*овај прилог је објављен у зборнику међународног научног скупа СВЕТОСТ И ДУХ ВРЕМЕНА, приредио Зоран Милошевић, село Глушци на Дрини, август 2021

Сажетак: У Новом Завету Светог Писма напушта се библијска пракса жртвовања домаћих животиња (јагњад, овнови, козе и говеда), а уводи бескрвна жртва – хлеб и црно вино. Тако је и сам Исус Христос добио епитет „Јагње Божје“. Свети Јован Крститељ је имао у виду пасхално жртвено јагње кад је, видећи Исуса да иде ка њему, узвикнуо: „Гле, Јагње Божје које узима на се гријехе свијета!“ (гр. Ιδού ο αμνός του Θεού που σηκώνει την αμαρτία του κόσμου). Због ових речи Св. Јована Претече, Исус Христос је за ране хришћане препознат као старозаветна пасхална жртва – Јагње Божје (гр. ο αμνός του Θεού, лат. Agnus Dei), чију је улогу у домостроју спасења човечанства Христос свесно преузео.

Кључне речи: Крвна жртва, бескрвна жртва, Исус Христос, усташе, Јасеновац, свети Вукашин из Клепаца

 „Можете ме убити, али ми не можете наудити!“

      (св. мученик Јустин Философ, око 105–163. л. Г.)

Сурови и примитивни обичаји приношења крвне жртве идолима постоје од самих почетака повеснице људског рода. Обичај се огледао у клању сопственог мушког или женског детета, чије би тело затим било спаљено на жртвенику и принето крволочном Молоху (Мелеху), богу рата, или неком сличном паганском идолу.

У старозаветној Другој књизи о царевима забележено је да је јудејски владар Ахаз, по угледу на обичаје неких суседних идолопоклоничких народа, принео сопственог сина као жртву паљеницу: „Јер хођаше путем царева Израиљевијех, па и сина својега пусти кроз огањ по гаднијем дјелима народа које одагна Господ испред синова Израиљевијех“.[1] Исто „гадно дјело“ – клање сопственог сина и спаљивање његовог тела – вршио је у Јерусалиму и јудејски цар Манасија: „И чињаше што је зло пред Господом по гаднијем дјелима народа, које Господ одагна испред синова Израиљевијех.“  „И сина својега проведе кроз огањ…“[2]

Прича о старозаветном патријарху Аврааму или  Абрахаму  (хебрејски: אַבְרָהָם,  арапски: إبراهيم, Ибрахим), чије име значи „отац народа“, потиче из времена када су жртвовања деце почела да се замењују животињским жртвама.

Авраам је добио налог да сина јединца Исаака жртвује Богу и тако докаже своју верност Творцу: „И рече Авраму Бог: Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.“[3] А кад су дошли на то брдо „И измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина својега. Али анђео Господњи викну га с неба и рече: Не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа. И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву мјесто сина својега“.[4]

Овај сурови пагански обичај жртвовања деце „боговима“ као што је био бог рата Молох или Мелех, Трећа књига Мојсијева строго забрањује: „Од сјемена својега не дај да се однесе Молоху, да не оскврни имена Бога својега“.[5] Адамови синови Каин и Авељ су увелико поштовали цивилизоване обичаје, те земљоделац Каин „принесе Богу принос од рода земаљскога“,[6] а његов млађи брат Авељ, сточар и пастир, „принесе од првина стада својега и од њихове претилине“.[7]

Ноје (хебрејскиנוֹחַ или נֹחַ, тиберијски: Nōªḥ; арапскиنوح, Nūḥ, „почивати“), десети и последњи старојеврејски патријарх, описан је у књизи Постања (на почетку Библије), поглавља 5–9. Постање посебно истиче Нојеву једноставну побожност која се огледала у жртвовању „сваке чисте стоке“ и птица: „И начини Ноје жртвеник Господу и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице“.[8]

Према Књизи Постања (Првој књизи Мојсијевој), човечанству није дозвољено да једе месо,[9] али је после потопа Бог дозволио да мушкарци кољу животиње и једу њихово месо,  уколико оно буде понуђено као жртва, тј. поклон или принос Богу:  „И рече им Бог: Што се год миче и живи, нека вам буде за јело“.[10] Удео Богу у томе је „благоуханије“ („угодан мирис“), које се уздиже када се тамјан спали и месо испече, а верницима остаје, рекло би се, оно најбоље – освештано печење.

