Моји су људи,
не питајте шта човечност дугује вама
већ шта ви дугујете човечности![2]
Преко два тисућлећа мудраци и богољупци, у удобним и безбедним уточиштима од суровости стварног света око себе, држе на оку лобању каквог смртника да би их стално подсећала на окончање живота, немо им саопштавајући: „Умрећеш!” На тренутак када ће рачун морати да поднесу Творцу. Данас нам туђе лобање нису потребне јер свакоме од нас, који смо morituri nolumus mori[3], свесно или подсвесно је јасно да смо од кнежева овог света већ званично заведени као мртви, и да је пред нама тренутак за подношење рачуна. Само се чека последњи потез, којим ће збир превагнути на страну Спаса, или на ону страну која тако сладострастно наводи већину да малоумно и душегубно Спас, тако лако зарађен де̏лом праведним, одбију.
Пред нашим очима је пример прекобројних „индивидуалистичких становника савременог глобалног села”[4], исконских житеља Газе, древног народа палестинског, истинских верника две велике вере, већином исламске, али и православне хришћанске — пример тог последњег де̏ла овоземаљског, којим се оправдава вера Господња у Човека, и којим се одржава цео људски род у постојању и трајању Милошћу Божјом, којом се учи свако од нас како да спаси не само своју душу, већ како да спаси мноштво невиних и чистих, али и како да се ПОБЕДИ ЗЛО, и да му се не дозволи да и данас, као у време Јова Праведнога, „походи земљу и обилази”[5], већ да га држимо тамо где мора да буде: окованог добротом људском у најудаљенијем куту Богом Стварности Створене.
Већина људи се већ појединачно определила, као што су се определиле и власти држава њихових. Украјина је већ постала она неравна стаза којом се ходи, а стална је вероватноћа да њена косина наведе стопе на једну од две могуће стране — јер немогуће је таквом стазом ходити пра̏во, јер прáво је само на једној од страна, а ми морамо свесном одлуком да се определимо на коју ћемо се упутити. Већ десетлеће многи ходају накриво, али им Газа даје последњу могућност да пређу тај гребен разделни и да се врате на праву страну. Исто је и са онима коју су то десетлеће провели на правој страни, али сада хрупе уз нагиб не би ли се пребацили на страну која их неодољиво мами.
Срби су, упркос кнеза овог света који тренутно влада њима (и безброја бесомучних саучесника његових), један од ретких народа који су у оба случаја срцем и душом на исправној страни, али који, у односу на свој народ и опстанак, неодлучни и даље ходају пра̏во, по тој судбоносној оштрици бријача, која им стопе засеца до крви, изазивајући патњу, и која их подсећа да њихов избор није само питање Украјине и/или Газе, већ је питање свих српских питања: КОСОВО.
Питања Украјине и Газе су само подсетник за ово поколење Срба да њихово питање – не само овоземаљског опстанка већ и вечне српске душе – тек мора да се реши, да Срби морају тај одговор да дају не само празним речима, већ и делом, можда и крвавим, попут тог хода по мукама којим се креће ово поколење, којим су се кретала и сва претходна поколења српска, која су свој одговор дала, обезбеђујући досадашњи опстанак и спас те српске душе, коју управо због тога и мрзи и мучи и гони без одмора кнез овога света, и све слуге његове, а нарочито оне Србима суседне и „братске”.
Срби ће можда краткорочно одложити вечиту пресуду самозаблудом да, рецимо, Горанци нису Срби, па да не морају да се уплићу у послове другог „народа“; да ће Срби са Косова и Метохије, „пуни пара” „очас покуповати нове куће” „кад се преселе у ‘Србију’”; да ће „Његова Светост Патријарх Српски” дати „на усуфрукт”[6] цркве и манастире „Косоварима”, као што их је дао и „СМакедонцима”; да ће „председник Србије, који се бори као лав” извојевати још једну од безбројних „победа”; да ће… Безброј утешних изговора и горких мелема ће Срби срочити, не верујући у њих — али, „ћути, може и горе да буде”…
Учи православље да је тиховање начин богосличења, али је ћутање и покој, али не покој души већ смрт њена, и тела у којем се она (не баш увек!) бори за свој спас. Ћутање и неделовање су данас у Срба гори од најсмртнијих греха, грђи од сваке телесне грдобе и двоструко убитачнији од убиства руком непријатеља, јер уз његову руку убија и рука поћутице, а тиме, иако праведно дело избегаваше у жизњи, у смрти чини недело самоубиства, којим се душа вечита вечито губи.
