Албански терористи и екстремисти из ОНА спровели су смишљени злочин, уништавањем вековног присуства и трагова православног народа у Матеичу
Дана 3. маја 2021. године навршило се тачно 20 година од разорних оштећења насталих 2001. у храму Успења Пресвете Богородице у Матеичу, у историјском подручју Жеглигова у Републици Северној Македонији. Манастир представља целину са једне стране осам векова трајања живота Богу посвећене људске заједнице, и са друге стране ризнице високе културе и предања које је изнедрила Црква Христова. Назив Матеич, постао је од речи мати – ,,Мати Божија“.
Жеглиговски манастир или манастир Матеич административно припада Општини Липково. Манастир се види голим оком из Куманова, али до њега се стиже једино теренским возилом. Од града до манастирског комплекса по неасфалтираном и тесном путу, путује се око сат времена. Да су Господ и природа богато даривали овај крај потврђује се бујном вегетацијом, изворском водом, наизглед нетакнутом природом. Ипак такву слику ометају слике рушевина које најпре види сваки путник добронамерник.
У самом манастирском комплексу прво вас дочекају рушевине помоћних објеката, а онда величанствена слика: импозантна црква и узвишени мир, који зауставља дах сваког посетиоца. Доживљај употпуњује духовна тишина и јединствен и непоновљив поглед. То је приметио и Николај Окуњев када је у тексту Грађа за историју српске уметности: Црква Свете Богородице – Матеич написао: ,,У пустом крају усамљено се дижу величанствене рушевине храма, које се већ из даљине, са Кумановског Поља виде“.
Задужбина цара Уроша
Иако је настао већ у XI веку, што потврђују и натписи на грчком који се везују за период владавине Исака Комнина (1057 – 1059), манастир је постао познат као царска задужбина у срцу немањићке terra sacra посвећена Успењу Богородице. То је управо црква Богородице Црногорске која се помиње у хрисовуљи краља Уроша II Милутина дарованој Св. Ђорђу Горгу 1300. године. Према биографији цара Уроша V коју је написао патријарх Пајсије, на њеном месту је цар Душан започео изградњу храма Успења, који је завршила царица Јелена са сином Урошем V око 1357.
По више појединости Матеич је карактеристично остварење. Простор храма је изграђен по замисли уписаног крста са пет купола. Као петокуполна црква у основи развијеног уписаног крста храм у Матеичу је у низу сличних решења у српској средњовековној архитектури. У цркви Успења у Матеичу наставља се дуга традиција петокуполних цркава српске средњовековне архитектуре.
Извор: Mediasfera
Главна купола је у средини кружна, споља дванаестострана, а њен пречник већи је од пречника куполе у Високим Дечанима. Матеич има једну одлику коју не срећемо на другим храмовима: дванаестространу централну куполу док остале цркве у скопској Црној Гори имају осам. На Матеичу се обнављају старе градитељски традиције које налазимо у Цариграду и Солуну. Градитељ је имао у виду равномерну структуру зидања тако да је јасно да се опека појављује као допунски материјал осим у горњим конструкцијама где недвосмислено одражава жеља за симболичним исказивањем орнамента изведеног опеком.
Наставак традиције краља Милутина
Фасадним платном прочеља односно ,,спољашњом“ сликом западне фасаде храма у Матејче доминира мотив тзв. тријумфалног лука. Средишњи лук је шири и виши од бочних лукова на фасади. У нишама бочно од централног портала изведен је орнамент чија геометријска слика је формирана дијагонално укрштеним опекама. Реч је о мотиву заступљеном у архитектури епохе о којој је реч. Поменимо као паралелу прочеље цркве Свете Софије где је у свакој другој ниши пласиран идентичан орнамент. Исти орнамент пласиран је у забавној површини западне фасаде цркве Богородице Захумске у Охриду, затим на југоисточној страници апсиде и јужној фасади цркве у Љуботену.
Олтарски простор је простран, што говори о развијеним и сложеним литургијским потребама.
Извор: MediaSfera
Ентеријером доминира тривилон, односно тролучни пролаз између мале припрате и наоса, што посебно наглашава тријумфални контекст ове грађевине. Два снажна стуба, кружног пресека, носе кубичне капителе украшене на угловима стилизованим људским и животињским главама и повијеним листовима, настављајући тако традицију скулптовања капитела као у Дечанима. Улази односно портали ове цркве настављају традицију грађења као у цркви Светих Арханђела у Призрену. Скулптовани биљни и животињски свет, вероватно првобитно бојен, наставља идејно и тематски све оно што се може видети на скулптованим капителима, порталима и прозорским отворима у Дечанима и у цркви Светих Арханђела у Призрену.