Дуго су у ритуалима приношене и крвне и бескрвне жртве, па зато пророк Михеј гласно размишља: „Су чим ћу доћи пред Господа да се поклоним Богу вишњему? Хоћу ли доћи преда њ са жртвама паљеницама? С теоцима од године? Хоће ли Господу бити миле тисуће овнова? Десетине тисућа потока уља? Хоћу ли дати првенца својега за пријеступ свој? Плод утробе своје за гријех душе своје?“[11]

У старозаветној Књизи о судијама читамо следеће редове о суровом завету којим се  један од народних вођа (тзв. судија), Јефтај, обавезао богу рата Молоху (Мелеху): „И сиђе на Јефтаја дух Господњи (…) И завјетова Јефтај завјет Господу и рече: Ако ми даш синове Амонове у руке, што год изиђе на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу“.[12]

Оснивање града Јерихона захтевало је ритуално жртвовање деце уграђивањем у темеље и зидине новог града: „За његова (Ахавова) времена Хил Ветиљанин сазида Јерихон. На Авирону првенцу својем основа га, а на Сегуву мјезинцу својем мјетну му врата по ријечи Господњој, коју рече преко Исуса, сина Навина“.[13]

У српском предању постоји дирљива епска песма о зидању града Скадра на Бојани које је било могуће једино уз људску жртву, то јест уграђивање младе особе у градске бедеме.[14]

Вук Караџић је „Зидање Скадра“ забележио 1815. од старца Рашка из Колашина. Копију своје збирке народних песама у којој је и ова песма, Вук је 1824. године послао Јакобу Гриму (1785–1863), немачком филологу и оснивачу германистике, који је био посебно занесен „Зидањем Скадра”. Грим је песму превео на немачки језик и додао своју оцену и мишљење да је то „једна од најдирљивијих песама свих народа и свих времена”. Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832) је такође објавио немачки превод ове песме, али није делио Гримово мишљење, јер је сматрао да је дух песме „сујеверно варварски”.[15]

Укратко, ова прелепа десетерачка песма износи следећу причу:

„Град градила три брата рођена,/ До три брата, три Мрњавчевића:/
Једно бјеше Вукашине краље,/ Друго бјеше Угљеша војвода,/ Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;/ Град градили Скадар на Бојани,/ Град градили три године дана,/ Три године са триста мајстора;/ Не могаше темељ подигнути,/ А камоли саградити града:/ Што мајстори за дан га саграде,/ То све вила за ноћ обаљује. (…) Не да вила темељ подигнути,/ А камоли саградити града!/ Па дозивље из планине вила:/ „Море, чу ли, Вукашине краљу,/ Не мучи се и не харчи блага!/ Но ето сте три брата рођена,/ У свакога има вјерна љуба;/ Чија сјутра на Бојану дође/ И донесе мајсторима ручак,/ Зиђите је кули у темеља. (…) Кад то зачу Вукашине краљу,/ Он дозива два брата рођена:/ Ев’ ми јесмо три брата рођена,/ У свакога има вјерна љуба;/ Чија сјутра на Бојану дође/ И донесе мајсторима ручак, Да ј’ у темељ кули узидамо: Тако ће се темељ обдржати,/ Тако ћемо саградити града./ Но је л’, браћо, Божја вјера тврда/ Да ниједан љуби не докаже,/ Већ на срећу да им оставимо,/ Која сјутра на Бојану дође?“
Краљ Вукашин и Угљеша војвода су погазили реч и казали својим женама да нипошто тога дана не носе ручак мајсторима, ако им је до живота стало. Најмлађа јетрва, млада Гојковица, чији је муж једини одржао реч, носи ручак мајсторима и бива истог дана узидана у бедеме новог града Скадра. Пред растанак са овим неправедним светом, млада Гојковица је Раду неимару упутила две молбе: „Богом брате, Раде неимаре,/ Остави ми прозор на дојкама,/ Истури ми моје б’јеле дојке,/ Када дође мој нејаки Јово,/ Када дође, да подоји дојке!“; и другу: „Богом брате, Раде неимаре,/ Остави ми прозор на очима,/ Да ја гледам ка бијелу двору/ Кад ће мене Јова доносити/ И ка дворy опет односити.“ Обе жеље Раде неимар јој је испунио.

