- Кардинал Монтини, потоњи папа Павле VI, био је онај ватикански кардинал, који је по бројним историјским сведочењима био одговоран за организовање ватиканских „Пацовских канала“, којима су по завршетку Другог светског рата многобројни немачки и хрватски (али и словачки, балтички и други) ратни и геноцидни злочинци – Адолф Ajхман, Јозеф Менгеле, хрватски бискуп Шарић, Анте Павелић, Еуген Кватерник, Динко Шакић, итд. – избегли пре свега у Јужну Америку.
- Јасно је да масивна активност Ватикана у корист немачких нациста и хрватских усташа није могла да се спроведе без масивне подршке Запада, на првом месту САД и Велике Британије. Тиме је на десетине хиљада немачких и украјинских нациста било сачувано од извођења пред лице правде.
- Може ли се из тога, нарочито после распламсавања кризе у Украјини, још једном прилично експлицитно ишчитати континуитет историје на релацији Запад-Исток?
О овом аспекту је говорио и др Кристофер Симпсон, професор на American University’s School of Communication у Вашингтону, при свом реферату на Првој међународној конференцији о Јасеновцу 1997. у Њујорку:
„Титова Југославија је већ у јуну 1945. предала листу тражених ратних злочинаца, који су се налазили у британској зони, али Американци и Британци су се одупирали и заступали став, да се ради о „политичким, а не ратним злочинцима“. (…)
У рану јесен Југославија је послала једну мисију у Аустрију да трага за ратним злочинцима. Американци су официјелно обећали подршку, практично су међутим одбили приступ мисије заробљеницима у својој зони (…) Када је југословенска влада 8. децембра исте године захтевала изручење оптужених за ратне злочине, нпр. Нојбахера и Кватерника, америчка влада је тражила начин да то легално одбије (…) Југословенска влада захтева 29. децембра изручивање осумњиченог римокатоличког бискупа Рожмана од Британаца. Они консултују владу САД, она пак америчког римокатоличког бискупа Харлија и – процес се зауставља (…) Југословенска влада захтева изручење Миклоша Хортија, мађарског савезника Адолфа Хитлера, одговорног за хиљаде српских и јеврејских жртава у Војводини и – ништа се не дешава (…) Британски Доњи дом парламента заседа 6. фебруара и председник владе изјављује: „Када то прецизно посматрамо, не постоје никакви ратни злочинци у Југославији.“ (…) Бискуп Харли изјављује да су сви југословенски захтеви само део једне антиклерикалне кампање и бискуп Рожман остаје у британској зони у Италији (…) Југословенска влада захтева 27. фебруара изручење Павелића, Кватерника и Керића, Павелићевог министра иностраних послова. Одговор стиже само у односу на Керића, захтев се одбија са образложењем „да је он користан извор информација“
Ова америчка протекција Хрвата и других Југословена, осумњичених за ратне злочине, нарасла је 1947. у толикој мери, да је и амерички амбасадор у Београду Џон Кебот реаговао, писмено протествовао у Вашингтону:
„Кристално је јасно, да смо ми пљунули на своје обавезе и да ми при овом ставу штитимо не само квислинге, већ и оне који су криви за страшне злочине, почињене на тлу Југославије (…) Полазим од тога да ми морамо да штитимо своје агенте, иако ми се уопште не допада када помислим, да ми користимо исте људе, који су служили фашистима. Али колико сам успео да схватим, ствар је у томе да ми сада радимо против својих савезника и моралних обавеза (…) Јер ми смо одбили да изручимо Југославији оптужене за ратне злочине. Спречили смо уз то и Британце да предузму дотичне кораке. Ми потајно подржавамо Ватикан и Аргентину да осумњичене за ратне злочине доведу у пристаништа у овој последњој земљи. Искрено се надам да грешим, нарочито при овој последњој поставци. Како можемо да бранимо овај став?“ (…)
Аутор Владимир Умељић
Одговор америчке владе (The State Department’s Legal Advisor’s Office) је гласио:
„ Амбасадор није примио све телеграме (…) и погрешно је оценио ситуацију.“ (…)
Једна од последица ове политике је била, да су чак десетине хиљада осумњичених за ратне злочине у Италији били само премештени и сачувани за будуће активности, као што је то нпр. била СС-дивизија украјинских нациста (…)
У касним четрдесетим и раним педесетим годинама САД и Велика Британија су почеле да организују парамилитаристичке групе под називом „Остати у позадини“ („Stay behind“), снабдевене машинским пиштољима и експлозивом, златом и радио-станицама, итд. у сврху ангажовања „при неминовном предстојећем рату против Совјетског Савеза“ (…)
Регрути су великим делом припадали бившим војним структурама нацистичких услужника. Амерички политички саветник војног гувернера побеђене Немачке Роберт Марфи је у једном извештају потврдио „да се почетком 1947. у Италији налазило 10.300 наоружаних антикомуниста, који су добрим делом биле састављени од нацистичких колаборациониста“ (…)
Да сумирамо. Нацистичка Немачка је користила римокатоличке организације као квислинге, министре полиције и извршиоце при Холокаусту. Политика и улога Ватикана у катастрофи Другог светског рата је била комплексна и контрадикторна. Али чињеница је, да су црквено детерминисани квислинзи и колаборационисти нацистичке Немачке знатно допринели извршењу Холокауста.