Важно је напоменути да црква Успења Богородичиног у Матеичу наставља традицију споменика Светог краља Милутина из XIV века и призренских Арханђела. Замисао простора у целини недвосмислено показује да је призренска задужбина цара Душана била основа за грађење програма по којем је пројектован Матеич. На идентичан начин је замишљена основа храма, трочлани олтарски простор, наос са доминантном куполом и четири мале куполе у угловима.
Новина у Матеичу
Новина у Матеичу је укључивање призренског предворја у затворен простор. Имајући у виду да су на овај начин синтетисани и одговарајући архитектонски детаљи манастира Пантократора у Цариграду, где је цар Душан провео своје детињство, ктитори су на тај начин показали угледање не само на традицију већ и сећање на Цариград ,,Око Васељене“. Отуда је изнад јужног портала и приказан предимензионирани лик Христа Пантократора, непосредно уз ктиторску композицију.
Извор: MediaSfera
Матеич је последња велика, царска задужбина српске архитектуре у околини Куманова. Сликарство Матеича показује надовезивање на сликарске традиције које се срећу у сликарству Милутинових задужбина. Велики је простор у ентеријеру храма Богородице у Матеичу био на располагању, тако да су сликари могли адекватно осликати храм. У Матеичу су насликани бројни циклуси фресака: Велики празници, земаљски живот Христов, параболе, Акатист, Дела апостолска, Чуда апостолска, легенда о цару Авгару, чуда Димитрија Солунског, циклус Васељенских сабора са додатком српског сабора краља Стефана, Божићна стихира Јована Дамаскина и др.
Од историјских тема незаобилазна је композиција која представља друго родословно стабло династије Комнина. Оно је требало да покаже родбинске везе царице Јелене и крвне везе њене породице са ромејском династијом. Српска династија је приказана као огранак ромејских царева. Лоза Немањића на западном зиду северног брода, затим и ктиторска композиција коју чине царица Јелена и Урош V који држе модел храма и десно од њих цар Душан.
Изразито средиште културе
На пространим површинама јужног и источног зида наоса насликана је ктиторска композиција. Царица Јелена и Урош држе између себе модел храма који је поприлично оштећен али се види да представља северну страну храма с пет кубета. Ктитори дарују модел храма Богородици Одигитрији. Царица држи крст украшен бисерима, док јој се с круне спушта сиви превес. Због отпадања пигмента боја Јелениног превеза данас је бела, али се примећују трагови сиво плаве боје који говоре у прилог претпоставци да је то можда била оригинал на боја царичиног превеза. Урош је приказан као млад, лица овалног облика. До Јелене и Уроша је цар Душан. По мишљењу Светозара Радојчића ово је посмртни Душанов лик. Портрет наликује оном у Дечанима и у Леснову.
У XV веку Матеич је био изразито средиште културе. Књижевна и преписивачка делатност веома су живе. У манастиру је живео Исаија Србин, српски композитор, познати химнограф који је написао и композицију ,,Полијелеј Сервикос“. Такође у манастиру је обављана и преписивачка делатност коју је предводио Владислав Граматик. Владислав Граматик (дијак) био је српски књижевник и писар. Он је од 21. новембра 1456. до 11. новембра 1457. године саставио „Зборник“ у Младом Нагоричину, затим за Димитрија Кантакузина у манастиру Матејичу и 1479. године још један „Зборник“ који се данас чува у Рилском манастиру у Бугарској. Граматик је написао да је у Матеичу имао „жилиште (стан) и пребивалиште“ 1472/1473. и 1479. године.
