Ову песму Владислав Петковић Дис спевао је пре нешто више од сто година, у Србији на почетку двадесетог века коју сви идеализујемо. Историчарима препуштамо да процене колико је тачан Дисов крајње негативан приказ стања у тадашњој Србији. Али стоји ван сваке разборите сумње поразна и очигледна чињеница да је у овим стиховима Дис прецизно и далековидо описује стање у Србији данас. Преслушајте, читајте и ако сте српски родољуб — плачите.

Развило се црно време опадања,

Набујао шљам и разврат и пороци,

Подиго се трули задах пропадања,

Умрли су сви хероји и пророци.

 

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали

Постали су данас наши суверени.

 

 

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,

Понижени сви гробови и животи,

Упрљано и опело и крштење.

 

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата;

Обесисмо све празнике и трибуне,

Гојимо се од грехова и од блата.

 

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,

Лопови нам израђују богаташе

Мрачне душе назваше се патриоти.

 

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,

Будућности затровасмо све изворе,

А поразе прогласисмо за победе.

 

Место светле историје и гробова

Васкрсли смо све пигмеје и репове;

Од несрећне браће наше, од робова,

Затворисмо своје очи и џепове.

 

Остала нам још прашина на хартији

Кô једина успомена на џинове;

Сад сву славу пронађосмо у партији,

Пир поруге дохватио све синове.

 

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци;

Под срамотом живи наше јавно мњење,

Нараштаји, који сишу кô пауци.

 

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа;

Ал’ кад пожар подухвати на све стране,

Куда ћемо од светлости и од суда!

 

 

Share.

Leave A Reply