Предлог да се псеудо уметница Марина Абрамовић прими у чланство Српске академије наука и уметности није довољно шокирао клинички мртву српску јавност. А и како би? Пажња јавности је прикована за затупљујуће ријалити емисије које зомбираној већини не допуштају ни размишљање о озбиљним стварима а камо ли бављење темама од стварног значаја. САНУ је одавно престала да делује као релевантна национална установа. Примање сатанисткиње Абрамовић у њене редове   представљало би само још један бизарни детаљ у на изглед незадрживом урушавању ове некада елитне установе много више него незапамћену срамоту и још један драстичан пад у квалитету њеног састава.

Када су се Никола Тесла, Исидора Секулић, Милутин Миланковић, Михајло Пупин, Јован Цвијић и многи други великани српске историје уписивали у редове „бесмртних“, како је академике назвао председник Александар Вучић, нико није могао да замисли да ће се у Српској академији наука и уметности, једној од најзначајнијих домаћих институција, деценијама касније појавити и жена у чијој биографији највише одзвањају оптужбе да је сатаниста.

А управо то би могло да се деси, ако би случајно, САНУ прихватила идеју вајара Мрђена Бајића, који је предложио овој институцији да у чланство прими ни мање ни више него Марину Абрамовић.

Како је Абрамовићева успела да залута на списак предлога за чланове није јасно, будући да раме уз раме са уметницом перформанса коју оптужују чак и да подржава педофилију, на овој листи стоје и озбиљни српски интелектуалци попут рецимо Слободана Антонића, или Милоша Ковића и Драгане Митровић.

Било како било, на прагу је незамисливо – велики Матија Бећковић могао би ускоро да се „хвали“ да је део институције у којој је и једна уметница перформанса која се може похвалити литрима и литрима проливене свињске крви.

Не желимо ни да знамо како је и зашто Марина Абрамовић успела да се уплете у дружину Ротшилда, за које многи верују да из сенке вуку конце многих држава, да су „створили сваки рат почев од раних 1800-их“, као и да су обожаваоци „Господара таме“.

Јер, то што се жена коју оптужују да је поштовалац сатане, фотографисала са Џејкобом Ротшилдом пред ‘Сатаном који призива своје легије’ њена је лична ствар, док је, међутим, питање чиме се Абрамовићева препоручила да уђе у круг најзначајнијих српских личности, готово питање од националног значаја.

Да ли је томе можда допринело њено фотографисање са голим бебама којима прстом показује у гениталије?

Или је пак успела да се за САНУ квалификује својим такозваним наступима „кувања духова“ који наводно служе као инспирација елити која ужива у злостављању и испијању крви деце. Тај њен перформанс многи чак виде и као друго име за ритуал убијања и једења деце.

И остали њени уметнички домети више су препорука за чланство у клубу љубитеља сатане, него што су квалификација за улазак у Српску академију наука и уметности.

Док је Тесла у ово друштво највећих ушао тако што је „измишљао“ струју, Цвијић јер је „географију учио пешке и на коњу“, а Иво Андрић освајајући Нобела – Марина је, изгледа за то морала само да пере „Балканске кости“ – 1.500 крвавих костију које је неколико дана заредом прала по шест сати дневно. Добро – урезивала је на стомаку и пентаграм као симбол сатане, бичевала се и правила сатанске звезде од дрвета. Али, да ли је то довољно да би неко ушао у ред српских великана?

Шта је то Србији и њеним будућим нараштајима Марина оставила у завештање и тако се кандидовала да уђе у САНУ?

Можда „рецепте“ које је на својим перформансима исписивала по зидовима – са све главним састојцима који су били мајчино млеко и сперма?

Док једни Марину Абрамовић називају једном од најутицајнијих уметника данашњице, а други тврде да перформанс уопште и није уметност, Абрамовићева се заклиње да „нисмо пили људску крв, јели бебе, нити оргијали“. И успут поручује да ће увек имати времена за своју земљу, односно Србију, те да у Београду није била годинама, јер тај град, једноставно није био спреман за њу.

„Нашим људима увек странци морају да кажу колико наши људи вреде да би их признали. То је изгледа наша историја. Врло је жалосно, али је тако“, оценила је Абрамовић пре две године.

Да ли, међутим, каријера Марине Абрамовић вреди довољно да би је квалификовала да уђе у САНУ, неће причати странци. То ће српској јавности морати да објасне академици уколико на на изборној скупштини 7. новембра прихвате предлог да она постане део Српске академије наука и уметности.

А тешко да ће, прање свињских костију, пред Србима бити довољно добар аргумент.

На исту тему, молимо вас да погледате коментар јеромонаха Арсенија, настојатеља манастира Рибница:

Share.

Leave A Reply