Већ у време верског вође, законодавца и пророка Мојсија (хебр. מֹשֶׁה — Моше, арап. موسى — Муса) Јевреји су напустили стару идолопоклоничку праксу жртвовања деце „боговима“, и зато их њихов законодавац саветује да воде рачуна и никако не прихватају ове „гадне“ стране паганске обичаје: „Чувај се да се не ухватиш у замку пошавши за њима пошто се потру испед тебе, и да не потражиш богова њиховијех, и речеш: како су ови народи служили својим боговима, тако ћу и ја чинити. Не чини тако Господу Богу својему; јер они чинише својим боговима све што је гадно пред Господом и на што он мрзи; јер су и синове своје и кћери своје сажизали боговима својим“.[16]

Догађај који је био историјска прекретница и који је судбински одредио и усмерио повесницу јеврејског народа био је Излазак (хебрејско-арамејски פֶּסַח  — пасха или песах, гр. έξοδος, лат. exodus, срп. излазак, прелазак или пролазак). Јевреји су га још у Мојсијево време светковали као годишњи празник у спомен изласка из Египта и ослобођења из ропства фараонског чудесним преласком преко Црвеног мора, предвођени верским и народним вођом Мојсијем.[17]

Пасха је помичан празник који увек пада у пролеће, 14. дана месеца нисана по јеврејском календару (крај марта/април). Средишњи обред овог празника је пасхална вечера на којој Јевреји  поред бесквасног хлеба и горког зеља, једу на жртву принето пасхално јагње.

У Новом Завету Светог Писма напушта се библијска пракса жртвовања домаћих животиња (јагњад, овнови, козе и говеда), а уводи бескрвна жртва – хлеб и црно вино. Тако је и сам Исус Христос добио епитет „Јагње Божје“.

Свети Јован Крститељ је имао у виду пасхално жртвено јагње кад је, видећи Исуса да иде ка њему, узвикнуо: „Гле, Јагње Божје које узима на се гријехе свијета!“ (гр. Ιδού ο αμνός του Θεού που σηκώνει την αμαρτία του κόσμου).[18] Због ових речи св. Јована Претече, Исус Христос је за ране хришћане препознат као старозаветна пасхална жртва – Јагње Божје (гр. ο αμνός του Θεού, лат. Agnus Dei), чију је улогу у домостроју спасења човечанства Христос свесно преузео.

Господ је иначе у Новом Завету на више места символички приказан као пасхално жртвено Јагње. Свети апостол Петар, први старешина Хришћанске заједнице у Риму, у својој Првој саборној посланици (писму) поучава своје вернике следећим речима: „Него (се искупљујте) скупоценом крвљу Христа као Јагњета непорочног и безазленог.“[19] А у Откривењу св. Јована Богослова,  последњој књизи Светог Писма, пише: „ДОСТОЈНО ЈЕ ЈАГЊЕ КОЈЕ ЈЕ ЗАКЛАНО, да прими силу и богатство и премудрост и част и славу и благослов.“.[20]

Свети мученик Јустин Философ (гр. Ιουστίνος ο Φιλόσοφος, око 105 – +166) је исповедао хришћанску веру у доба жестоког прогона Хришћана од стране римског цара Марка Аурелија (лат. Imp. Caesar Marcus Aurelius Antoninius Augustus, 121–180). Јустину и другим прогоњеним Хришћанима Бог је пружио помоћ и духовну чврстину, па је Свети Мученик својим непријатељима могао да каже: „Можете ме убити, али ми не можете наудити!“

А првом хришћанском цару, светом Константину Првом Великом (гр.  Ο Άγιος Κωνσταντίνος Α’  или Μέγας Κωνσταντίνος,  око 272–337),  Бог  је пред одлучујућу битку недвосмислено поручио: „У овоме знаку ћеш победити“ (гр. εν τούτω νίκα,  лат. In hoc signo vinces).