У Хрватској су католичке религиозне и религиозно-парамилитаристичке организације биле централни фактор при масовним убиствима. Када се ратна срећа окренула против Сила осовине, римокатоличка црква је организовала спасавање ратних злочинаца и колаборациониста (…)
У случају Југославије, неке од тих парамилитаристичких група и сарадника нациста биле су поново активиране и служиле су Западу за време Хладног рата.“
Ватикан је, дакле, ову своју активност у корист ратних и геноцидних злочинаца по завршетку Другог светског рата организовао из идеолошких и, по свему судећи, сасвим ординарних финансијских разлога.
Сигурно, не сме се изгубити из вида још један врло значајни аспект и важни мотив римске централе католичке цркве:
„У односу на Павелића констатује америчка војна контраобавештајна служба CИC 1947. године следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан.“
Ова констатација, дакле, врло експлицитно говори у прилог бојазни да би Павелић пред било којим и било чијим истражним органима и судом имао много тога да искаже о улози и степену умешаности римске римокатоличке хијерархије у догађањима у хрватској држави 1941-1945.
Да се овде радило о неком злочину обичне мафије и могућности да један од учесника у заједничком злочиначком подухвату пристане да преузме улогу сведока-сарадника, искуствено би дошла у обзир само два решења – дотични би био или убијен или богато финансијски награђен и склоњен на неко сигурно место ван дохвата полиције и судских органа.
Павелић је добио највише што постоји – уместо (најмање) доживотног затвора, доживотну слободу. Но ни то не говори против идеолошких мотива његових тутора и заштитника, напротив.
Јер при овоме се није радило о неком злочину обичне мафије, већ о геноциду.
САД и Велика Британија су пак стајале иза Ватикана из идеолошких, политичких и војних разлога. Оне су се, наиме, већ увелико припремале за следећи рат против конкурената са Истока.
Задржимо се кратко на горњем податку Кристофера Симпсона о украјинским нацистима („Једна од последица ове политике је било да су чак десетине хиљада осумњичених за ратне злочине у Италији били само премештени и сачувани за будуће активности, као што је то нпр. била СС-дивизија украјинских нациста“), јер је њихова повезаност са данашњом кризом у Украјини заправо очигледна.
Ко су биле оне „паравојне формације из редова демонстраната са Мајдана, које су 21. фебруара 2014. запоселе председничку палату и Јануковичеву приватну резиденцију“ и довеле до краја пуч, учинивши га неповратним? Које су, значи, довеле данашњи екстремно антируски режим Зеленског на власт у Украјини?
То су били припадници радикалне ултранационалистичке организације „Десни сектор“, о којој Александар Рар (Alexander Rahr), Директор „Центра за Русију, Украјину, Белорусију и Централну Азију“ немачког „Друштва за спољну политику“ каже:
„Десни сектор“ је био одлучујући фактор при преврату у Украјини, јер су његови активисти били спремни да се упусте у борбе са полицијом и снагама безбедности. Они су били добро организовани (…) и имали су највеће заслуге за успех мајданског покрета.“
„Десни сектор“ и слична политичка партија „Свабода“ су, што се уопште не скрива, отворени и горљиви следбеници Степана Бандере, сина једног унијатског гркокатоличког свештеника, украјинског ултранационалисте, фанатичног антисемита и нацистичког колаборационисте:
„Бандера је одмах по почетку Другог светског рата тј. напада Немачке на Совјетски Савез стигао у поседнути пољски Краков и почео да под заштитним именом „Конзул II“ ради за немачку контрашпијунажу („Абвер“).
Немци су се надали да ће Бандера „Организацију украјинских националиста“ (ОУН) и „Украјинску устаничку армију“ (УПА) превести на немачку ратну страну. И заиста су још пре напада на Совјетски Савез у поседнутој Пољској од припадника ОУН основане борбене јединице под немачким вођством, као нпр. „Легија украјинских националиста“.
Бандера је припадао радикалном крилу ОУН и био је од стране совјетске, руске и пољске Владе поред осталог оптужен да је још пре уласка немачких окупационих трупа, 30. јуна 1941, у Лвову организовао масакар око 7.000 људи, претежно Јевреја и комуниста.“
Његови следбеници су дакле били „одлучујући фактор при преврату у Украјини“ и очигледно једна врста пешадије Запада. Да ли се и ово савезништво са неонацистима може назвати „неприродном коалицијом“, као нпр. у случају сарадње НАТО-структура са џихадистима, са исламистичким муџахединима у Босни и Херцеговини тј. на Косову и Метохији у време насилног распада друге Југославије на крају 20. века?
То не би било примерено, пре би се могло говорити о наставку сарадње.
Јер украјинска националистичка организација УПА, која је за нацисте формирала и једну СС-дивизију (чије припаднике су САД 1947. сачувале од извођења пред лице правде и која се до данас од стране неонациста у Украјини отворено слави) је наиме и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст.
Њени припадници су при томе били подржавани како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, која је нпр. 1953. падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину.
За подсећање – то је била иста 1949. година, у којој је ЦИА интегрисала немачку тајну службу, данашњу БНД, у своју организацију, две године после сопственог утемељења, а четири године пошто је окупациона сила САД устоличила ту немачку службу и опет реактивирала велики број Хитлерових обавештајаца у њој. Нацистичка фаза је била превазиђена, породична свађа окончана и Немачка је поново била враћена на праву страну, у матично окриље Запада.
Да ли је могуће да НАТО ништа није научио из историје Вајмарске републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако „држати на узди“, а да ће он бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против – Русије?).
Или је овај рискантни потез Запада само још један додатни доказ, да су ароганција и игноранција сестре-близнакиње?
Извор: „НАУКА И КУЛТУРА“, 1. август 2023.