Није све то трајна одлика Срба само по себи. Није то устаљена нарав Србинова. Беху другачији… Али се изменише… Нарочито великаши и научењаци српски… Свети Петар би̏ окован Часним веригама, које му Спасење и Живот Вечни донеше, а Срби се данас оковаше, и телесно и духовно, веригама свакојаким: малограђанштином, тј. ситним ћаром, чревоугодијем, сладострастјем, потуљеношћу, злурадошћу… И страхом да ће изгубити управо оно за шта смо у животу једино сигурни да ће бити изгубљено — живот! А лепо Његош рече да „страх животу образ каља често”…
Заборавише Срби не само на науке својих великана, већ и на речи упозорења које су наши непријатељи упућивали својим потомцима. Цар Мурат (како Почетак буне против дахија наводи) мудро рече: „Не може се задобити царство / на душеку све дуван пушећи”, али је очигледно да ће Срби и „царство” и душе погубити „на душеку све дуван пушећи”, и димом очи варати да крах и осуда не хрле ка њима.
У Украјини је чистодушна бака Ана Ивановна јуначки завијорила победни барјак пред укронацистима, а у Гази жалопојне мајке право са гробова своје деце одлазе у борбу против ционациста који бесоопседнуто спроводе Газацид и Газакауст.
Само Срби нит роморе нит говоре, а још мање ишта чине док Зло дивља, руши, пљачка, оскрнављује и поништава и људе, и тековине њихове, и сећање, и будућност и наду да ће икада бити не само освете, већ и сузе жалости, у чијој чистоти се прелама сјај и величанственост праведне борбе, која је суштина освећења победе над Злом.
Срби су спојница та данашња два света света — братског света Словена, света светаца православних, који се протеже од хиљадуцрковне Москве, преко Србом-успостављене Украјине и њене патње, преко мучеништва јасеновачког и подвига на Газиместану косовском, па до, по страдању, побратимског света левантског, усредсређеног у Палмири, Петри, и у Ал-Кудсу[7] — а управо у овом последњем дарованом и откупљеном и Светим Савом и светим краљем Милутином — светова данас разапетих и оскрнављених, примораних на мучеништво и жртвовање, светова које ће управо тај заједнички непријатељ да уједини, окуражи и разјари до победе и удивљења.
Стога Срби немају право на ово кукавичко ћутање, ропско клечање, клањање Злу и саучествовање у богоборству[8]! Не само због себе и својих предака и потомака, већ и због светског истребљења невиности и благородности од стране Зла, и боја Добра за опстанак Човека и Боголикости на Земљи, која је не само „долина суза” већ и (за заслужне!) предворје Небеса.
Ако та средишња карика тог ланца отпора пукне и расточи тај спој, и грех и проклетство пораза праведних бораца, и горди бес казне човекомрзаца и богоклетника ће пасти не само на данашње Србе већ и на сећање на њих, и на срамотно постојање наредних поколења.
Којекуде, Срби, у памет се!
др Вишеслав Симић
29. јануар 2024.
на Часне вериге Светог апостола Петра
Мексико
______________________________________
[1] Умрећеш, тј. сети се да си смртан. (латински)
[2] Парафраза чувене поруке нацији америчког председника Кенедија: Суграђани Американци, не питајте шта држава може да учини за вас већ шта ви можете да учините за државу.
[3] Ми, који ћемо умрети, а то не желимо. (латински)
[4] Како све нас виде глобалистичке елите.
[5] Књига о Јову, 1:7.
[6] Уживање (латински)
[7] Јерусалим (арапски) – „Светост”, тј. Свети град.
[8] Борба против Бога. Израел етимолошки долази од ”јисра”, што значи ”борити се против”, и ”Ел”, што значи ”Бог”. Види: Књига пророка Осије, 12:4. Види и: https://www.chabad.org/library/article_cdo/aid/5752241/jewish/What-Does-Israel-Mean.htm (приступљено 29. јануара 2024.)
