Генерал Драгољуб Михаиловић је морално најузвишенија и најтрагичнија личност новије српске историје. Ако би га по нанесеним клеветама поредили са неким другим савремеником, по количини злобе изливене на њега и кротком трпљењу неправде очигледна је сличност између српског генерала и св. Нектарија Егинског. Оба морална горостаса после завршетка овоземаљског живота однели су потпуну и неупитну победу над својим подлим опадачима. Заједно са њима, тријумфовали су и сви њихови верни следбеници и браниоци
„Рече Господ: Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје“. (Ев. по Јовану, 15, 13)
Комунистички осветници никоме не праштају – Дражиног браниоца који није поштовао комунистички „суд“, нова власт је ухапсила 16. јуна 1949. године и оптужила за „непријатељску делатност“. Осуђен је на три године затвора и губитак грађанских права на годину дана. После две године издржавања казне, одважни Драгић Јоксимовић је умро у сремскомитровачком затвору 1. августа 1951. године. Његово тело је предато родбини тек по окончању затворске казне.
„Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!“
Ово су завршне речи беседе коју је у Цркви Христова Васкрсења у Чикагу 18. јула 1954. Свети владика Николај Охридски и Жички произнео на осму годишњицу мученичке погибије ђенерала Драже Михаиловића, највећег антифашистичког борца Другог светског рата.
Монтирана судска фарса
Да се подсетимо: десет месеци по завршетку Другог светског рата, тачније 24. марта 1946. Титова револуционарна влада је објавила да је 13. марта те године заробљен ђенерал Михаиловић, командант Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО), и да ће се њему и групи његових раније ухапшених сарадника судити као „народним непријатељима“ за издају и сарадњу са окупатором.
У најкраћем времену нова власт је уприличила монтирани процес на коме је пресуда била донета унапред. Ова срамна судска фарса у организацији комунистичке банде трајала је нешто више од месец дана: почела је читањем оптужнице 10. јуна , а завршена је 15. јула 1946. године читањем пресуде двадесет четворици осуђених. (1. Драгољуб Михаиловић, 2. др Стеван Мољевић, 3. Младен Жујовић, 4. др Живко Топаловић, 5. Ђура Виловић, 6. Радослав Радић, 7. Славољуб Врањешевић, 8. Милош Глишић, 9. Слободан Јовановић, 10. др Божидар Пурић, 11. др Момчило Нинчић, 12. Петар Живковић, 13. Радоје Кнежевић, 14. др Милан Гавриловић, 15. Живан Кнежевић, 16. Константин Фотић, 17. Драгомир Јовановић, 18. Танасије Динић, 19. Велибор Јонић, 20. Ђура Докић, 21. Коста Мушицки, 22. Бошко Павловић, 23. др Лазар Марковић, 24. др Коста Кумануди)
По мишљењу овог комуно–усташког ad hoc суда сви су они били криви што су „у току надчовечанске борбе коју су народи Југославије од 1941. до 1945. године у одбрани своје слободе и независности и за свој опстанак водили противу Хитлеровске Немачке, фашистичке Италије и њихових сателита, ступили и за све време рата и непријатељске окупације одржавали политичку и војну сарадњу са окупатором ради заједничког угушивања општенародног устанка и подржавања окупације како би уз помоћ окупатора успоставили режим против народне диктатуре и националног угњетавања, те су на тај начин у најсудбоноснијем раздобљу историје народа Југославије извршили злочин издаје народа и отаџбине; што су заједно са окупатором – у остваривању империјалистичког плана окупатора о поробљавању и истребљивању народа Југославије, организовали, наређивали и извршавали или подстрекавали на извршење небројене злочине над народом; убијање и предавање рањеника окупатору, масовна убиства и покоље, хапшења, мучења, одвођења у концентрационе логоре и на присилни рад у корист окупатора, принудну мобилизацију, паљевину, пљачке и уништавање јавне и приватне имовине, силовања и друге ратне злочине, услед чега носе одговорност за смрт и стрељања стотине хиљада људи, жена и деце“.
Због ове кривице која им се ставља на терет, ђенерал Дража, Младен Жујовић, Радослав Радић, Милош Глишић, Петар Живковић, Драгомир Драги Јовановић, Танасије Динић, Велибор Јонић, Ђура Докић, Коста Мушицки и Бошко Павловић су осуђени на смрт стрељањем, док су остала тринаесторица осуђена на казну „лишења слободе с принудним радом“ од десет до двадесет година, губитак политичких и грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства.
