог народа. Они не хају за опасности које ће угрозити народ и земљу када се злонамерним странцима дозволи да у беспомоћној Србији неометано маркирају свој терен, било подизањем политичких белега прерушених у верске објекте или, као њихови ортаци, разбојничко предузеће Рио Тинто, тровањем ради брзог профита, после чега ће српском народу оставити неотклониву и смртоносну пустош.

И све то, попут оног пословичног каравана, пролази мимо равнодушног и немог српског народа. Ако повремено понегде неко залаје, то је без утицаја на општу конфигурацију ствари. На егзистенцијалну опасност нема свенародног егзистенцијалног отпора. А такав отпор препознатљив је по томе што је масован, несаломљив и неодустајан и што, када се покрене, увек обавезно тријумфује.

Србија је постала земља где и камење одбија да виче пошто је равнодушни и застрашени народ очигледно одлучио да ћути.

Отаџбина, о којој је у Набуку уздисао тужни хор робова није, као у подтексту Вердијевог либрета – Италија, него Србија. Али не она Србија у време када је компоновао, благословена, полетна, са вером у себе и своју ослободилачку мисију, него ова данашња, сломљена и скрхана. Још увек bella, али несумњиво perduta.