По доласку Османлија манастир је почео да пропада. Његовом страдању допринело је скидање оловног крова током 18. века, искоришћеног за покривање Ески џамије у Куманову. Током балканских ратова Матеич је поново ушао у састав српске државе (тадашње Краљевине Србије). То је пружило прилику истраживачима да испитају цркву. Део фотографског материјала чуван је у документацији Музеја Јужне Србије у Скопљу. Након ослобођења 1918. године, манастирска црква је обновљена. Остало је забележено у тексту ,,Краљ и краљица у манастиру Матејићу“ објављеном у часопису ,,Време“ за 1. новембар 1926. године да су Њ. В. витешки краљ Александар И Карађорђевић, Њ. В. краљица Марија и кнез Арсен идући на коњима, јер од Новог Села није било пута, посетили манастир Матеич, као и да су том приликом пописали имена свих настањених у 80 домаћинстава у Матеичу који су тада остали без воде. Истога дана освештана је и основна школа подигнута трудом Њ. В. краља на молбу скопског надзорника основних школа господина Ћирића.
Извор: MediaSfera
Занимљиво је да је 1934. под покровитељством Њ. В. краља Александра I Карађорђевића манастир Матеич обновљен чиме су макар привремено заустављена даља пропадања живописа. После Другог светског рата обављени су санациони радови у цркви који су трајали скоро до 1960. године. Нажалост, након црквеног раскола 1967. године у манастиру нема монаха, а манастир је препуштен неповољном утицају атмосферских прилика, као и неповољним политичким околностима.
Извор: MediaSfera
Терористички штаб у светињи
Задужбина царице Јелене и цара Уроша V, манастир Успења Пресвете Богородице у селу Матејче, током ратних сукоба између регуларних војно полицијских снага владе у Скопљу и паравојних групација побуњених екстремиста Албанаца, претворен је 3. маја 2001. године у терористички штаб и локацију за похрањивање арсенала албанског наоружања (пре опсаде манастира смештеног углавном у оближњим селима, међу којима је највише оружја било из села Арачиново).
У том периоду у оружаним сукобима разрушен је и манастирски конак који је годинама раније служио као дечје одмаралиште. Озбиљно су девастирани и делови цркве, оштећене фреске, чак је прекопаван под у олтарском простору, када је уништена и плоча часне трпезе. Сломљена врата, прозори, уништене фреске, влага због крова који прокишњава. У припрати храма су остаци воденог талога, демолирана су врата на западној и јужној страни, оштећени су делови горње конструкције храма, у олтарском простору колоније инсеката су нашле своје перманентно станиште. Стакла од транзена централне куполе су трајно оштећена тако да су фреске и у овој, највишој тачки храма, препуштене немилости атмосферилија У храму су албански терористи мучили и малтретирали део локалног православног српског становништва из Матеича, које је данас етнички очишћено од православног становништва.
Графит настао 2001. године приликом упада албанских екстремиста у цркву, фреска на којој је приказан Свети Апостол Павле (Фото: Ј. Кила)
Преживели Срби и Македонци из села Матеич 2001. на позив државних власти у Скопљу напустили су своја вековна огњишта и отишли у „привремено расељење“ у колективним центрима. Њихово привремено расељење постало је перманентно. Процена је да је напуштено око 130 кућа, од чега је око четрдесетак домаћинстава поседовало своја имања. Након судских процеса православно становништво Матеича добило је одређену одштету, али су им одузети домови и читава домаћинства са комплетном имовином на којима су били вековима. О томе постоји сачувана судска документација која недвосмислено доказује узурпацију имања која су у међувремену претворена у депоније. Највећи део прогнаних Срба и Македонаца успешно је пред судским инстанцама заступао адвокат Синиша Станковић из Куманова о чему је у више наврата писано у листу ,,Вечерње новости“.
Део некадашњег конака са натписом албанских екстремиста (УЧК), манастир Матеич (Фото: Јасмина С. Ћирић)
Овим поводом, требало би поменути да је на повечерје Видовдана 2001. године Његова Светост Патријарх српски Господин Павле упутио писмо Кофију Анану, тадашњем генералном секретару ОУН и Коициру Матсурију, генералном секретару УНЕСКО поводом уништавања српских манастира на Косову и Метохији и у Скопској Црној Гори. Његова Светост Патријарх Павле посебно је указао да је у највећој опасности манастир Матеич у истоименом селу. Према речима Његове Светости Матеич је ,,благо које су тренутно узурпирали албански терористи. Прети опасност да у обрачуну македонске војске и терористичких снага ова велика православна светиња буде минирана изнутра или бомбардована споља“.