У завршној речи своје одбране која је 28. дана суђења (10. јула 1946) трајала скоро пуна четири часа, ђенерал Дража Михаиловић је, иако омамљен мескалином (наркотиком који су тада полицајци често употребљавали) скупио довољно присебности да судском већу и председнику Суда, пуковнику Михаилу Ђорђевићу, између осталог каже следеће:
„Моје учешће у минулим ратовима било је за све време у првим борбеним редовима. Ја сам од ратних официра у том погледу који је провео све време у строју од 1912. до 1918. године као поручник. Добио сам шест највећих одликовања од којих је једно по избору у целој дивизији. (…) Постајем побуњеник против Хитлерове Немачке, а у рату је тада била једино Енглеска. (…) Три састанка имао сам са маршалом Титом. Примио сам маршала Тита потпуно искрено. Наши су се састанци, нажалост, претворили у заједничке оптужбе.
Прелазим на напад на област Имотски–Љубушки–Широки Брег. То је најусташкија област у нашој земљи, што сам ја знао, јер сам служио у Мостару. Овај крај био ми је потребан ради везе између Херцеговине и Далмације, јер се кроз те крајеве није могло проћи од усташа. Депешом од 1942. године пуковник Баћовић говори о 900 усташа убијених и четири католичка свештеника жива одрана, о партизанима није се уопште претпостављало, него чим су наоружани да су били усташе. За паљење села и убијање мирног становништва ја нисам могао веровати нити сам могао и помишљати да може доћи до таквих недела према становништву. Уопште никада се нисам слагао са убијањем и жртвама у цивилном становништву, нити се то види из извештаја који су примани. (…)
Моја је тежња да на Балкану створим унију у коју би ушла Грчка, Бугарска и Албанија. Сматрао сам ту идеју здравом, мада је данас тешко остварљива. Мале државе унијом могу створити већу државну заједницу способнију за живот.
Нашао сам се у вртлогу догађаја, сметњи и смерница. Нашао сам се пред смерницама и тежњама своје сопствене владе. Био сам окружен свим могућим обавештајним службама: Интелиџенс сервисом, Гестапоом и свим могућим службама света. Остао сам војник. Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. Много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад. Молим суд да моје излагање узме у правилну оцену“.
Али, авај, правилну оцену од овог безаконог суда Ђенерал Дража и његови сапатници нису могли ни очекивати ни добити. Залуд су биле убедљиве одбране Дражиних адвоката, првог браниоца Николе Ђоновића и, нарочито у завршници, другог браниоца, храброг Драгића Јоксимовића.
Други Дражин бранилац Драгић Јоксимовић је убедљивом одбраном показао и доказао да организовање четничке акције у окупираној Југославији под називом Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) не представља никакво кривично дело, јер би у том случају и оснивање партизанских одреда у Југославији било кривично дело.
Штавише, ђенералов бранилац Драгић Јоксимовић је правним средствима доказао да оптужба о Дражиној „издаји домовине и наших народа“ ничим није утемељена. Он о томе каже следеће: „Борба четника противу партизана не може се сматрати као борба против домовине. Закон инкриминише једино борбу противу домовине, што значи да у радњи оптуженог Михаиловића нема елемената за кривично дело из члана 3, тачка 4“.
Ова убедљива одбрана ђенерала Михаиловића толико је разбеснела безакону комунистичку банду, да се 14. јула 1946. године на Цетињу, дан уочи Јоксимовићеве завршне одбране и Михаиловићеве пресуде, и сам вођа Броз тим поводом обратио: „Тај адвокат брани Михаиловића на начин који је противан интересима наших народа, просто – као сваки народни непријатељ. Али ово није само идеологија Јоксимовића, већ и других сличних њему који се крију иза демократске маске“.
Главни повод овог необичног мешања у ствари правде био је тај што је смели Јоксимовић тражио од суда да свом штићенику постави неколико питања на која бранилац има права по свим законима света. Место да питања дозволи, председник суда је безобзирно одбрусио: „Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио“, искључујући сва даља питања, па и браниочева на која има права у свакој правној држави. Али…
Убиство браниоца
Комунистички осветници никоме не праштају – Дражиног браниоца који није поштовао комунистички „суд“, нова власт је ухапсила 16. јуна 1949. године и оптужила за „непријатељску делатност“. Осуђен је на три године затвора и губитак грађанских права на годину дана. После две године издржавања казне, одважни Драгић Јоксимовић је умро у сремскомитровачком затвору 1. августа 1951. године. Његово тело је предато родбини тек по окончању затворске казне.
Од 2002. године, у част и спомен на овог изврсног адвоката и часног човека, у родном месту Бачини на дан његовог рођења (18. јула) одржавају се сваког лета `Дани Драгића Јоксимовића`.
Литература:
Боривоје Петровић, „Пресуда“, „Колбико“–Љубовија, 2002.
Срђан Цветковић, „Портрети дисидената“, ISBN 978-86-7403-119-3.
„Животом платио што је био Дражин адвокат“ („Вечерње новости”, 17. јул 2016)