Постоји и једна народна прича о јагњету коjе се, дуго стоjећи у реду за клање, само издвоjило из реда и дошло пред касапина приклањаjући врат на трупину. Од тога се и касапин замислио и више га нико ниjе могао дозвати.

Вукашин Мандрапа (по неким сведочењима крштено име  му је било Спасоје), рођен је крајем 19. века у селу Клепци на источној обали Неретве, преко пута Чапљине. У овом селу постојала је црква св. апостола и јеванђелиста Луке подигнута почетком 16. столећа. У турско време је разрушена, па је тек од 1857. обновљена као црква Преображења Господњег. На почетку последњег грађанског рата у БиХ 1992. године, усташка војска је православну цркву и цело српско село Клепци на Неретви сравнила са земљом.

Породица Мандрапа је давно прешла у Сарајево, где се успешно бавила трговином, па су у улици Милоша Обилића имали угледну и богату кућу. Као имућни трговци Мандрапе су били велики добротвори, чувари имања и појци Старе српске православне цркве св. Архангела на Баш чаршији. Ова Стара српска црква је подигнута у 15. или најкасније почетком 16. столећа, и представља најстарију православну светињу у Сарајеву.

Др Жарко Видовић (Тешањ, 1921 – Београд, 2016), један од малобројних преживелих логораша јасеновачког пакла, упознао је у Старој српској цркви чича Вукашина-Спасоја и његове синове, двадесетпетогодишњег Чеду и двадесетогодишњег Добрила. Др Видовић је забележио да су већ у мају 1941. када су усташе почеле да спроводе терор по Босни и Херцеговини и врше депортације српске нејачи у логоре, Чедо и Добрило отишли у збег, тј. „у шуму“, да као оружана национална милиција бране српска села и збегове од усташког терора. Свети Вукашин се из Сарајева склонио у јуну или јулу 1941. Многи угледни Срби се склањају у Србију, а Вукашин бира „шуму“, тј. збег код родног села Клепци на Неретви. Од тада његови рођаци Мандрапе у Сарајеву не знају више ништа о њима.

Занимљиво је да Вукашин-Спасоје уопште није био старац, већ само зрелији мушкарац 40-тих година, али је, скривајући се у шуми, зарастао у седу браду и бркове, па је таквим изгледом деловао старије. Већ почетком рата, у јулу 1941. усташе су му побиле целу породицу. Вукашина су касније ухватили у шуми, одвели у Сарајево, а одатле 1942. депортовали у Јасеновац, где је почетком 1943. мученички пострадао са стотинама хиљада других српских новомученика.

Прве вести о мучеништву Вукашинову и величини Христова Мартира (грчки μάρτυρ дословно значи „сведок“ [Христове Истине], тј. мученик), донео је сарајевски лекар др Недељко Недо Зец, један од сасвим малобројних преживелих јасеновачких логораша и пријатељ породице Мандрапа. Др Зец  је у децембру 1946. дошао на крсну славу Св. Николе Богдану и Славки, јединим преживелим члановима породице Мандрапа у Сарајеву. Он је, заправо, пренео опис Вукашиновог страдања и мученичке кончине коју је чуо „из прве руке“, од Вукашиновог убице Жила Фригановића. То сведочанство је уз многе друге исповести преживелих јасеновачких логораша касније, 70-тих година прошлог века, објавила Јеврејска општина у Београду у неугледној шапирографисаној публикацији скромног тиража под насловом „Да се не заборави“.

Ево тог сведочанства преживелог логораша др Недељка Зеца:

„У јануару 1943. командант логора Јасеновац Ивица Матковић наредио ми је да прегледам Жила Фригановића, једног од најкрволочнијих кољача логора.

„Кад сам ушао у собу“, наставља др Зец, „Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица. На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. `А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом`, рекао је.

„У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио са фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. `Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче, и да никоме зато нећу одговарати?` `Знам`, одговорих му кратко.

„Послије извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове. `Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разуме се да не знаш. Али не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.` `Што могнем, учинит ћу.`

„Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

`Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати, сазна, ти знаш што те чека.`

„Затим је испрекидано и неуједначено наставио: `Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето, ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине тисућа логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.

„Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

`Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око четири тисуће људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам тисућу и сто људи, док су остали једва стигли да закољу тристо до четристо.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем, и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио, и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака, и од њега сазнао да је он неки Вукашин Мандрапа из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва та стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима, и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио; откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му извадити срце из груди, он ме је погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО!

Послије свега те његове посљедње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло, и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао тисућу и триста педесет логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.`

„Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негдје у даљину, и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се одједном почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

„Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло    је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

`Докторе, ко Бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.`

`Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.`

„Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио: `Сад знаш све, можеш ићи`!“

На редовном заседању  Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин је, као исповедник, унет у Именослов Светих СПЦ. Прва фреска с ликом светог мученика Вукашина живописана је још седамдесетих година прошлог века у манастирској цркви св. Архангела Гаврила у Земуну.  Лик Јасеновачког мученика је насликан и у скиту Јован-До код Острога.  У Манастиру Тврдошу је поводом прославе 780-годишњице Захумско-херцеговачке епархије насликана икона светог Вукашина коју је израдио иконописац Александар Живадиновић, и испеван му је Тропар (најсвечанија песма празника) у 8. гласу српског појања, који гласи:

Вукашине мучениче, нови српски страстотерпче,

Христа ради ти пострада у логору Јасеновац.

Када те мучитељ ножем клаше, ти њему кротко говораше:

`САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО!`

Јер нама је Христос живот вечни дао.

Њега моли, мучениче, као Спаса свију,

Да спасе и род наш Православни.

         Нека Бог да да и данас све Православне Хришћане штити икона и вера светога Вукашина Јасеновачког, Српског и Свеправославног. Мучеников последњи душевни израз био је Христов мир, а последњи покрет био је знамен руком „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, због тога пао у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке св. Вукашина Клепачког и Јасеновачког лебди над напаћеним народом српским као благослов и мир Вукашинов, мир Христов.

Повезнице:

[1] Друга књига о царевима 16, 3. (2 цар 16, 3); сви библијски (старозаветни) цитати у овом прилогу наводе се према књизи БИБЛИЈА или СВЕТО ПИСМО СТАРОГА И НОВОГА ЗАВЈЕТА, превео Стари Завјет Ђура Даничић, издање Библијског друштва, у Београду, 1972.

[2] 2 цар 21, 2 и 6.

[3] Прва књига Мојсијева која се зове Постање (Пост 22, 2).

[4] Пост 22.

[5] Трећа књига Мојсијева која се зове Левитска 18, 21.

[6] Пост 4, 3

[7] Пост 4, 4.

[8] Пост 8, 20.

[9] Пост 1, 26-30.

[10] 1 Мој или Пост 9, 1-3.

[11] Књига пророка Михеја 6, 6-7.

[12] Књига о судијама 11, 29-31.

[13] Прва књига о царевима 16, 34.

[14] Alan Dundes,   The Walled-Up Wife: A Casebook. 1996, стр. 3 „Karadzic recorded one version of the ballad from one of his prize informants, a man called Old Rashko, who was born in old Herzegovina,… The ballad was first published in 1815.“

[15] Marcel Cornis-Pope, John Neubauer, History of the Literary Cultures of East-Central Europe: Junctures and Disjunctures in the 19th and 20th Centuries, 2004, стр. 273. „Goethe published a German translation of it but found its spirit ‘superstitiously barbaric’.“

[16] Пета књига Мојсијева која се зове Закони поновљени 12, 30–31; скраћено 5 Мој или пнз.

[17] Цео овај чудесни догађај ослобођења Јевреја из египатског ропства у коме жртвена јагњад играју важну улогу, описан је у  Другој књизи Мојсијевој која се зове Излазак (2 Мој).

[18] Јеванђеље по Јовану 1, 29. (скраћено Јн 1, 29); цитати из Новог Завета наводе се према књизи  Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, превод комисије Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 1984.

[19] Прва саборна посланица св. апостола Петра (1 Пт 1, 19).

[20] Откривење св. Јована Богослова 5, 12 (Откр 5, 12).

Leave A Reply