Џорџ Робертсон, тадашњи генерални секретар НАТО, уз захвалност на обраћању Његове Светости, објаснио је да ,,НАТО придаје значај културном наслеђу и верским центрима свих европских култура и наставиће да обезбеђује споменике на Косову. Али такву одговорност нема на територији Бивше Југословенске Републике Македоније. Мој лични представник господин Питер Фејт је средином јула посетио Матеич. Село је срушено у тешким борбама између етничких албанских наоружаних група и владајућих снага. На срећу, православна црква је споља остала неоштећена, али је унутрашњи инвентар запаљен“.
Извор: MediaSfera
Смишљено уништавање трагова православног народа
Албански терористи и екстремисти из ОНА спровели су смишљени злочин, уништавањем вековног присуства и трагова православног народа у Матеичу. Иза таквих поступака стоје прави терористички методи, што се потврђује и десетинама сачуваних видео снимака. Користили су динамит, бомбе, мине, тенкове, различито наоружање. На тај начин припадници поменуте паравојне формације деловали су против православног културног наслеђа које је део европске и светске баштине.
Да појединости наведене у одговору Блаженопочившем Патријарху Павлу нису одговарале истини, потврђено је и у Извештају који је током септембра 2001. године послат ИКОМОС-у. Тадашња министарка културе, г-ђа Самоиловска-Цветанова, упутила је апел генералном секретару УНЕСКО-а у вези са проблемима културног наслеђа у Македонији за време сукоба. У јуну 2001., извршни одбор ИКОМОС-а у Македонији одлучио је да покрене кампању за спас културног наслеђа угроженог оружаним сукобом. Предложено је да се од председника ИКОМОС-а, господина Мајкла Петзета, затражи да упути апел за спас манастира у Матеичу као једног од ,,највреднијих примера византијске архитектуре и фреско сликарства 14. века“.
За потребе првобитног извештаја (6-7. јула 2001.) у вези са затеченим стањем у Матеичу, један од чланова екипе фотографисао је стање фресака на којима се јасно виде графити УЧК као и различити натписи уз представу Светог Апостола Петра. У питању су снимци господина Јориса Киле који је уосталом објавио и књигу о наслеђу у опасности, а на чијој насловној страни је управо фотографија фреске из Матеича. Упркос чишћењу фресака, које су трудом Националног конзерваторског центра Републике Северне Македоније, делимично спасене, и данас је могуће видети на више фресака остатке црног и зеленог спреја који су терористи употребили.
Извор: MediaSfera
Ћутање о страдању Матеича
Од 2001. године на ситуацију у манастиру Матеич реаговало се углавном прећутно иако је реч о споменику културе који је најугроженији од свих храмова на територији Републике Северне Македоније. До данас није решено ни питање одузетих 300 хектара шуме под тапијом манастира Матеич, посебно ако се има у виду да је у међувремену дошло до нелегалне сече стабала и отимања одређених делова пошумљених имања. Развлачење цигле и другог грађевинског материјала у оквирима манастирске порте се наставило, а манастиру који је средином XIV века уживао статус Врта Мајке Божије, одузет је у потпуности статус Домостроја Спасења.
И покрај свих недаћа, црква и данас пркоси времену који су је оскрнавили и расплакали, а њени верници је не заборављају и не напуштају макар на дан Мале Госпојине. Последњих 17 година сваког 21. септембра мањи број верника, (некадашњих житеља села Матејче и добронамерника из Куманова), дође да прослави празник ове православне светиње. Ипак, сачекају их сломљена врата и прозори, уништене фреске, раскопан под и влага због крова који прокишњава. Разрушени конаци, звонара, помоћне манастирске просторије, уништени објекти дечјег одмаралишта, остаци кујне, трпезарије, игралишта. Иако се на сваком кораку види да се овде некад одвијао богат духовни и друштвени живот.
Извор: MediaSfera
Почетком ове године из кабинета г-ђе Ирене Стефоске, министарке културе Републике Северне Македоније, најављено је да је из средстава намењених области непокретног културног наслеђа издвојено милион македонских денара за превентивне интервенције на архитектури и живопису цркве у Матеичу које би требало да спроведе Национални конзерваторски центар у Скопљу.
Двадесет година после сукоба изазваних од стране албанске паравојне Ослободилачке националне армије, остаје нада да ће у блиској будућности бити враћено достојанство манастиру Успења Богородичиног у Матеичу, ремек делу Богом надахнутог стваралаштва својих ктитора, када су окружење творевине Божије украсили јединственом уметничком целином сазданом у Богородичину славу.
Извор: Стање Ствари
